Današnje brige roditelja, nastavnika i sveopšte javnosti o tome kako mladi ne čitaju, provode previše vremena na telefonu i slušaju samo „treš“, odnosno hibridni žanr popularne muzike, u koji svrstavamo domaće pesme na vrhu jutjub trending liste, i nisu toliko nove koliko deluju. Moralna panika o dekadenciji mlađih generacija starija je od digitalnog doba. Tako je bauk koji kvari omladinu 18. i 19. veka bilo čitanje popularnih romana, a isto mesto kasnije je zauzimao radio, pa televizija, rokenrol, video-igre i sada društvene mreže. Većina novih medija, žanrova ili kulturnih sadržaja koji su popularni među mladima u nekom trenutku u istoriji smatrani su plitkim i štetnim. Međutim, svaki od njih nosio je tektonske promene u kulturi, načinu na koji joj pristupamo i na koji učestvujemo u njenom stvaranju.
Iako roditeljske brige o štetnim uticajima prekomernog izlaganja negativnim sadržajima na internetu i promenama u usmeravanju pažnje svakako nisu neutemeljene, stvarnost je, kako to uglavnom biva, dosta složenija. Digitalne platforme stvaraju i prostor za nova iskustva, nove kulturne prakse i direktno učešće u stvaranju sadržaja. Stvar nije u tome da nove generacije konzumiraju manje kulturnih sadržaja, već u promenama koje digitalno doba donosi, a koje menjaju način na koji mladi pristupaju kulturi.
Mladi, kao i svi drugi, stvaraju kulturu svakodnevno
Da bismo makar pokušali pravedno da sudimo o promenama u kulturnim navikama i potrebama mladih, i samu kulturu moramo shvatiti u njenom najširem značenju. Miloš Ničić, kulturolog i docent na Fakultetu političkih nauka, kaže da kulturu ne možemo svoditi samo na umetnost, već da ona obuhvata i svakodnevne prakse, navike i način izražavanja ljudi, kao i različite oblike stvaralaštva, među kojima značajno mesto zauzima i popularna kultura.
„Mladi, kao i svi drugi, stvaraju kulturu svakodnevno, samim tim ona zauzima veoma važno mesto u njihovom životu. U isto vreme, ne možemo zanemariti to što dolazi do pomeranja u potrošnji sadržaja koji su nekada bili centralni, a danas su na marginama interesovanja, dok su neki drugi postali dominantni. To je očekivana, iako ne uvek i dobra, posledica krupnih društveno-tehnoloških promena kojima globalno svedočimo”, navodi Ničić.
Iako se često kritikuju da su zalepljeni za ekrane i nezainteresovani za analognu kulturnu ponudu, prema istraživanju Nacionalne asocijacije praktičar/ki omladinskog rada (NAPOR) o kulturnim potrebama mladih u Srbiji, njihova interesovanja prevazilaze digitalni sadržaj, dok su prepreke za uključivanje u postojeće kulturne programe često sistemske. Zumeri traže aktivno učešće u kreiranju kulturnih proizvoda, prostor za kreativno izražavanje i savremene formate koji kombinuju druženje, zabavu i kulturne sadržaje. Kao prepreke se navode nedovoljno informacija o dostupnim kulturnim sadržajima, često i neprivlačnim ili zastarelim, i finansijska, ali i geografska nepristupačnost.
Mladi izvan većih gradova navode da u njihovim mestima ponuda praktično ne postoji, dok je nezavisna kulturna scena gotovo nevidljiva van prestonice. Osim toga, preko 90% mladih kaže da nikada nisu pitani za mišljenje o kulturnim programima, dok 85% predstavnika institucija navodi da ih redovno uključuju.
Internet i društvene mreže su demokratizovale pristup kulturnom sadržaju
U takvom kontekstu digitalni prostor često postaje najdostupniji kanal za kulturu, nudeći sadržaj koji mlade interesuje i do kog mogu doći potpuno besplatno, u samo nekoliko sekundi. Platforme pružaju i mogućnost direktnog učešća i kreativnog izražavanja, na način koji im odgovara, jezikom s kojim se poistovećuju i multimedijalne formate koji su generaciji Z bliski. Mario Perović i Sofija Balać, koji stoje iza potkasta Tačka razno, upravo su iz potrebe za kreativnim izražavanjem pokrenuli svoj projekat. Sedeći na čuvenim belim plastičnim monoblok stolicama (nekad bukvalno, nekad virtuelno) vode razgovore uglavnom o pop kulturi, uz brojne digresije po kojima je, kažu, potkast i dobio ime. Oni smatraju da mlađe generacije ne konzumiraju nužno manje kulturnog sadržaja, kao što im se često zamera, već mu pristupaju dosta drugačije.
„Internet i društvene mreže su demokratizovale pristup kulturnom sadržaju, što je isprva bio šok za gejtkipere kulture i umetnosti. Ipak, najveća razlika je raslojavanje algoritma i kreiranje niša i mehura. Ne postoji više ’Treći kanal’ ili ’taj jedan magazin’ ako voliš kulturu. Kulturni sadržaj ne dolazi samo iz određenih bastiona ka nama kao publici, već smo mi kao publika prerasli iz pasivnih posmatrača u aktivne učesnike, a pomalo i kritičare. Ono što je u potpunosti drugačije za novije generacije jeste količina sadržaja koji nam je dostupan 24/7, pa je nekada teško razgraničiti šta je zapravo vredno pažnje”, navode oni.
Kroz niše i mehure Sofija i Mario govore o globalnim zajednicama zasnovanim na interesovanjima čije je nastajanje omogućio internet, a koje su društvene mreže dodatno razvile i popularizovale. Uprkos tvrdnjama da mladi ne čitaju, jedna od najpoznatijih takvih zajednica je BookTok, koji okuplja ljubitelje čitanja na TikToku, a ima svoje pandane i na drugim platformama. Čak i ako niste na mrežama, verovatno ste primetili posebne police u knjižarama posvećene viralnim knjigama s BookToka.
Pažnja se razvija u odnosu na zahteve sredine
Vratimo se na ključno generacijsko pitanje digitalnih domorodaca. Ružica Petrović Gašević, psihološkinja u Geodetskoj tehničkoj školi, kaže da ne možemo tvrditi da pažnja kod mladih nestaje, ona se samo menja u skladu sa okruženjem u kojem se razvija.
„Mladi danas odrastaju u digitalnom kontekstu koji favorizuje brzu, podeljenu i selektivnu pažnju. Oni uspešno funkcionišu u uslovima brze izmene stimulusa, vizuelno dominantnih sadržaja i paralelnog procesuiranja informacija. Međutim, uočava se veća teškoća u održavanju pažnje, naročito kada je sadržaj spor, apstraktan ili emocionalno nezahtevan. Pažnja se razvija u odnosu na zahteve sredine. Ako okruženje stalno traži brzo prebacivanje fokusa, mozak se tome prilagođava. Problem nastaje kada se od mladih očekuje funkcionisanje po obrascima pažnje koji više ne odgovaraju njihovom razvojnom iskustvu, bez dodatne podrške i vežbanja tih veština”, smatra Ružica Petrović Gašević.
Promene u pažnji oblikuju i to kako mladi konzumiraju, biraju i vrednuju kulturne sadržaje, a to ne vodi nužno osiromašenju kulturnog života mladih, već transformaciji načina na koji se kultura doživljava i usvaja.
„U digitalnom prostoru mladi preferiraju kratke, vizuelno snažne i interaktivne formate. To ne znači da nemaju interesovanje za složenije teme, već da im je potrebno takve sadržaje predstaviti na drugačiji način. Teže podnose pasivnu ulogu posmatrača koju analogni formati često podrazumevaju, a mnogo bolje reaguju kada imaju mogućnost aktivnog uključivanja i povezivanja sa sopstvenim iskustvom. U obrazovnom kontekstu to se može manifestovati kao slabija tolerancija na duga frontalna izlaganja, zbog čega je važno podsticati motivaciju učenika tako što se gradivo problemski postavlja, daju se potpune i adekvatne povratne informacije i koriste raznovrsne metode”, navodi ona.
Škola je mesto gde mladi provode dobar deo svog vremena, a često imaju i svoja prva kulturna iskustava, makar ona tradicionalna poput odlaska u bioskop ili pozorište. Obrazovni sistem pokušava da odgovori na promene u pažnji, kao i one društvene, tehnološke i kulturne, ali u praksi ne uspeva u potpunosti da se prilagodi savremenim potrebama mladih. Ružica Petrović Gašević ističe da, iako strateški dokumenti i savremeni kurikulumi naglašavaju aktivno učenje, kritičko mišljenje i digitalne kompetencije, praksa u učionicama često ostaje tradicionalna i usmerena na reprodukciju sadržaja.
„Ključni problem nije u mladima, već u neskladu između savremenih razvojnih potreba učenika i organizacije nastave. Sistem se sporije menja od načina na koji se menja razvojno okruženje dece i adolescenata. U aktuelnim najavama skraćivanja časova na trideset minuta kao glavni argument navodi se pažnja učenika. Ipak, pažnja nije pasivna sposobnost koja se troši, već proces koji zavisi od smislenosti sadržaja i uključenosti učenika. Skraćivanje časova šalje poruku da je pažnja mladih trajno ograničena i da se obrazovni zahtevi moraju snižavati, umesto da se razvijaju mehanizmi održavanja pažnje. Skraćivanje časa može kratkoročno smanjiti vidljive teškoće, ali dugoročno smanjuje prostor za aktivno učenje, diskusiju, refleksiju i utvrđivanje. Ukoliko bi časovi bili skraćeni, nastava bi se svodila na brzo prenošenje informacija, bez prostora za dublju obradu, upravo onu vrstu kognitivne aktivnosti koja jača pažnju”, dodaje Petrović Gašević.
Preplavljeni količinom izbora, često biramo da samo nastavimo da skrolujemo
Iako digitalni prostor nudi forme i sadržaje koji nas lakše i brže zainteresuju, društvene mreže sa sobom nose i različite negativne uticaje, od kvaliteta i vrednosti samog sadržaja koji najčešće konzumiramo do nekih negativnih pojava poput beskonačnog skrolovanja i upijanja negativnog ili besmislenog sadržaja koji nam se plasira. Dok dumskrolujemo možemo osećati uznemirenost, preplavljenost ili emotivnu iscrpljenost. Međutim, čak i kada shvatimo da nam to ne prija, nije uvek lako prestati, jer su algoritmi i napravljeni tako da nam to ne dozvole. Sama forma skrolovanja ne ostavlja nam mnogo prostora za obradu ili kritičko razmatranje usvojenog sadržaja. Uz stalnu dostupnost doslovno svega u digitalnoj sferi takođe je sve teže doneti odluku šta da gledamo, slušamo ili čitamo. Preplavljeni količinom izbora, često biramo da samo nastavimo da skrolujemo.
Kako su digitalni kulturni sadržaji najdostupniji, a najviše vremena provodimo upravo konzumirajući njih, algoritmi postaju naši novi digitalni urednici, jer upravljaju odlukama o tome šta ćemo videti, čuti i pročitati, ali i suptilno oblikujući naš ukus, interesovanja i predstavu o tome šta je uopšte vredno naše pažnje. Dobra stvar je da njima, makar donekle, i sami možemo upravljati, izbegavajući negativne sadržaje i favorizujući one koji nam donose vrednost. Međutim, za ovo su neophodne veštine snalaženja u digitalnom okruženju, i to ne samo one tehničke, u kojima mlađe generacije svakako prednjače. Miloš Ničić smatra da su algoritmi u velikoj meri postali ključni kulturni posrednici.
„Na taj način plasiran sadržaj, kojem se pristupa mahom putem društvenih mreža, često ostavlja malo prostora za drugačije sadržaje koje algoritam ne favorizuje, posebno one koji ne dolaze iz dominantnih okvira produkcije. No, pogrešno bi bilo pomisliti da se takav sadržaj u potpunosti uzima zdravo za gotovo. Zato je važno naglasiti i da je urednički rad u umetnosti i stvaralaštvu ključan za širenje kulturnih horizonata”, navodi Ničić.
Pasivno prepuštanje vs aktivno učestvovanje u digitalnom prostoru i izgradnja kritičke svesti
Sofija Balać i Mario Perović iz Tačke razno veruju da sada kada je dostupnost i raznovrsnost kulturnog sadržaja na vrhuncu, oni koji su za takav sadržaj zainteresovani do njega i dolaze. „Mladi danas svojim usmeravanjem pažnje na nešto odlučuju sudbinu nekog projekta mnogo više nego ranije. Na taj način, uz algoritam, postaju neka vrsta urednika. Imaju priliku da budu urednici sopstvene imaginarne medijske stanice, što starije generacije nikada nisu imale. Bitnije od toga da pravimo razlike između generacija i osuđujemo mlade zbog njihovih kulturnih navika i potreba ili manjka konzumiranja tradicionalnih kulturnih sadržaja, jeste razvijanje medijske pismenosti. Danas, kada nas sadržaj i informacije zatrpavaju, važnije je da znamo kako da ih tumačimo”, zaključuju njih dvoje.
Umesto moralne panike o kulturnom posrnuću mladih, možda bi trebalo više pažnje usmeriti ka tome ko i kako oblikuje kulturni sadržaj koji im je uopšte dostupan. Svaka generacija ima svoje medije, ali ovo je prva koja odrasta u svetu u kome kulturu u velikoj meri diktiraju algoritmi. Upravo zato ključna borba više nije između visoke i popularne kulture, već između pasivnog prepuštanja i aktivnog učestvovanja u digitalnom prostoru i izgradnji kritičke svesti.
tekst: Anja Anđušić
ilustracije: Nina Batinica
