Srđa Popović (1937–2013) bio je advokat, borac za ljudska prava i javni intelektualac koji se dosledno borio protiv političke represije, nacionalizma i ratnog razaranja Jugoslavije. Rođen je u Beogradu, gde je i završio Pravni fakultet posle kog je postao partner u porodičnoj advokatskoj kancelariji. Već na samom početku karijere se istakao kao jedan od ključnih advokata ljudskih prava u Jugoslaviji. O tome ilustrativno svedoči i to što je, kada su posle studentske pobune 1968. usledila hapšenja i suđenja, Beogradom kružila pesmica: „Zidovi, zidovi, niotkuda vrata, zovite mi, molim vas, Srđu advokata“. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bio je advokat u mnogim tzv. političkim procesima, te je branio i mladog Zorana Đinđića, Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Gojka Đoga, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, “Beogradsku šestoricu”, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta. U ovo doba je bio pokretač i potpisnik peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), za ukidanje smrtne kazne, za donošenje zakona o amnestiji, te za uvođenje višestranačkog sistema u SFRJ. U sam osvit rata, 1990. godine je bio i predsednik Nezavisne komisije za ispitivanje iseljavanja Srba sa Kosova, kao i jedan od osnivača prvog privatnog medija u Jugoslaviji, nedeljnika Vreme. Početkom devedesetih se iselio sa porodicom u SAD i u Srbiju se vraća tek 2001. Suđenje za atentat na premijera je njegov poslednji veliki proces u kojem je bio advokat porodice Đinđić. Autor je knjiga: „Kosovski čvor – drešiti ili seći“ (sa grupom autora, 1990), „Put u varvarstvo“ (2000), „Poslednja instanca I, II, III“ (2003), „Nezavršeni proces“ (2007), „One gorke suze posle“ (2010). U poslednjih desetak godina svog života bio je jedan od ključnih saradnika radijske emisije i portala Peščanik.
U haosu ljudi ne mogu biti srećni
Srđa Popović
Zašto je ceo srpski politički vrh u Hagu? Jesu li oni tamo kao pojedinci? Pa tamo je cela vlada, predsednici i Srbije i Jugoslavije, ceo državni vrh koji je vodio tu zločinačku politiku. Oni su bili ta država koja je činila te zločine. I iz toga naravno ne proizlazi da smo vi i ja krivičnopravno odgovorni za to što su oni radili. Mi možemo kao građani te zemlje biti na jedan istorijski način odgovorni, i moralno odgovorni i odgovorni pred samima sobom, jer smo bili toliko glupi da smo takvu vlast mogli da izaberemo, jer smo bili tolike kukavice da smo takvu vlast tako dugo trpeli, do 2000, kada je taj isti Milošević dobio dva miliona glasova. Mi nismo u krivično-pravnom smislu krivi. Mi smo istorijski krivi i to plaćamo, na primer, time što nemamo vize, niko neće da nam da vize, jer neće da ima posla sa zločincima, a ne zna ko je od nas zločinac a ko nije, jer ih mi iz sebe nismo izdvojili, niti priznajemo da oni postoje, nego im i sada jatakujemo.
Sećam se kada su posle Drugog svetskog rata Nemci počeli da dolaze u Dalmaciju, mi smo se čudili kako se usuđuju da tu plivaju i da se smeju i da piju vino. Nemci, hej, Nemci, došli tu i sada na naš užas hoće da letuju. A zgražavamo se što nam niko ne da vize. Pa ne daju nam vize, ne mogu da nas vide očima. Zašto? Zato što se ponašamo ovako kako se ponašamo. Čak nas tretiraju mnogo bolje nego što bi po mom mišljenju bilo shvatljivo, stalno nam šalju pozitivne signale. Pa dajte, mi vas želimo u Evropi, daćemo vam ovo, daćemo vam ono, a mi – ne, mi se ne predajemo, mi teramo svoju glupu priču do propasti.
Ako nas kažnjavaju zbog toga što mi te zločine ne priznajemo, mi bismo ili trebalo da priznamo te zločine ili bi oni morali da se pomire sa zločinima i da kažu – dobro, nema veze, jeste, vršili ste zločine, ali nema veze. E pa to ne može, jasno je ko tu mora da popusti i ako mi upadamo sve dublje u poricanje, utoliko gore po nas. To je kao kada vam kaže policajac – nemoj to da radiš, to ne sme da se radi, a ti kažeš – e, baš hoću, e sad baš hoću, baš zato što si mi ti kazao da ne smem. Ko će to da plati na kraju, šta mislite? I ko tu na kraju može da se slomi? Mi bi trebalo da popustimo pre nego što se slomimo, jer će to da bude novo poniženje, koje je skoro neizbežno. Da li se iko uopšte pita zašto se tim ljudima sudi, zašto mi njih tamo šaljemo?
Nije svrha samo da se onaj kazni, svrha je da društvo kao celina vidi šta je zločin, ko je izvršio zločin i da je zločin kažnjen. Dakle, suđenje vodi vaspostavljanju jedne moralne ravnoteže koja je zločinom narušena i koju celo društvo oseća kao poremećaj u svom životu. Neću da idem toliko daleko, ali mislim da je i to tačno, ja mislim da čak i krivac ima pravo na kaznu, jer kada je jednom kažnjen, uspostavlja se neka ravnoteža. On će odslužiti svoju kaznu, izaći će napolje i kazaće – ostavite me sada na miru, ja sam svoje platio, ravnoteža je uspostavljena i niko više to ne sme ni da mi prebacuje ni da mi natiče na nos. Naša vlada je sve učinila da pošalje te ljude, za koje implicira da su nevini, da budu kažnjeni, a svima nama objašnjava kako svrha kažnjavanja koja treba da dovede do vaspostavljanja moralne ravnoteže nije ni potrebna, jer oni nisu ni za šta krivi. Prema tome, osnovna svrha suđenja je ovde svesno minirana od strane vlade, sve se učinilo da društvo ne shvati i ne podrži činjenicu da zločin treba da bude kažnjen, da ta osnovna svrha moralne obnove koja je sadržana u ideji suđenja izostane.
Često se kaže da je ovde društvo razbijeno. Onog trenutka kada je društvo pretvoreno u narod, kada smo svi postali krompiri u vreći koja se zove narod, tu više nema ni društvenih uloga, ni društvenih grupa, ni svesti o tome ko kojoj grupi pripada, ni čiji su interesi zajednički, koji su interesi suprotstavljeni, ništa od toga ne postoji. To je anomija, koja postoji u nedostatku društva, i to dodatno unesrećava ljude, jer je time izgubljeno i ono što se zove javni poredak. I zato sada ono doba socijalizma izgleda kao neka obećana zemlja, kao neki zlatni vek, jer se ljudi sećaju života u kome je postojala neka pozadina, osnova na kojoj su se odvijali individualni životi i gde ste imali mapu na kojoj ste mogli sebe da nađete, da vidite gde ste u odnosu na taj background i u odnosu jednih prema drugima. Ti su životi imali smisla. Ja mislim da to ljudima fali, to što su ti životi, kakvi god bili, srećniji, nesrećniji, imali smisla. Ljudi koji su išli u zatvore, disidenti, bili su srećni ljudi, znali su šta biraju, znali su šta može da im se desi, prihvatali su tu cenu, znali su šta hoće, šta neće, znali su ko je sa njima a ko protiv njih, njihov život je imao smisla. U jednoj ovako anomičnoj situaciji, mi se krećemo haotično kao atomi, svi nekuda idemo, menjamo pravce, sudaramo se, ali to nema nikakvog smisla, to se zove haos. U haosu ljudi ne mogu biti srećni, jer su uplašeni. Njihovi životi u haosu nemaju nikakvog smisla. Vi ne znate više, ako vam se nešto dogodi, zašto vam se to dogodilo, da li ste mogli da nešto uradite da se to ne dogodi, ništa od vas ne zavisi, niko vas ništa ne pita, niko se o vama ne brine i vaš život je jedan slučajan biološki podatak sa kojim ne znate šta ćete i koji je možda žabama i mačkama dovoljan, ali ljudima nije. Ljudi moraju da daju neki smisao svom životu. Ne kažem da je to nešto objektivno, ali ljudima je potrebno subjektivno osećanje da njihov život nekuda ide, da ima nekakvog smisla.
(Deo izlaganja u emisiji Peščanik, 23. 06. 2005. Transkript ovog gostovanja je objavljen i u knjizi „One gorke suze posle“)
Rat
Za jedan vrlo kratak trenutak, par godina, Jugoslavija i mi u njoj, nalazili smo se u stanju koherencije. U tom magnovenju, bar naizgled, bili su mogući svi ishodi – sve potencijalne istorije bile su nam na raspolaganju. (Istoričari, vođeni jednom cirkularnom logikom, sa ovim se ne slažu: sve što je bilo – moralo je biti, upravo zato što se dogodilo.) Bilo kako bilo, taj čas preloma, ma kako kratak, neprestano i tvrdoglavo se u svesti vraća, kao onaj sekund pre nego što se sa strašnim treskom i lomljavom automobil zakucao u onaj kamion, zid, drvo, telefonski stub. Trenutak beskrajno produžen u doživljaju i sećanju, jer je još uvek moglo nešto da se učini i kada bi se umesto u bolnici našli kod kuće, u bioskopu ili bilo gde, samo ne ovde na operacionom stolu, pod nožem, kada bi naš saputnik još bio živ, dakle, pre nego što nam se noga okliznula u onom neopreznom koraku i pre ovog pada niz liticu u kome prizivamo beznadežno, a opet sa ludom nadom, da nam se vrati onaj trenutak i opiremo se vremenu jer nas njegov tok, čini nam se, sve više udaljava od te mogućnosti da film vratimo, da naše telo poleti nazad, uvis, nogama ka onoj litici. Važnost, težina tog trenutka izgleda tako ogromna da ne možemo da prihvatimo da je on zauvek propušten. Taj trenutak ostaje večna sadašnjost pokvarene ploče.
(odlomak iz „Beležnica“ koje je Srđa Popović vodio tokom boravka u SAD, originalno objavljenim u časopisu Reč, 2015.)
Pouzdana konstanta građanskog, ljudskog i profesionalnog dostojanstva
„U većim, sređenijim, bogatijim, možda i srećnijim kulturama bilo je pisaca, filozofa, umetnika, naučnika koji su otelovljavali ljudsko dostojanstvo, nerazmetljivo gospodstvo i suvereni intelektualni otpor svakoj ideologiji i praksi koja porobljava čoveka u ime bilo čega ”većeg” od njega samog. Iz te i takve kulture izniče impresivna, ali u tom smislu ne i unikatna figura jednog Tadeuša Mazovjeckog, baštinika kulture koja ima Miloša, Gombroviča, Kolakovskog…
Bilo ih je, ne kažem, i u našoj, ali tek šačica, da ih nabrojiš na prste jedne ruke; ostalima, koji bi se možda i kandidovali, uvek bi nedostajalo nešto fundamentalno, ili bi im se usred bi(bli)ografije kočoperilo neko tako veliko raspadajuće truplo nečega zazornog ili čak gadnog da ipak ne bi mogli pristupiti takvome društvu. Zato je u nas tome možda najbliži bio jedan, eto, advokat: čovek od kojeg, po nekom stereotipu, ne očekujemo neke ogromne i otkrivalačke intelektualne dosege, pa ni moralne i građanske vrline koje nas ostavljaju bez daha, nego tek nešto relativno obične ”zdrave fiškalske pameti”, da nam se nađe u nevolji.
Da je Srđa Popović samo nje imao u izobilju, bio bi – i bio je – veliki advokat, ali možda to nama i ne bi značilo tako mnogo: ima i drugih velikih advokata, pa nikome ništa. No, Srđa je Popović kroz dve duge i teške epohe bio mnogo više od toga: jedna od tek nekolikih pouzdanih konstanti građanskog, ljudskog, a onda dakako i profesionalnog dostojanstva u borbi sa siledžijstvom državnih i paradržavnih falangi nastupajućih u ime i za račun nakaznih ideologija, prvo one ”leve”, a potom i one ”desne”; da je jednu od njih – bilo koju – prigrlio, a tek se protiv druge pobunio, bio bi jedan od ipak brojnih naših, kako da kažem, ”disidenata druge klase”, ali onda ne bi bio Srđa Popović kojeg smo znali.
Umesto toga, Popović je u vreme onoga što se nazivalo socijalizmom ili čak komunizmom nastupao kao advokat, tvrdoglavo insistirajući na licemernim slobodarskim proklamacijama represivnog režima, i tako ga gađajući u najslabiju tačku, jer je dobro znao da natezanje oko tzv. ideoloških pitanja i ostalog metafiziciranja s nekim ko u ruci drži pendrek i nije baš od neke velike pomoći. Kada je, nasuprot, taj famozni Berlinski zid pao povukavši za sobom celu tu skalameriju, i kada je ovde zavladao divljački, rušilački nacionalizam, Popović se obreo među bolno i posramljujuće retkima koji su odmah, bez odlaganja i bez kalkulacija, prepoznali o čemu se radi, i u razmatranju konsekvenci toga samoskrivljenog poraza (pre svega) srpskog društva išao je do kraja. I tom je prepoznavanju mahom i posvetio poslednji kvarat veka svog života.
O tome svedoči Popovićev javni angažman potkraj osamdesetih, dok se apokalipsa brižljivo zakuvavala, potom tokom devedesetih, iz samoizabrane emigracije, te dvehiljaditih, po povratku u zemlju i grad, koje je i poznavao i za njih mario mnogo više od bezbroj rodoljubaca opšte prakse. O tome svedoče njegovi tekstovi i knjige. Neke druge kulture, kažem, imale su svog Kolakovskog ili Kunderu ili Brodskog. Kod nas je dobar deo toga posla obavio jedan advokat, i to nam verovatno nešto važno govori, ali odbijamo da odgonetnemo tu poruku.“
(odlomak iz teksta „Čovek bez pandana“ pisca Teofila Pančića, Autograf, 2013.)
Srpsko društvo bez Srđe Popovića
„Iako, dakle, nisam poznavao Srđu Popovića, ipak sam, kao hiljade drugih, poznavao njegove stavove, njegove analize, razmišljanja, sve ono što nazivamo “javnim nastupom”, koji sam uvek sa pažnjom pratio, radoznao da čujem ono što bi on imao da kaže i da pročitam ono što bi napisao. Tu pažnju Srđa Popović je zasluživao iz jednostavnog razloga što je on spadao među retke ljude čije je stanovište, uvek kada bih se detaljnije zainteresovao za temu, zaista izdržavalo probu proverljivosti, pa je za mene s vremenom postalo u većoj meri relevantno kao izvor saznanja na koji se može pozvati, nego kao izvor informacija koje treba proveravati. Kada uz sve to ide i građanska hrabrost, poštovanje se samo potvrđivalo i uvećavalo.
Među retkim liberalnim intelektualcima u današnjoj Srbiji, nikada blizak vlastima i u velikom delu svoje nekadašnje javne delatnosti u sukobu sa socijalističkim režimom, Srđa Popović nije bio ostrašćeni kritičar socijalističke prošlosti i nije bio površan u svojim ocenama nekadašnjeg sistema, u kojem je dosledno bio na suprotnoj strani. To je njegovu pojavu činilo retkom na ovdašnjim prostorima i toliko superiornom u poređenju sa šićardžijskom antikomunističkom sredinom. Zadržavajući kritički ton pa i ironiju prema decenijskom iskustvu jugoslovenskog socijalizma, Srđa Popović je uvek imao meru, dok su se, istovremeno, mnogi bivši partijci survali “u varvarstvo” nacionalizma, razvlačeći besramno i maroderski kadavera socijalističke prošlosti. Ta činjenica dosta govori o jednoj snažnoj i dostojanstvenoj ličnosti, kojoj je strana osvetoljubivost i poriv da se na primitivan način namiruju ideološki računi. Zbog toga je pojava Srđe Popovića u ovdašnjoj političkoj borbi delovala viteški, bez suvišne i orgijastičke destruktivnosti svojstvene političkom bašibozuku.“
(odlomak iz teksta istoričara Srđana Miloševića, Peščanik, 2013 )
foto: Marko Cvetković, Media Centar
