Autor: Dejan Kožul
Foto: Arhiva organizacije Inicijativa A11
Kako izgleda biti u izolaciji i zatvoren danima iskusili smo na sopstvenoj koži tokom prošlogodišnjih lokdauna. Teško je bilo izdržati i kada je to trajalo tek po dva ili tri dana, ali kao ni inače, po završetku vanrednog stanja nismo mislili o onima za koje prekid zabrane izlazaka i kretanja nije prestao da važi, jer jednostavno nismo mi bili ti. Štićenici domova za stara lica, kao i prihvatilišta za one bez krova nad glavom čekali su punih trinaest meseci da i za njih lokdaun postane prošlost. Za razliku od nas, njima je zabrana izlazaka bila na snazi svaki dan, a tek povremeno su im dozvoljavane posete, i to u strogo kontrolisanim uslovima. Do zaključivanja ovog broja (24.maj 2021), i dalje je na snazi odluka da štićenici domova za stara lica ne mogu napolje, dok su štićenici prihvatilišta dobili mogućnost izlaska uz “upozorenje” da bi makar jedan novi slučaj zaraze značio da se svi ponovo zatvaraju.
Elena Artamonov je u magazinu Liceulice zadužena za rad s prodavcima, od kojih su mnogi korisnici prihvatilišta i domova za stare. „Poseta nije bila dozvoljena ukoliko napolju pada kiša i/ili je temperatura ispod osamnaest stepeni. Imali smo iskustvo da smo došli do prihvatilišta i da su nas vratili zbog niske temperature, koja je u tom trenutku iznosila petnaest stepeni. Poseta je bila blagovremeno najavljena, ali nam niko nije javio da ona nije dozvoljena zbog pomenutih okolnosti“, kaže nam ona. Naravno, razdaljina od dva metra je morala da se održava, a same posete su nadgledala za to zadužena lica unutar domova za stare ili prihvatilišta.
Posete su, međutim, dozvoljene tek šest meseci nakon potpunog zatvaranja. Informacije o stanju unutar ustanova stizale su na kašičicu, a samo oni koji su bili unutar tih zidova, koje je u jednom trenutku čak i naoružana vojska čuvala, znaju koliko mučno je sve to bilo. A njih je bilo oko 18.000. Međutim, ono što se zna jeste da je, bez obzira na stroge protokole, oko četvrtina korisnika bila pozitivna na koronu, što je daleko iznad republičkog proseka. Pitanje na koje nikad nećemo dobiti odgovor je: kako je to moguće?
Ivan Arsić, jedan od prodavaca časopisa Liceulice, u dva navrata je bio štićenik prihvatilišta u Kumodraškoj ulici, u Beogradu. On, kao ni brojni drugi korisnici usluga prihvatilišta, nije bio u mogućnosti da izlazi, a samim tim ni da radi.
„U početku to nije bilo strašno“, prisetio se Ivan početaka „zatvaranja” u prihvatilištu. „Subota je bila prvi dan. Radio sam i došao sam u prihvatilište. Već je počela priča da će nas možda zatvoriti. Hteo sam da radim, pa su mi rekli da mogu da radim, ali da ne znaju koliko je to dobro“, nastavio je i dodao da je odlučio da ostane i sačeka sutrašnji dan, odnosno taj 15. mart 2020. godine, kad su donete mere koje su najviše pogodile štićenike smeštaja socijalne zaštite.
„Ostao sam tu, nisam se vraćao na posao, i sutra su nas zatvorili. Nije bilo izlaska, nije bilo ničega“, naglasio je Ivan.
Pomislio je da to neće dugo trajati. Kako je vreme teklo, ništa se nije menjalo. Uslovi su postajali sve gori, a kako su pravila bila takva da se čak i nakon posete lekaru moralo u karantin od petnaest dana, mnogi štićenici su ugrozili svoje zdravlje ne odlazeći kod lekara. One koji su to ipak učinili po povratku je čekala „samica“ u ustanovi gde su bili smešteni. Dakle, zatvorena vrata kroz koja se samo dostavlja hrana. Gotovo sve slobode su ukinute, što je bilo nepodnošljivo, kako fizički, tako i psihički.
Kako je vreme dalje teklo a ništa se nije menjalo, počela je da raste i tenzija među štićenicima, priča nam Ivan: „Rekli su nam da će popustiti s merama samo da se sve smiri, a onda je krenuo talas za talasom i videli smo da neće da nas puste. Onda su ljudi počeli da beže, da preskaču ogradu, idu po alkohol… To su ljudi koji su zavisnici, i dok su imali slobodu dopunjavali su se kad izađu. Postajali su nervozni, a grupa s kojom sam ja bio samo se sklonila. Nismo želeli probleme“, navodi Ivan.
„Videli smo da nije dobro, a uvideli smo da će, što duže traje, biti još gore“, ističe.
Dva dana nakon zatvaranja predloženo je isplaćivanje po sto evra građanima Srbije. Odnosno onima koji su se prijavili. Novac, koji je mogao biti usmeren onima kojima je i najpotrebniji, do dobrog dela štićenika domova nije ni stigao jer neki nisu imali dokumenta, a neki nisu bili ni obavešteni.
Danilo Čurčić, pravnik iz Inicijative A11, ističe da je time ogroman novac otišao nepovratno, te da je promašen fokus u kome su morale biti najranjivije grupe. „Nemamo u kriznom štabu nikoga ko će da štiti stare i bolesne, i ljude u ustanovama“, žali se Čurčić, a u činjenici da su oni poslednji došli na red za ukidanje mera vidi i da ovoj vlasti do starih i nemoćnih nije ni stalo. Navodi takođe da je, iako su mere bile rigorozne, skoro svaki treći štićenik u međuvremenu bio pozitivan na kovid 19, ali da zbog toga niko nije odgovarao.
U septembru prošle godine su barem nakratko dozvoljene posete štićenicima. Kao što smo naveli, uslovi su se menjali, u zavisnosti od spoljne temperature. Nestabilno vreme menjalo je mogućnost posećivanja, što je korisnicima domova i prihvatilišta stvaralo dodatnu poteškoću, navodi nam Elena Artamonov.
„Mi im javimo da ćemo doći i onda nailaze na razočaranje kad poseta ne može da se realizuje, a socijalni kontakt mimo prihvatilišta im je i više nego važan“, objašnjava ona. Čak su i paketi pomoći koje su pripremali za prodavce magazina Liceulice morali proći neku vrstu karantina, tvrdi ona.
„Paketi pomoći koje smo pripremili za naše prodavce bili su dozvoljeni u domu, ali su ih odvajali na dve nedelje, i tek nakon toga dostavljali korisnicima s neizmenjenim sadržajem“.
Koliko su ljudi bili izgubljeni i očajni u tim situacijama opisala nam je na sledeći način: „Veoma često se dešava da nas prodavci pitaju kako je na ulici, kako se ponašaju ljudi, da li ima ljudi na ulici i slično.“
U međuvremenu, Ivan Arsić je odlučio da po drugi put napusti prihvatilište. Napustio ga je tačno poslednjeg dana 2020. godine, kada je pronašao stan u kome se i trenutno nalazi, ali zbog okolnosti i zabrana koje su vladale u prihvatilištima pronalaženje stana nije bilo nimalo lako: „Telefonom sam sve završavao preko dugogodišnjeg drugara, koji mi je davao adrese i kontakte ljudi koji su izdavali stanove. Ali ja nisam mogao da izađem i pogledam stan. Mogao sam samo telefonom da dogovorim da želim stan, i tako sam našao ovaj u Žarkovu, gde sam sad.“
Ističe da mu niko nije pravio problem kad je rekao da izlazi iz prihvatilišta. Nastavio je uredno da prodaje magazin, a o prihvatilištu više ne razmišlja, iako će uskoro morati da se iseli iz stana koji ne može sam da plaća.
„Ne pada mi na pamet da odem ponovo, pa da ne mogu da radim. Naći ću privremeno neki smeštaj dok ne budem opet naleteo na nešto bolje. Nemam nameru da se vraćam“, izričit je.
Karantini su, bez obzira na ukidanje vanrednog stanja, u tim centrima bili i dalje obaveza. Nije pravljena nikakva selekcija, već su, sve donedavno, svi štićenici bili obuhvaćeni time. Mnogima se u međuvremenu pogoršalo zdravlje, posebno mentalno.
„Sada kada im je izlazak iz doma dozvoljen mnogim štićenicima je problem da izađu i imaju socijalne kontakte, a naročitu poteškoću im predstavlja udaljavanje od doma i ulazak u gradski prevoz. Takođe, mnogi se žale na slabost u mišićima i nemogućnost dugog stajanja i šetanja. Naravno, psihološka pomoć pre izlaska iz doma i rad na prevenciji socijalne anksioznosti je izostao“, ističe Artomonov.
Ivan se vratio na ulicu, kao prodavac. Težak period je iza njega i sad samo želi da nastavi da radi. „Znači mi puno to što radim, daje mi neku sigurnost, ne toliko u materijalnom smislu. Osećam se kao čovek koji nešto radi, doprinosi sebi i drugima, da ne kažem i ovom društvu. Osećam da radim nešto. Koliko je to konkretno, adekvatno i koliko je korisno za moj dalji život, moj opstanak, obitavanje, videćemo… Vreme će da pokaže. Dobro je sad, bilo je mnogo teže. Isplivalo se, izguralo, izborilo. Ali treba i dalje. Ovo je tek mali deo. Mnogo još toga treba da se uradi da bih se vratio na neke standardne, normalne uslove života koji bi svi trebalo da imamo, a nažalost nemamo“, zaključuje na kraju Ivan.
Lepo je videti neka poznata lica na poznatim mestima s magazinom u rukama. Nažalost, Ivan nije bio jedini koji je u proteklom periodu bio zatvoren, i najmanje što možemo učiniti je da ih pozdravimo i poželimo im dobrododošlicu u normalan život.
Ovaj tekst je objavljen u magazinu Liceulice broj 73 koji je dostupan u digitalnom formatu u našoj prodavnici.
