Vojin Dimitrijević (1932-2012) je bio pravnik i stručnjak za međunarodno pravo, ali i istaknuti borac za ljudska prava i javni intelektualac koji se dosledno borio protiv autoritarizma, nacionalizma, rata. Doktorirao je 1965. na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a na ovom fakultetu je i predavao od 1960. do 1998. kada je prevremeno penzionisan zbog protivljenja novom Zakonu o univerzitetu. Od 1995. je bio direktor Beogradskog centra za ljudska prava, a od 2005. profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Umro je 5. oktobra 2012. godine.
Veliki sudar ludosti i gluposti
U Beogradu, uz znake za uzbunu
Tekst je napisan aprila 1999. Objavili su ga El Pais (Madrid), Le Temps (Ženeva) i I’Avvenire (Milano). Naredne godine, objavljen je i u dnevnom listu Danas, kao i u knjizi Silaženje s uma koju je 2006. izdala Fabrika knjiga.
Ovo sam već doživeo. Ozbiljni ljudi ili ne idu na posao ili se brzo vraćaju s njega. Naročito tate imaju vremena za decu i porodicu. Godine 1941. bio sam dete i sedeli smo u podrumu od dana kada su nas Nemci bombardovali pa do dana kada su stigli u Beograd, od 6. do 14. aprila. Stariji su podetinjili i pričali razne nerazumne i ohrabrujuće priče i tako se približili nama deci.
Pedeset i osam godina kasnije gledam preko satelita (kao jedan od malobrojnih u Jugoslaviji koji ima i antenu i razume strane jezike) kako pukovnik Frajtag na engleskom s jakim nemačkim akcentom priča na konferenciji u Briselu šta su sve pogodili. Gde su ti savetnici za psihologiju i public relations? Zar Nemac na godišnjicu nemačkog bombardovanja? Svako ko prodaje koka kolu zna da prilagodi poruku primaocima.
Odavno nisam dete i sada moram da izigravam jednog od najstarijih i najiskusnijih. U tome mi pomaže to što me je nedavno moj dekan, na osnovu novog Zakona o Univerzitetu, izbacio s posla. Zovem svoju sestru od tetke, šest godina stariju od mene i jedinu koja još pamti istoriju porodice. Završavamo takmičeći se: ko je više puta bombardovan? Moje prvo iskustvo je iz 1939. godine. Otac mi je službovao u jugoslovenskom konzulatu u Düsseldorfu, napadali su nas Britanci i sedeli smo u podrumima s Nemcima, koji su me ubrzo bombardovali u Beogradu, kamo nas je otac sklonio na bezbedno. Na Uskrs 1944. godine Beograd su bombardovali Amerikanci. Majka me je (otac je već bio u koncentracionom logoru Bergen Belsen, gde je umro ili ubijen) sklonila na selo, koje je na nesreću bilo prvo mesto u koje su septembra iste godine ušli Sovjeti. Na dovratku seoske kuće još je trag ruskog gelera koji mi je prošišao desetak centimetara od glave. Više su me bombardovali saveznici nego neprijatelji. Godine 1999. sve je postmoderno: ne znam ko me sada bombarduje. Kažu da ne bombarduju mene, nego predsednika.
Moja rođaka nije bila impresionirana. Imamo isti zbir: nju do duše nisu gađali Englezi, ali je iz Sarajeva jedva pobegla od hrvatskih ustaša. (Drugu našu sarajevsku rođaku nedavno su tri godine tukli Srbi).
Ovdašnja propaganda ima svoja pravila. Ne može drukčije da se kaže no da nas bombarduje “zločinačka NATO avijacija”. Meni se, međutim, uvek nameće reč “glupa”. Glupa Nato avijacija, glupa propaganda, glupa obrazloženja, glupi političari, još gluplji njihovi eksperti. Kao da je u svetu ponestalo obrazovanih ljudi, kao da se oni koji su pametniji i imaju odgovarajuće fizionomije pažljivo drže po strani od onih koji odlučuju.
foto: A. Anđić, izvor: VremeJoš jedan doprinos utisku o opštoj nekompetenciji: danas je 12. april i Skupština SR Jugoslavije je skoro jednoglasno pristupila Uniji Rusije i Belorusije. Debata je kratka. Slušam poslanike na srbijanskoj državnoj televiziji a posle toga voditelje i stručnjake na BBC. Imam tekst ugovora o Uniji iz 1997. godine i smem da se zakunem da nijedan poslanik i nijedan stručnjak s BBC-a ne znaju šta tačno piše u njemu.
Odavno sam otkrio da se budale uzajamno vole. Prepoznaju se i ljube. Rade na istoj talasnoj dužini. Pre dvadeset godina, kada je izgledalo da je problem Jugoslavije komunizam, a ne nacionalizam, putovao sam u istom kupeu s hrvatskim i srpskim nacionalistom. Videvši da sam umereni Jugosloven, obojica su me prezrela i s takvim se zanosom upustila u razgraničenje, u razmenu sela i parcela da su skoro došla na ivicu polnog snošaja. Oni su imali svoju religiju, a ja sam bio “etnički ateist”.
Slično su mi nedavno izgledali i albanski i srpski “intelektualci” na nekoliko razgovora na kojima sam učestvovao. Među njima preovlađuju bivši marksistički teolozi koji više vole reči od suštine. Za takve Srbe se Albanci nisu mogli zvati Albanci nego “pripadnici albanske nacionalne manjine” a za takve Albance glasanje na izborima u Srbiji značilo bi priznavanje da se Kosovo nalazi u njoj. Tako su ostali i bez glasa u parlamentu i bez normalnih odnosa s nedržavnim institucijama u Srbiji. Obostrani teroristički talas ih je zbrisao.
Rodoljubivi “intelektualci” nisu znali za druga prava osim kolektivnih. Moglo se i očekivati da ljubav prema naciji priliči onima koji su do juče propovedali odanost klasi. Porazno je, međutim, to što su i ljudi sa Zapada prihvatili te vulgarno staljinističke i nacionalističke tribalne stavove. Umesto da se zalažu za ljudska prava, a ona su pre svega individualna, zemlje koje zapravo ne poznaju manjine – u prvom redu SAD – sve su vreme zastupale neku “dobru” etničku grupu protiv drugog “zlog” naroda.
Onaj ko je imao nesreću da pripada “zlom” narodu razvio je prirodni odbrambeni mehanizam samosažaljenja. Samosažaljenje je opasan osećaj jer neko ko misli da je večita žrtva spreman je na zločin, nije svestan da ga vrši i ne kaje se zbog njega. Haški tribunal za zločine u Jugoslaviji podjednako preziru i u Hrvatskoj i u Srbiji. Čitam elektronsku poštu. To je valjda neka elita. Srbi sažaljevaju sebe, Albanci sebe, Muslimani sebe. Neće da znaju za tuđe patnje, makar i detinje.
Kolektivna prava Albanaca potpuno su bila natkrilila individualna prava Srba. Ruralni Srbi u Hrvatskoj počeli su da izazivaju pažnju tek kada ih je predsednik Tuđman proterao i sveo na ugroženu manjinu. Gradski Srbi u Hrvatskoj, koji žive kao pojedinci, nisu se nikada pominjali, kao uostalom ni hrvatske sindikalne vođe, koje je gutala pomrčina, ili hrvatski nezavisni novinari, kojima se sudilo i čije su izdavačke kuće uništavane jeftinim ekonomskim trikovima.
Realpolitku je odjednom zamenio moralizam. Zapad je godinama opštio s vođama i predsednicima. Nas iz nevladinih organizacija strani velikodostojnici primali su umorni, posle višečasovnih razgovora s predsednicima i ministrima. Imali su pola sata za dvadeset ljudi. Kada se svako predstavio, ostalo je samo vremena da se kaže ko je “good guy”, a ko je “bad guy”.
Odjednom vođe i predsednici više nisu dobri. Kažnjavaju nas zbog njihovih grehova. Jesam li ja s njima potpisivao komunikee i ugovore? Da bi opravdao kršenje povelje UN, NATO se mora pozvati na nešto “više”, a to su pravila čovečnosti, “humanitarna intervencija”. Gde su ta pravila bila poslednjih osam godina? U Srbiji je danas najteže onima koji su verovali u zapadne, judeohrišćanske vrednosti i zastupali ih. Njima se smeju zastupnici raznih teorija zavere, geopolitičari i drugi šarlatani, koji prosperiraju u svakoj krizi i nevolji i koji se sada vraćaju na scenu iz mračnih intelektualnih budžaka gde su poslednjih godina obitavali. U razorenu Srbiju, s Kosovom u njoj ili van nje, stići će fabrike, butici i benzinske stanice. Na šta će ličiti ljudi?
Odlazak čovečanskog advokata
Vesna Rakić Vodinelić, Radio Slobodna Evropa, 2012.
„Humor i ironija su znak pameti i skromnosti onoga koji iznosi neku tvrdnju. On time pokazuje da je uveren da se služi najboljim argumentima, ali da njih odvaja od sebe, jer ne misli da je nepogrešiv i da nema neku bar sitnu manu. Ako je takav, sagovornici ga primaju kao ljudsko biće, sa simpatijama ili razumevanjem koji odatle proističu. U suprotnom, njegova uobraženost se postepeno pretvara u ograničenost a njegove patetične tvrdnje sve su neumesnije.“
(Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, Beograd, 2006, Fabrika knjiga, str. 278).
Pouzdano znam da pišući o humoru i ironiji pristojnog i pametnog ljudskog bića, Vojin nije pisao o sebi. A stvarno – bio je takav. Vedrina, uz upornost i građansku hrabrost biće deo emotivnih sećanja onih koji su ga poznavali. Jasno predstavljen i lepo pisan teorijski opus ostaje svima koji žele da uče i čitaju. Patetiku i plitku „uozbiljenost“, ma kakve predznake da su imali – jednostavno je prezirao. Zato ovo sećanje na njega neće biti patetično.
Njegov način života je bio tako dinamičan, a interesovanja tako raznolika da izgleda gotovo neverovatno da ih je proživeo samo jedan čovek u samo jednom životu. Naročito čovek koji nikad nije delovao užurbano, isplanirano, čak ni ambiciozno. Ključ za razumevanje, verujem, leži u tome što je zapravo voleo ljude, zanimali su ga, čak je poštovao i one sa malo dostojanstva koje je u njima uspevao da pronađe, ma kako se oštro suprotstavljao idejama koje su izricali, stavovima (naučnim ili političkim) koje su iskazivali. Pravo je bilo njegova profesija i dominantno interesovanje. Ali, znao je mnogo toga drugog i sa radoznalošću i predanošću bavio se novinarskim i uredničkim poslom vodeći Kino oko, u mladosti je studirao psihologiju, okušao se u politici, odbijajući da postane političar.
Nije zračio uobraženim „dostojanstvom“ koje se pripisuje profesorima (a, neretko ga i sami oni nastoje da emituju). Okupljao je ljude oko sebe intrigantnim profesionalnim zadacima koje je postavljao i zajedno sa saradnicima uobličavao, okupljao ih je svojim suverenim znanjem i šarmom, zabavljao svojim nezlobivim gunđanjem. Njegovom ličnošću lako je objasniti zbog čega je pravo ljudskih prava bilo područje u kome je najviše pisao i odlučujuće uticao na njegov razvoj – ne samo ovde.
foto: A. Anđić, izvor: Vreme„Ali, kome to i čime to čovek mora da se ‘oduži’ zato što ima pravo na život, slobodu kretanja i što je zabranjeno da bude podvrgnut mučenju? Jedina opšta pravna obaveza pojedinca prema državi jeste da poštuje zakone. Država je dovoljno moćna da ga natera na to poštovanje pretnjom sankcije, ali savremena država ne sme da ljudima u svojoj nadležnosti nameće pravne obaveze kojima krši njihova ljudska prava… U odnosu na državu, pojedinac je slab i ima pravo da se poziva na argumente protiv njene neobuzdane svemoći“ (Vojin Duimitrijević i dr., Međunarodno pravo ljudskih prava, Beograd, 2006, Beogradski centar za ljudska prava, str. 62).
Vojin se kao čovečanski pravnik, svojim poimanjem i upornom promocijom ideje ljudskih prava, teško zamerio tzv. državotvornim pravnicima. Upravo takvi, demonstrirajući razobručenu lakoću prava i države shvaćenih kao sila i moć, oterali su jednog od malo britkih i lucidnih pravnika Srbije sa Beogradskog univerziteta. Vojin sebe nije hteo da doživi kao ičiju žrtvu. Okupljajući ljude oko sebe, dok su ih drugi rasterivali, uporno i sa radošću je gradio nove institucije – Beogradski centar za ljudska prava, Pravni fakultet Univerziteta Union – i sa žarom pisao, predavao, poučavao.
Način na koji je postavio teoriju ljudskih prava i način na koji je poučavao svoje studente, tražio je od njega javni angažman. On ga je prihvatio sa građanskom hrabrošću i samoironijom: „Moja struka je vezana za ljudska prava i trudim se da struku ne izgubim, trudio sam se i trudim se da ne izgubim retoriku struke. Nastojim da se zalažem za ljudska prava u svim uslovima, bez obzira na to koga vidim kao protivnika – kao onog ko ograničava ljudska prava… Kad neko živi duže od svog oca na Balkanu, pa ako je još imao sreću da nije bio u zatvoru – što je slučaj sa mnom – onda su to za Balkan viškovi života i slobode i mogu se smatrati čistim ćarom!“ (Vojin Dimitrijević, Silaženje s uma, str. 447).
U tom svom višku života, a njegov život je započeo 9. jula 1932. u Rijeci, Vojin je uradio mnogo. Bio je počasni doktor Univerziteta Mek Gil u Montrealu i Univerziteta Kent (Kenterberi). Osnovao je i vodio Beogradski centar za ljudska prava. Svoj naučni put započeo je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je radio do 1998. godine, kada mu je brutalno uskraćeno da dalje radi, zbog protivljenja tadašnjem Zakonu o univerzitetu. Profesorski posao nastavio je i okončao na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, a poslednji put je imao ispit dva dana pre smrti.
Bio je član Venecijanske komisije Saveta Evrope i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Osnovao je Balkanski politički klub. Radio je i kao komesar Međunarodne komisije pravnika. Bio je predsednik Pravnog saveta Predsednika Republike Srbije, sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde, predsednik Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo, član Saveta za borbu protiv korupcije. Jedan je od osnivača Foruma za međunarodne odnose. Bio je potpredsednik Komiteta za ljudska prava Ujedinjenih nacija.
Objavio je stotine radova u renomiranim stranim i domaćim časopisima i izdavačkim kućama. Njegove knjige “Međunarodno pravo i ljudska prava”, “Međunarodni odnosi”, “Terorizam”, “Strahovlada”, “Silaženje s uma”, jesu ne samo nezaobilazno teorijsko gradivo, nego i lično svedočanstvo Vojina Dimitrijevića o osvajanju slobode i ljudskih prava u zemlji u kojoj oni izgledaju tek kao nedostižni ideal. Van osnovne pravničke profesije bio je član Srpskog PEN Centra i predsednik upravnog odbora Jugoslovenske kinoteke.
Bolje nego mi u Srbiji, to su priznali drugi, dodelivši mu orden Legije časti.
Vojin Dimitrijević je umro upravo 5. oktobra, zatvorivši, nažalost ne samo simbolično, krug poštene i odvažne borbe za čoveka u državi ustrojenoj protiv čoveka. Tu borbu je vodio sa žarom, bez ličnog interesa, poštujući protivnike i pravila igre. Bio je veliki čovek u maloj zemlji. Verujem da varnice njegovog žara tinjaju u nama – njegovoj intelektualnoj deci brojnih generacija. Naročito zato što Vojinov višak života, uprkos njegovoj respektabilnoj životnoj dobi, doživljavamo kao teško podnošljivi manjak naših života.
Volela bih da sam umela i njemu ovo da kažem. Ali, Vojin nije mario za iskazivanje zahvalnosti. Bojim se da bi i to za njega bila samo patetika.
Ipak, ne mogu da ne kažem: duboko hvala.
