Izdavačka kuća „Besna kobila” upravo je objavila grafičku novelu Oruđe delanja poznate slikarke Biljane Đurđević, nastalu na osnovu njenih slika velikog formata i tabli za animaciju koja je još u nastajanju. Bez ijedne reči, Oruđe delanja ispisuje snažnu i uznemirujuću sliku modernog ropstva, tog zatvorenog kruga iz koga je postalo teško izaći.
Vaši radovi su čitljivi i bez poznavanja referenci i promišljanja koja su im prethodila, ali uvid u istraživačke procese čini čitanje još uzbudljivijim. U slučaju Oruđa delanja, šta znači naziv ovaj grafičke novele, i odakle vodi poreklo?
Oruđe delanja je dobilo naziv po mom prevodu Aristotelovog opisa roba. U jednom starijem engleskom prevodu Aristotelove Politike (Knjiga I), u kojoj se on bavi problemom ropstva, njegova definicija roba prevedena je kao instrument of activity. U novijem engleskom prevodu, rob je tool of action. Meni se veoma svideo onaj stariji prevod – instrument of activity. On ne samo što ima vizuelnu oštrinu, koju slova pružaju, već je i suroviji, a moj prevod onog pomalo arhaičnog prizvuka bio je: oruđe delanja. Uopšte, upliv književnosti, filozofije i savremenog života uvek je prisutan dok radim. Ovde su i dela Džordža Orvela 1984. i Danteov opis osmog kruga pakla – jaruga. Sva ta dela imala su jednak uticaj na ovaj ciklus radova, koji radim od 2014. godine. Naravno, stalni su uticaji i sveprisutnog sistema u kojem živimo.
Reklo bi se da je ono što vaše slike čini specifičnim neobična kombinacija klasične tehnike i motiva proisteklih iz mračnog doba u kom živimo. Da li je ta začudnost nešto što imate na umu kada smišljate svoje velike kompozicije?
Kod mene je uvek prisutna sadašnjost kao deo opšteg stanja duha, a kao slikar sam veoma posvećena istoriji likovne umetnosti, tehnici i toku razmišljanja u stvaranju prizora, onda kada se taj prizor snažno oformi kao prostorna slika, krećem s radom. Naravno, iako stvaram u sebi taj prostor kroz koji se krećem, ipak i tokom rada menjam i istražujem.
Na čuvenoj slici Stomatološko društvo iz 1998. godine bavili ste se nasiljem pod zaštitom esnafa, a u Oruđu delanja odlazite korak dalje u obezličavanju osoba koje nasilje sprovode. Njima više nije neophodna zaštita nekakve uske zajednice koja ima moć, dovoljne su im maske. Šta se promenilo u ovih dvadesetak godina, u društvu i u vašoj percepciji?
Moja percepcija je prilično pesimistična, ali i taj pesimizam nosi neku nadu u sebi, volju da se živi normalno, bez obzira na okolnosti. Za ove dvadeset dve godine ništa se nije promenilo: mi smo u jednoj spirali nasilja, nesposobni da budemo slobodni od patnje uzrokovane sopstvenim nedelanjem. Ipak, postoji zarez koji se uvek desi.
Ljudi-robovi u ovom ciklusu su pogrbljeni, izgladneli i poniženi, liče na logoraše iz nacističkih logora smrti, a takvo je i okruženje u kom se kreću – ogromni industrijski kompleks kroz koji prolazi pruga. Ipak, posle nekog vremena vidimo i prizore koji pre podsećaju na scene iz fabrika tekstila, pojavljuju se veliki kranovi, a kasnije i stadion. Okvir za ljudsku patnju i poniženje u Oruđu delanja ipak dolazi iz savremenog sveta?
Apsolutno, moj narativ je posvećen realnosti koja nas okružuje, naša beda je utoliko veća jer je pojedinac posustao u otporu, izgubljena je nada. Mnoge stvari dovedene su do apsurda, te se u mojim fabrikama, osim ljudi, ne nalaze produkti rada, sve je postalo nepotrebno, mi živimo u jednom zatvorenom krugu gde smo i proizvođači i konzumenti nepotrebne robe, čovek je u savremenom društvu došao na nivo za koji smo mislili da je daleko iza nas. Stadion je postao imperativ, a dobrobit pojedinca u društvu postala je zamorna nepotrebna odredba.
Da li je njihova patnja vezana za sadašnji trenutak i zemlju u kojoj živimo, u kojoj se više niko ne brine ne samo o uslovima života radnika nego ni za njihov goli život?
Ne samo kod nas, to je opšti trend, prava čoveka su deo statistike, zaglupljivanje kroz bizarne TV programe, razne društvene mreže, sve je to iz iste one hleba i igara. Mada, sada mnogi ni za hleb nemaju.
U Oruđu delanja žrtve se ni na trenutak ne bune protiv zlostavljača, one izgledaju do kraja poražene i pomirene sa svojom sudbinom. Kako da iz situacije sveopšte apatije nastane taj „zarez“ koji pominjete, da se iz nemog trpljenja dogodi trenutak u kome se prelazi u delanje? Kraj knjige ne donosi mnogo nade u takvo razrešenje.
Upravo je sâm kraj grafičke novele opomena da to ne bi trebalo da desi. Kako da se probudi snevač iz noćne more, to je pitanje koje sama ne mogu dati, ali ustajanje je prvi korak. Pomislimo samo koliko ustajanja bi zaustavilo sve, iz toga se dâ dalje delati.
S obzirom na veliku količinu nasilja i stradanja u ovom ciklusu, ali i u svim drugim vašim radovima, da li biste rekli da su oni okrenuti izazivanju katarze kod posmatrača, prepoznavanju i osvešćivanju koje mora doći pre svakog delanja?
Ja ne radim za gledaoce, ja radim za sebe, to je velika bitka koju sam izborila, i kojom se ponosim. Ako se posmatrač nađe pozvanim ili prozvanim, to je isključivo zasluga u očima posmatrača.
Da li i sami osećate neku vrstu katarze dok radite, odnosno kako nakon dugog perioda rada na jednom projektu prepoznate da je konačno gotovo?
Ovaj ciklus je dosta naklonjen katartičnom osećaju, koji je nekad euforičan, a nekad predstavlja samo olakšanje, skidanje bremena. Kraj je isto tako uvezan u opsesivno-kompulzivnu igru trpljenja i potrebe da se sklonim od rada. Ne znam kada je kraj, ali kada jednom odstupim više se ne vraćam.
Na vašem sajtu piše kako se bavite „društvenim problemima“, a da su „verbalni i mentalni zlostavljači“ koji pokušavaju vaš rad da zabrane i cenzurišu – i sami deo istog problema. Nedavno ste imali iskustva s takvom vrstom brutalnog proganjanja, nakon čega ste im poručili da su demoni koje iščitavaju u slikama njihovi sopstveni, a ne vaši.
Internet je iznedrio jednu specifičnost, a to je da je glupost dobila svoju dosad najglasniju platformu. Sve one lepe ideje koje su bile zamajac za stvaranje interneta – prenošenje i razmena znanja – zamenila je masovna glupost. Što je neko bezočniji, bizarniji i bedastiji, to su brojniji njegovi pratioci i klimači glavom. Naprosto, internet je izdvojio glupost na površinu ovog sveta kao što se mast izdvaja u vodi. Neka je sejačima bezumlja na čast ono što čine i govore, ja ne mogu biti ničiji terapeut.
Ako nas je 2020. godina nečemu naučila, to je da je teško praviti dugoročne planove. Ipak, možete li da najavite neku novu izložbu, publikaciju ili projekat na kojima sad radite?
Završavam Oruđe delanja, nadam se da će početkom 2022. godine biti izložba koja će zaokružiti ovaj period rada i otvoriti prostor novom.
Razgovarale: Jasna Dimitrijević i Tijana Spasić
Fotografija: Ziyah Gafic
