Razgovarala: Šinejd Stabins
Izvor: The Big Issue Australia / Insp.ngo
Foto: The Big Issue Australia
Prevela: Danica Stojanović
Kad sam napunio šesnaest, već sam bio u sirotištu dobrih devet godina. Živeo sam tamo od svoje sedme do devetnaeste godine. Pri kraju tog perioda, činilo se da život pokazuje naznake poboljšanja. Naučili smo kako da preskočimo ogradu, odemo na pivo i upoznamo devojke. Ipak, mislim da je zapravo dobro kad imate nesrećno detinjstvo – posle toga sve izgleda bolje! Jedan od čuvenih pajtonovaca, Erik Ajdl, ovako započinje svoje pismo mlađem sebi, retrospektivu burnog života u kome je, slično kao u njihovoj poznatoj pesmi, „uvek gledao vedriju stanu života“.
Smisao za humor je odbrana od maltretiranja. Kako će neko da vas udari ako istovremeno umire od smeha? Ako ste odeljenski pajac i zabavljač, kažete pravu stvar u pogrešno vreme i onda svi puknu od smeha. I dalje ćete dobijati batine, istina, ali smisao za humor je dobar odbrambeni mehanizam. Smeh i gitara su mi puno pomogli u životu. Komedija i Elvis su me spasli.
Dolazak u Kembridž je bio fantastičan. Svi su se odlično provodili sve vreme. Nismo ni morali da idemo na predavanja. Samo smo pili šeri i upoznavali se – tako sam u drugom semesteru upoznao Džona Kliza. Bilo je to 1963. godine. Do kraja godine sam upoznao i Terija Džounsa, Grejema Čepmena, a sledeće godine i Majkla Pejlina.
Iznenada, moj život je otklizao u komediju. Jednom sam u pozorištu odgledao revijalnu komediju Preko ivice (Beyond the Fringe), i toliko sam se smejao da sam pomislio: „To je to, ovim želim da se bavim!“ Komedija je ismevala sve ono što su nas u školi učili da treba da shvatimo ozbiljno. Bio sam zatečen: „Zar se ovo sme?“, pitao sam se. „Možemo da se rugamo policiji, monarhiji i Kraljici?“ Pojma nisam imao da je to moguće. Piter Kuk se u predstavi rugao engleskom premijeru, predstavivši ga kao smotanu matoru budalu – i svi su se smejali! Tek posle te predstave postao sam mali nadobudni buntovnik. To je bio moj put – ruganje institucijama.
Mislim da je Kembridž za mene bio tačka preokreta jer su me primili u trupu Pembrouk koledža. Prvo veče mi je prišao visok momak – reče da se zove Džon Kliz. „Moraš da pređeš u Futlajte!“ Pitao sam ga šta su Futlajti, na šta mi je odgovorio da je to klub komičara koji ima sopstveni bar. Pomislio sam da to nije loša ideja, i do kraja studija sam postao predsednik kluba. Promenio sam pravila, da bi i žene mogle da nam se pridruže, što je bila kontroverzna odluka za to vreme. Prva članica bila je Džermejn Grir.
Imali smo mnogo sreće da je s pajtonovcima bilo gotovo pre nego što smo se stvarno proslavili. U Americi se za nas čulo tek kad smo završili ceo Leteći cirkus Montija Pajtona, prvi put smo tamo došli tek promovišući film Monti Pajton i Sveti gral. To nas je sačuvalo.
Džordž Harison je imao običaj da mi kaže da ćemo svi umreti. Često bi mi rekao: „Možeš da budeš bogat i slavan koliko hoćeš, možeš da budeš i najpoznatiji tip na svetu, i dalje moraš da umreš.“ Hvala lepo, ali ne večeras. Harison mi je bio dobar prijatelj, imao sam mnogo sreće da ga upoznam 1975. godine. Ispostavilo se da je veliki fan Monti Pajtona i praktično me je uhodio iza scena dok smo snimali Sveti gral. „Hej, tebe sam tražio“, uzviknuo je. „Hajde da zavijemo džoint u kontrolnoj sobi.“ Pristao sam, što da ne. Operater nije znao šta ga je snašlo. Odjednom su mu u prostoriju ušetali lik iz Bitlsa i jedan od ovih što snimaju film i počeli da zavijaju džointe! Pričali smo celu noć. Bilo je to neverovatno prijateljstvo, mnogo mi je pomoglo u teškim trenucima.
Očeva smrt na samom kraju Drugog svetskog rata obeležila mi je život. Ubijen je dok je stopirao na putu kući za Božić – mislim, ima li veće ironije? Služio je u Kraljevskom ratnom vazduhoplovstvu od 1941. godine. Kad pogledaš iz ove perspektive, to je zaista bilo teško detinjstvo, posebno jer je i majka potpuno potonula posle očeve smrti.
Napisali smo „Always Look on the Bright Side of Life“ jednostavno jer nam je trebala dobra završnica za Žitije Brajanovo. Završiti film uz pesmu uvek je dobar potez. „Ako će već da nas razapnu“, pomislio sam, „daj da pevamo nešto veselo.“ Nekih trinaest godina kasnije mi je prijatelj, nekadašnji fudbaler Geri Lineker, javio kako se na tribinama peva „Always look on the bright side of life“. Rasturaju ih sa 5:0, a publika peva da uvek treba gledati na život s vedrije strane. Napravili smo singl koji je bio na vrhu svih lista. U jednom momentu smo je pevali na Kraljevskoj reviji izvođača, i tad sam shvatio da se nešto dešava. I zaista, zasmejali smo samu Kraljicu Elizabetu! Često smo išli kod Bilija Konolija, koji je okupljao poznate komičare poput Stiva Martina, Edija Izarda, i mene. Čarls bi svratio na večeru i mi bismo ga razvalili od zezanja. On se smejao i smejao, jer kad je neko član kraljevske porodice, ljudi se prema njemu po ceo dan ophode udvorički. Mi smo mu bili prilika da se opusti i odmori od svega toga.
Predstava Spamalot na Brodveju i osvajanje Toni nagrade za najbolji mjuzikl bili su veliko iznenađenje. Imao sam osećaj da bi bilo zabavno staviti Pajtona na scenu, ali nisam imao pojma da će biti takav hit. Bio je na repertoaru četiri godine.
I rak pankreasa je došao kao iznenađenje. Pisao sam predstavu zvanu Smrt: Mjuzikl. Cela radnja se vrtela oko toga da glavni lik, pisac, saznaje da je smrtno bolestan. Pitao sam svog lekara šta je najbolji način da se neko brzo ubije u drami, na šta mi je on odgovorio: „Rak pankreasa, to uvek uspeva! Ostaje mu jedva tri nedelje života.“ „Savršeno“, rekao sam. Deset godina kasnije, sa istim lekarom gledam svoj MRI snimak, na kom je mali tumor. „To je rak pankreasa“, kaže on. Ironije li! Stvarno je bilo pomalo smešno. Ipak, uočili smo ga na vreme i u roku od deset dana bio sam uspešno operisan i tumor je izvađen, tako da, eto, i tu sam imao sreće.
Komedija je način da budemo svesni svoje smrtnosti. Nećemo uvek šetati planetom. To je ono što me je Džordž Harison, zapravo, naučio, ukazao mi je na to kako da se pomirim sa smrću. Bio sam uz njega u njegovim poslednjim danima, i činio se sasvim pomirenim sa umiranjem. Pretpostavljam zato što je bilo neizbežno, a to sam hteo da postignem i u mjuziklu. Pomislio sam: „Svi bumeri su već jednom nogom u grobu. Ova predstava će im pomoći da razumeju proces.“ Očigledno da je mjuzikl apsurdan i komičan, ali ispod površine se krije ideja da ćemo svi proći kroz isto, pa makar da pogledamo zajedno kako to funkcioniše.
Svom šesnaestogodišnjem sebi bih rekao da na sve gleda s vedrije strane. Samo nastavi dalje! Stvari će tek postati zabavne!
