Ne čuje se svakog dana da je neko našao prvi posao u sedmoj deceniji, ali Eržebet Vegše je primer da nisu samo mladi ljudi spremni na promene. U Novom Sadu je ovih dana najčešće možete sresti u kafiću Špajz, kako prodaje magazin ili se greje uz prvu jutarnju kafu.
„Ako ti ne ide, ondak ostavi”, i meni počelo da ide
Ovde u Novom Sadu sam se rodila, tu sam odrasla i završila osnovnu školu. Počela sam da prodajem Liceulice pre dve i po godine, kada mi je sin umro. Drugarica me je dugo nagovarala da krenem sa prodajom. Govorila mi je: „Ako ti ne ide, ondak ostavi”, i meni počelo da ide. Prodam, tako, neki put jedan, neki put dva, pet, zavisi sve od dana, ali zadovoljna sam kako mi ide. Pre nego što sam prodavala magazin, nisam nigde radila jer sam imala sina koji je bio bolestan i morala sam da budem kod kuće s njim kako bih se pobrinula da ne zaboravi da popije lekove. Sneža, koja je nedavno preminula, mnogo mi je učinila time što me je pozvala da prodajem sa njom.
Jako mi se sviđa ovaj posao. Nažalost, ne vidim dobro, te ne mogu da čitam tekstove u časopisu, a čujem od ljudi da ima interesantnih stvari. Uglavnom, dok idem ulicom, pokazujem ljudima naslovnu stranu, pa ko želi taj će da kupi. Kažem ljudima: „Dobar dan. Izvolite, kupite Liceulice”. Ima onih koji ne znaju pa me pitaju šta prodajem, a ja objasnim da je to humanitarni magazin koji pomaže beskućnicima. Prija mi kada su ljudi fini i žele da porazgovaraju sa mnom, ali takođe ima i onih koji grubo odgovaraju.
Mala mi je penzija i prodaja mi pomaže
Želim da nastavim da radim dokle mi zdravlje dozvoli. Svaki dan sam na ulici, čak i kada su praznici. Mala mi je penzija i prodaja mi pomaže. Malo odavde, malo odande i, eto, preživljavam.
Ništa mi nije teško. Prodajem i usput, od kuće do centra. Verovatno ima i poneko ko me prepoznaje jer sam stalno tu, pa zato i kupuju od mene. Meni je drago što ne sedim kod kuće koliko god magazina prodala taj dan, čak i kada ne prodam nijedan, ne razočaram se. Dešavalo se na početku da me to poljulja, ali sada sam navikla i ne opterećuje me. Znate, kada živite sami, godi kad izađete. Ne mislim ništa kad sam vani, sem o novinama i kome da ih prodam. Dobijem i bakšiš neki put. Može da se zaradi za neke svakodnevne stvari.
Sa Snežom sam na početku radila. Ona me je uputila u posao i pomogla. Rekla mi je da je bolje da radim nego da sedim kod kuće i plačem. Sada već godinu dana prodajem sa drugom prodavačicom Ružicom. S njom volim da se družim jer je jako prijatna, a i ona je mnogo propatila u životu. Razumemo jedna drugu. Ružica je bolesna, bole je noge, ide sa kolicima, a jako je dobra i pomaže mi jer mi daje utehu. Uvek se sve lepo dogovorimo. Ona takođe ima sina i shvata koliko je teško izgubiti dete. Pre nego što je Kristijan preminuo, zajedno smo u Udruženju Patrija razgovarali sa volonterima. Pružali su nam podršku i lepe reči. Tamo smo pili kafu, družili se, a imam i dalje prijatelje odatle sa kojima razgovaram. Kada mi je on umro, tamo su me svi podržavali. U martu će biti tri godine, a kao da je juče bilo.
Ranije sam volela da idem na igranke. Najčešće je to bilo u Gabrinus, gde je dolazilo puno ljudi da se druže, plešu i slušaju muziku. Volim zabavnu muziku, a omiljeni mi je Miša Kovač. Sada se uveče zabavljam tako što gledam videe o milionerima na Jutubu. Pomaže mi prodaja jer nisam ceo dan kod kuće. Stanujem daleko od centra te ne mogu da odem da se ugrejem i odmorim kod kuće tako da uvek sednem u neki restoran. Omiljeni mi je Špajz.
Kada sedim sama kod kuće, bude škakljivo. Meni je jedini spas Liceulice.
Kada sam bila mlada, nisam se dobro slagala sa majkom, nije me volela i stalno smo imale probleme. Udala sam se kada sam imala dvadeset jednu godinu. Sa mužem takođe nisam dobro živela. Zaljubili smo se i posle odljubili. Maltretirao me je i psihički i fizički. Deca su bila mala i nisam imala gde sa njima te sam tako živela. Sinovi, kada su porasli, zapretili su mu da ne sme ni da me bije ni da se dere na mene. Posle tog ružnog ponašanja nisam osećala potrebu da budem fina prema njemu jer nije zaslužio. I dalje sam mu i kuvala i spremala, ali me je jako uvredio i to nisam mogla zaboraviti. Nekad, kad se nismo slagali, pobegnem na Telep, kod roditelja. Bilo je više puta da se ne vraćam neko vreme, ali sam uvek išla nazad zbog dece. Oni su tu bili najbitniji. Prema njima je bio dobar i voleo ih je, a da zna da je Kristijan umro, umro bi ponovo.
Bude mi lakše kada drugi sin dođe da me poseti. On je otišao, da radi, u Švajcarsku. Imao je tu želju i ona mu se ispunila. Ja mu želim da uživa kako god hoće i ništa ne zameram, a imam i dobru snaju sa kojom se slažem. Teško sam živela, izgubila sam muža, zatim mamu pa tatu, a onda i sina. Kada sedim sama kod kuće, bude škakljivo. Meni je jedini spas Liceulice. Drugi izlaz nemam. Koji dinar zaradim, u društvu sam, i to mi je najmilije.
razgovarala: Marina Nenadović
fotografije: Marko Miličević i Una Tomašević
