Prodavci i prodavačice našeg magazina dolaze iz različitih marginalizovanih grupa. Putevi koji su ih do nas doveli mogu biti sasvim različiti, kao i razlozi zbog kojih im je ovaj posao važan. Da li zbog niskih penzija ili nedostatka sistemske podrške, tek tokom godina se broj prodavaca starijih od šezdeset pet godina konstantno povećavao tako da ih sad ima dosta i u Beogradu i u Novom Sadu. Umesto klasične priče prodavca, ovaj put vam predstavljamo Vesnu, Svetlanu i Zorana. Njih troje spadaju u najstarije prodavce i prodavačice, koji se, pored svih drugih poteškoća, suočavaju i sa specifičnim izazovima koje nosi treće doba. Ipak, bez obzira na godine, imaju dovoljno životnog žara, dovoljno radoznalosti, pa i uzbuđenja i želje za saznanjima i upoznavanjem novih ljudi, što im ovaj posao i omogućava.
“Godine stigle, a srce mlado. O, kako da vas pomirim? Kako da vas naučim da koračate zajedno?”
Ovo je odlomak iz pesme koju nam je pročitala Vesna Knežević, prodavačica magazina Liceulice, koja najbolje opisuje njen, kao i život Zorana Jerinića i Svetlane Petrović.
Njihove pozicije na kojima prodaju magazin čine trougao (Savski Trg, Čuburski park i Dorćol) koji obuhvata jezgro starog Beograda. Taj stari Beograd se napričao priča kroz knjige, pesme, filmove, ali ovo su malo drugačije priče, iako ništa manje gradske.
Ni nakon životnog pada i saznanja da je ostala sama Vesna nije odustala od života
Vesna je radoznala i nemirna duha. Poreklom je iz Šumadije, ali koliko god volela svoj kraj, duh je tražio nova uzbuđenja. U Beogradu se oprobala na dva fakulteta – studirala je književnost i pravo. Nakon toga je živela godinu dana u Koventriju u Engleskoj. Onda se vratila i, kaže, putovala po Jugoslaviji, po kojoj je promovisala malu privredu putem mesečnog časopisa, pa joj funkcionisanje jednog medija nije strano. Imala je, ističe, svoju agenciju koja se bavila promocijom male privrede, turizma, ugostiteljstva, i tako je bilo sve dok joj se roditelji nisu razboleli, a ona nije želela da ih smesti u dom, već da brine o njima sama.
Posle smrti roditelja, pokušala je da se vrati u posao, ali bezuspešno. Priznaje da je pozajmljivala novac „tamo gde ne treba” misleći da će time uspeti da se vrati. Na kraju je ostala bez stana i završila je na ulici. Snalazila se čisteći zgrade, a „pad na dno” doneo joj je još jedno bolno saznanje: „Tek tad shvatite da nemate prijatelja, da nema nikoga. Kad je dobro, svi su tu, a kad padnete, ostanete sami”, objašnjava Vesna.
Ona za sebe voli reći da je borac, pa tako ni nakon životnog pada i saznanja da je ostala sama nije odustala od života. Sa šezdeset godina je završila u prihvatnom centru na Novom Beogradu. Nagomilani stres je uzeo danka pa je nakon svega operisala i karcinom kože.
Trenutno je štićenica Gerontološkog centra u Obrenovcu. Njen nemiran duh je i dalje vodi u nove avanture, pa osim što je, početkom ove godine, zauzela svoju poziciju prodaje magazina Liceulice na Savskom Trgu, vikendima je u Domu organizovala i kulturno-umetničke događaje, pa je predstavljala Ivu Andrića, Đuru Jakšića… Ali kaže, odziv je jako mali. „Uspela sam da to održavam neka tri-četiri meseca, ali na kraju je počelo da mi dolazi jedno-dvoje ljudi, pa sam odustala”, kaže Vesna. Što se magazina tiče, redovno ga čita i priča sa svojim kupcima.
Zoran — rođeni Dorćolac koji je pod stare dane upoznao Vračar
Sa njene pozicije se linijom 83 stiže do Čuburskog parka na Vračaru i „Gradića Pejton” gde ćete zateći Zorana, rođenog Dorćolca, koji je pod stare dane upoznao ljude i čari Vračara. „Nisam znao da su oni toliko kulturniji od Dorćolaca. Posebno stariji ljudi. Baš su me oduševili i veliko mi je zadovoljstvo kad idem raditi”, priča nam Zoran, koji je u doba Jugoslavije radio u jednom od simbola te države, u „Avala filmu”.
Nakon toga je dugo godina taksirao Beogradom. Kaže da se dobro zarađivalo, čak i u vreme sankcija i inflacije. Velike promene u njegovom životu počele su se dešavati odlaskom ćerke u Australiju, za koju je, da bi joj olakšao novi život, prodao stan na Novom Beogradu, koji je nasledio od oca.
Nakon što mu 2010. umire supruga, taksirao je još dve godine, pa se ponovo i oženio. Ta odluka koštala ga je stana na Dorćolu, koji je izgubio nakon razvoda, pa je završio na ulici. Nekoliko meseci je preživljavao na ulici i u Prihvatilištu, a onda mu je Centar za socijalni rad dodelio Gerontološki dom na Karaburmi, što mu je bilo zgodno jer do Čubure ima direktnu liniju br. 25, odakle opet autobusom 26 stiže do Dorćola, koji rado posećuje.
Svetlana je strastvena čitateljka
Na Dorćolu možete zateći i Svetlanu, koja Liceulice prodaje već više od sedam godina. I ne samo to, već pročita svaki broj i uživa u tome. Prilikom upoznavanja mi je čak rekla: „Ti si onaj sa čudnim prezimenom”. Moram priznati da sam osetio mrvu ponosa. Svetlana je strastvena čitateljka.
„U prošlom broju je bila jedna gitaristkinja koja je govorila da, kad je žena jaka i nešto zna, onda će pokušati da je onemoguće i da je iskoriste. To se meni dešavalo kad sam bila mlađa”, kaže nam Svetlana, koja se prisetila da je prvi broj magazina kupila na Trgu Republike i od tog momenta je zaželela da se uključi u mrežu prodaje.
Svetlana je završila Filozofski fakultet i godinama radila kao psihološkinja. Morala je da prestane jer je bila preosetljiva, pa je dobila tahikardiju. Bavila se marketingom nakon toga, a dve godine je radila u tekstilnoj fabrici „Đuro Salaj” u Mostaru. „Rekli su mi na birou da ne znaju kako da me uklope pa, iako sam bila sposobna za rad, nisam mogla da dobijem posao”, ističe ona.
Osim što prodaje magazin na Dorćolu, Svetlana često boravi i na Banovom Brdu gde brine o prijatelju koji ima osamdeset tri godine. Tamo ide i na grupnu terapiju, sa drugim prodavcima. Znači joj ta komunikacija. Uživa i u posmatranju ljudi i na ulici dok prodaje.
„Ima dobrih ljudi. Neke od njih znam jer stalno kupuju, a često sednem da popijem kafu u kafe ’Kofiću’. Tamo me znaju i časte me kafom, a ja im uvek poklonim primerak”, objašnjava Svetlana.
I Zoran ima svoju bazu u kafeu „Baltazar” na Čuburi gde se krije od lošeg vremena. Vesna takvo mesto još nije našla na Savskom Trgu. Tek je nekoliko meseci aktivna, ali za to kratko vreme, ističe da je posebnu vezu ostvarila sa taksistima u blizini.
„Valjda im budem simpatična kad im priđem i kažem: ’Momci, izašao je novi broj!’ Polako, ne može se ništa preko noći”, zaključuje ona.
Vesni ostavljamo i da zaključi ovaj tekst svojom pesmom:
„Starosti, urezala si mi bore. Zamaglila oči. Usporila hod. Dotakla mi drhtajem ruke, utihnula otkucaje srca. Starosti, povijaš me bliže zemlji i baš te briga što neću da se predam. Ali dušu mi nisi dotakla. Moju dušu, veliku kao ruska stepa, sakrila sam od tebe i neću ti dati da je zarobiš, da je pokoriš. Moj zadnji udah nećeš pretvoriti u poraz, u završetak, u kraj. Moja duša ostat će da oseća, da sanja, da raste i čeka ponovno rađanje.”
tekst: Dejan Kožul
foto: Anja Mihić
