EuroPrajd u Beogradu: Izvan svoja četiri zida - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    EuroPrajd u Beogradu: Izvan svoja četiri zida

    Tekst: Pero Jovović

    Fotografije: Arhiva Beograd Prajda

    O EuroPrajdu, koji bi ovog septembra trebalo da privuče u Beograd 20.000 posetilaca – ali i o svemu što je dovelo do toga da baš Srbija, koja se baš ne može pohvaliti zavidnim položajem LGBT populacije, bude domaćin najvećeg LGBT događaja u Evropi – za Liceulice govore Marko Mihailović, koordinator EuroPrajda, i Goran Miletić, programski direktor organizacije Civil rights defenders za Evropu i član Organizacionog odbora EuroPrajda.

    Polazeći od čuvene primedbe „A zašto moraju da paradiraju?“, Marka Mihailovića smo pitali zašto je Prajd kao takav važan, i po čemu se on razlikuje od drugih oblika političke borbe za prava LGBT+ osoba. „Prajd predstavlja tradicionalni oblik protesta kojim LGBTI+ zajednica traži rešavanje sistematske diskriminacije, unapređivanje društvenog položaja i bolji pristup zakonima i institucijama. Prvi Prajd održan je 1969. godine u Njujorku, a počeo je Stounvolskom pobunom. Prajd je znatno doprineo vidljivosti LGBTI+ osoba i podizanju svesti o suštinskim problemima koje imamo. U ovih šest decenija otkada se Prajdovi obeležavaju u svetu, u velikom broju zapadnih zemalja su iz protesta prerasli u velike festivale koji kroz kulturno-umetnički program pokušavaju da dođu do što većeg broja ljudi“, kaže Mihailović.

    Jedna od osnovnih ideja ovogodišnje organizacije EuroPrajda u Beogradu, slažu se sagovornici magazina Liceulice, jeste dodatni pritisak na vlast kako bi unapredila zakonski položaj LGBTI+ osoba. Uprkos tome što je prošlo dvadeset godina od prvog beogradskog Prajda, koji se i danas pamti po divljačkom prebijanju učesnika, Goran Miletić objašnjava da je Beograd relativno brzo dobio mogućnost da organizuje tako veliki događaj. „Mislim da dvadeset godina od prvog Prajda nije toliko mnogo, imajući u vidu praksu zapadnoevropskih zemalja. U mnogim zemljama je proces tekao polako. Upravo je odluka da se organizacija EuroPrajda dodeli Beogradu način da se procesi u Srbiji potpomognu“, kaže Miletić. On napominje i da je EuroPrajd u Beogradu neka vrsta presedana, budući da ova manifestacija nikada nije bila održana jugoistočnije od Beča: „Kandidaturu su ove godine podnele Barselona, Gran Kanarija, Dablin i Lisabon – Porto. Svi su imali velike novčane resurse, neograničenu podršku vlasti, jer je to u svim zemljama komercijalni događaj, ali mi smo pobedili sa 76 odsto glasova, imajući u vidu celu borbu u Beogradu. Svi su želeli da pokažu solidarnost sa LGBT zajednicom u Srbiji i u regiji Zapadog Balkana.“

    U odnosu na dosadašnje Prajdove u Beogradu, EuroPrajd, koji se održava od 12. do 18. septembra, biće mnogo masovniji. To će biti najveći događaj ovog tipa kod nas, a ujedno i prilika da veliki broj stranaca dođe u Beograd i pruži podršku borbi za bolji položaj LGBTI+ osoba na Balkanu. Višestruke su koristi od EuroPrajda u ekonomskom i turističkom smislu, objašnjava Goran Miletić: „Beograd će imati ogromnu ekonomsku dobit, to građani koji ne pripadaju LGBT zajednici treba da shvate. Neki će iz solidarnosti šetati zajedno s ljudima koji i dalje imaju strah da budu vidljivi. Biće to i pritisak na vlast da unapredi zakone.“

    Za razliku od Prajdova u većini zemalja, koji su otvorenog i karnevalskog tipa, iz dosadašnjeg iskustva znamo da policija svake godine praktično blokira Beograd. „Izvesno je da će prisustvo policije biti znatno, ali radimo na tome da ono što manje ugrožava normalno funkcionisanje grada. Važno je napomenuti da je način na koji policija obezbeđuje Prajd suprotan zahtevima organizatora i smatramo da prekomerno prisustvo policije negativno utiče na percepciju borbe za jednakost“, kaže Marko Mihailović. Prema njegovim rečima, tokom ovih dvadeset godina znatno je unapređena vidljivost i društvena prihvaćenost LGBT+ osoba, ali je problem što je ta promena lokalizovana samo na Beograd, dok je ostatak Srbije ostao duboko homofobičan kao i pre dvadeset godina. „Bez snažne političke volje i konkretnih koraka u rešavanju ovih problema, ne mogu da vidim veće poboljšanje situacije. Od 2017. godine zahtevi Prajda nisu menjani jer apsolutno nijedan nije usvojen, a rekao bih da nije ni razmatran“, objasnio je Mihailović.

    Na pitanje da li očekuje da će deklarativna podrška Prajdu koja postoji poslednjih godina konačno prerasti u neke konkretnije oblike podrške i spremnost da se određena pitanja zaista reše, naš sagovornik odgovara da je ključni problem s kojim se LGBTI+ osobe u Srbiji susreću upravo odsustvo institucionalne podrške i konkretnih koraka koji bi doveli do smanjenja diskriminacije i adekvatnog suzbijanja mržnje i nasilja. „Prajd kao protest može samo da ukaže na probleme – posao insititucija je da te probleme reše. Višedecenijsko ignorisanje ozbiljnih problema s kojima se kao LGBTI+ osobe suočavamo dovelo je do uništavanja ljudskih života i  produbljivanja mržnje i netrpeljivosti.“

    Znajući da je za većinu uspešnih protesta potrebno uspostaviti širok front podrške, zanimalo nas je i u kojoj meri je LGBT+ solidaran sa ostalim pokretima za prava obespravljenih grupa. Mihailović kaže da se LGBTI+ pokret uvek solidarisao s pokretima za bolji položaj žena, raznih manjina, i s drugim društveno-odgovornim ciljevima. „Nažalost, pokušaji da se udružimo sa sindikatima i drugim pokretima nisu uspeli, najčešće jer oni ne žele da se LGBTI+ pokret priključi njihovom, kao ni da se solidarišu sa nama“, kaže Mihailović. On ističe i da je EuroPrajd dobra prilika da svi građani, i pripadnici LGBT+ zajednice i oni koji to nisu, izađu i šetaju zajedno. „Nedostatak solidarnosti i slaba posećenost Prajda vrlo su indikativni znaci koliko malo ljudi je spremno da se solidariše s nama i da izvrši pritisak na institucije da rade svoj posao. EuroPrajd će biti prilika da se broj ljudi na Prajdu poveća, a visoki zvaničnici iz celog sveta koji će učestvovati u programu doneće, nadajmo se, još jedan oblik pritiska da se lokalni politički akteri probude iz dubokog sna i shvate ozbiljnost situacije“, kaže Mihailović.