Rođen u Mostaru 1932. godine, Predrag Matvejević bio je istaknuti jugoslovenski pisac, esejista i prevodilac, najpoznatiji po svom delu „Mediteranski brevijar“, prevedenom na preko dvadeset svetskih jezika. Dobitnik je 14 međunarodnih književnih nagrada, nosilac nacionalnog ordena Legije časti i doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu. Kao cenjeni književnik i intelektualac, često je javno govorio protiv nacionalizma i rata na prostoru bivše Jugoslavije i kroz otvorena pisma kritikovao autoritarne režime, zalažući se za poštovanje ljudskih prava i sloboda.
Lice Srbije
(odlomak)
Beograd je bio jedan od kosmopolitskih centara Evrope. Kako je onda moglo da se dogodi da se zaodene jednom (na žalost, ne i jedinom) od najsramotnijih formi nacionalizma? Povremeno bih pobegao u taj grad između dve velike reke, u njemu bih odmarao dušu, a često bih se u njega vraćao, sve dok se nije dogodilo ono što nisam mogao ni da zamislim. Svi znaju da je ljubav slepa, verovatno je to bila i moja ljubav prema ovom gradu. Ali, u Beogradu je započelo antistaljinističko „otopljavanje“, i to u meri koja nije bila poznata nijednom istočnoevropskom gradu. Zagreb, Sarajevo, Ljubljana samo su sledili ono što je Beograd započeo. Budimpešta, Varšava i Prag kasnili su u odnosu na ove gradove. (…)
Zato i nisam očekivao da ću biti indiferentan. Nisam mogao da zamislim da će ovaj grad institucionalizovanog nereda i javne neposlušnosti, nemilosrdnog humora, saviti glavu pred jednom tako sramnom činjenicom. Šta bi bilo s njegovom reputacijom da se nije pojavila jedna grupa hrabrih i poštenih osoba koje su digle glas i pobunile se? U sličnim okolnostima mišljenja se razlikuju u zavisnosti od njihovog porekla, to jest, u zavisnosti od toga da li ih iskazuje „naša“ ili „neprijateljska“ strana. Od početka sam pokušavao da ne podržim ovu ili onu stranu ili viđenje, da se ne svrstam… Jednostavno sam stao na stranu žrtava. Na stranu Hrvata u Vukovaru i Dubrovniku, na stranu Hrvata prognanih s njihovih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj, a naročito na stranu stanovništva Bosne i Hercegovine, koje je najviše stradalo, postavši žrtvom srpskih nacionalista u Sarajevu i u Srebrenici, i Hrvata u Mostaru, na levoj obali Neretve. Do kraja ću ostati na njihovoj strani.
Stav koji stoji negde između izdaje i uvrede nije udoban: ako izrazi bilo kakvo kritičko mišljenje o sopstvenoj zemlji porekla, čovek postaje izdajica, ako osudi ono što rade drugi, postaje klevetnik. Bio sam proglašen i jednim i drugim, i neka tako bude i ubuduće. (…)
Ako su poređenja uopšte potrebna, rekao bih da se ja lično stidim sledećeg u vezi sa sredinom iz koje potičem: stidim se činjenice što se među ključnim liderima države Hrvatske nalaze oni koji ne kriju svoje simpatije za ustaše, stidim se uništavanja i profanacije stotine spomenika podignutih u spomen na žrtve fašizma, stidim se sulude ideje predsednika Tuđmana da se zajedno sahrane kosti žrtava Jasenovca sa onima njihovih dželata (pokušajte da zamislite šta bi se desilo kada bi neko predložio da se u Aušvic i Fose Ardeatine prenesu kosti nacista!), stidim se pljačke nazvane „privatizacija“, kojom se od hrvatskog naroda oduzima ono što je sa mukom stekao poslednjih nekoliko decenija, stidim se Herceg-Bosne i zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini; i na kraju, stidim se toga što svi Srbi iz Hrvatske koje sam imao priliku da upoznam sada žive u strahu, strepeći za svoje živote i živote svojih najdražih. Želeo bih da u Hrvatskoj nijedan građanin, bez obzira na svoje etničko poreklo i veru, ne strahuje od bilo koga. (…)
Buduće generacije Srba moraće da se stide zbog onoga što je učinjeno u ime „Velike Srbije“: zbog proterivanja, proganjanja, zverstava, nasilja, silovanja, razaranja gradova i verskih hramova, etničkih čišćenja i koncentracionih logora. Tragovi koje je iza sebe ostavio Pavelić i ustaše pokazuju koliko mnogo vremena treba da se skine ljaga s lica neke zemlje. Da li će Srbija u svojoj bližoj istoriji naći svog Vilija Branta, dovoljno hrabrog da se pokloni pred žrtvama u Srebrenici ili Vukovaru, baš onako kako je to uradio nemački kancelar u Varšavskom getu ponizno zatraživši oproštaj? Ili će pak Srbija ostati prikovana uz ideologiju „šta dobijamo u ratu?“ i „šta gubimo u miru?“ Takva ideologija, iako nije jedini krivac za sve ono što se dogodilo, dovela ih je do situacije u kojoj su sada.
Govorio sam i još ću govoriti o stidu. Stidim se agresivnosti srpskih nacionalista, stidim se načina na koji ponižavaju i potcenjuju druga nacionalna osećanja u bivšoj Jugoslaviji, a identifikuju „srpstvo“ s jugoslovenstvom; stidim se mržnje koju su demonstrirali na tako ružan način prema bosanskim Muslimanima i kosovskim Albancima; stidim se onih koji su na monstruozan način poveli Jugoslovensku narodnu armiju u borbu protiv jugoslovenskih naroda; stidim se onog dela Srpske pravoslavne crkve koji je širio netoleranciju i podržavao rat, u potpunom neskladu s Hristovim učenjem; stidim se intelektualaca koji odaju počast „svetoj nacionalnoj prošlosti“, ideologa koji su duhovno pripremili plodan teren za zločine, pisaca koji su podsticali naciju i odlazili na front da bi digli moral ubica; stidim se svih onih koji nisu želeli ništa da vide niti da čuju, ili su se pravili da ne vide niti čuju; stidim se svih onih koji su doprineli da reči Beograd i Srbija budu tako često izgovarane uz reči osude i gnušanja.
Beograd i Srbija mogu da budu ponosni, kao i ja i drugi u svetu koji su ostali prijatelji srpskog naroda, na činjenicu da se ipak čuo glas onih koji su se, po cenu ugrožavanja sopstvene egzistencije, pobunili protiv zla. U beloj knjizi koju su uredili ljudi dobre volje, okupljeni prevashodno u Beogradskom krugu, nalazi se više imena nego u bilo kojoj drugoj realnosti bivše Jugoslavije. Možda je to prirodno; zlo oko njih je bilo veliko. Vlast, sa njoj primerenom veštinom i lukavstvom, uspela je da povremeno suzbije, a povremeno i da rasprši ovo jezgro opozicije i nade. U trenutku dok pišem ove redove, to jest u proleće 1996, Beogradski krug jedva da postoji, ali njegov primer nije ništa izgubio na značaju. Prisetimo se samo Žena u crnom, Mirovnog marša oko srpskog parlamenta, veličanstvenih martovskih demonstracija kada je vlada morala da mobiliše vojsku. Građanski savez Srbije je još uvek aktivan, kao i sindikat Nezavisnost. Vlasti nisu uspele da do kraja ućutkaju Studio B, pa čak ni skroman list Republika. Uprkos svemu, neukrotiva savest nekih se još uvek čuje sa stranica Vremena, Naše Borbe, Književne reči, povremeno Nina, pa čak i Politike. Neki pisci i pesnici, malobrojni u odnosu na ozbiljnost zločina, ostali su verni najlepšoj tradiciji srpske istorije i dostojni njenog imena.
Da bih stranom čitaocu predstavio značaj kritičkog poduhvata koji je započeo Beogradski krug, moram da pribegnem jednom poređenju: pokušajmo da zamislimo kako za vreme jednog fašističkog režima tridesetih godina u Evropi šačica, nekih pedesetak španskih, nemačkih ruskih ili italijanskih intelektualaca, izdaje zajedno knjigu protesta. Kako bi to bio značajan događaj! Istini za volju, režim današnje Srbije je mekši i podnošljiviji, ali time ne manje podao.
Za vreme prethodnih režima, boreći se protiv „socijalizma s ljudskim licem“, te odbacujući svaku podršku nacionalistima, sanjao sam slične inicijative. Posle pobede nacionalista u skoro celoj Istočnoj Evropi, lakše mi je sada da govorim protiv njih, jer su se oni od prognanih pretvorili u progonitelje.
Iz predgovora knjizi „L’Altra Serbia. Gli intelletuali e la guerra“ (Milano, 1996);
U prevodu sa italijanskog Ivane Damjanović objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. godine.
Izvor: Peščanik.net, 2023; skraćenja su redakcijska.
Odlazak mediteranskog čoveka
Saša Ilić, Peščanik.net, 2017.
Pristup delu i životu Predraga Matvejevića (1932-2017), danas kada više nije sa nama, morao bi biti u skladu sa geopoetičkom metodologijom koju je sam izgradio tokom svog veka. Što više budemo ulazili u njegovo delo, da parafraziram poznati početak Mediteranskog brevijara (1987), sve manje će biti važno odakle smo krenuli, a više dokle smo stigli. Priča o ovom čoveku, zaljubljeniku u Sredozemlje i Jugoslaviju, kao jednom od važnijih otoka književnog i intelektualnog evropskog arhipelaga, mogla bi početi upravo od ideje koja je pokretala sva njegova istraživanja i javna istupanja: bila je to ideja o slobodi, o naporednom postojanju različitih kultura, religija, nacija, politika i društvenih koncepata. Tragajući za odgovorima na pitanja koja su postavljale dogmatske političke prakse savremenosti, Matvejević je išao ka počecima, dospevši tako do Mediterana gde se ideja evropske demokratije i začela. Stoga Mediteran u njegovoj interpretaciji nije bio nikakva teritorija ili akvatorijum, već stanje duha Evrope, Megreba i Levanta.
Kao i Krleža, koji je pisao o “našoj prisutnosti na Mediteranu”, Matvejević je kopajući po idejama iz prošlosti tragao za potporom koja je u ovom delu sveta neprestano izmicala u savremenosti. Tako je dospeo do tragova starih gradova na obali, do otoka i poluotoka koji su se opirali tipologiji; sagledavao je čitav taj prostor kao arhiv zapretenih ideja iz kojih se rađala moderna civilizacija. Govoreći o lukama, kao i o mediteranskom čoveku oslobođenom nacionalnih stega, Matvejević je isticao da je njihova osnovna težnja bila da postanu slobodni. “Svaka prava luka”, pisao je, “teži da postane slobodnom, da postigne i stekne sve što je za to potrebno”. Istražujući talasologiju, on se posebno bavio “nastankom” imena Jadranskog mora, koje je od Venecijanskog zaliva, tokom dugih vekova, na osnovu drevnog polisa (H)Adria čija se lokacija ne zna, postalo more na koje je izašla Jugoslavija.
Razmišljajući o Mediteranu, Matvejević se pitao i o njegovim granicama koje su bile neuhvatljive. Pokušao je da istraži kojim se putevima mediteranski duh uvlačio u evropsko kopno i dokle je sve dopirao. Rečni slivovi bili su važne putanje duž kojih su se mogli pratiti tragovi kulturološkog prisustva Sredozemlja. Budući da je živeo u Jugoslaviji, ovaj filolog mora, oduvek suprotstavljen dogmatskom mišljenju, nastojao je da nasuprot jednopartijskom zarobljenom umu postavi demokratske tradicije Mediterana. Iz tog sudara, rođena je osobena vrsta matvejevićevskog kulturnog angažmana, kome je posvetio najveći deo svog života. Antistaljinista, libertin, profesor koji se bavio pitanjima književnosti i kulture, epistolarni disident, proučavalac dramaturgije valova i metafizike pomorstva, antinacionalista, izgradio je bogatu bibliografiju renesansnih žanrova, koje je koristio ne bi li ukazao na iščašenje našeg vremena. Bilo da je pisao brevijare, epistole, putopise, vodio razgovore ili u esejima pokušavao da dokuči udes Jugoslavije, Predrag Matvejević nikada nije odustao od magistralne putanje koju je sebi zacrtao već svojim ranim tekstovima o Sartru (1965) i društvenoj funkciji književnosti (1975). Velika polemika sedamdesetih godina oko Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša, koja se u stvarnosti protegla sve do sloma Jugoslavije, bila je za Matvejevića važna stanica na putu otpora onome što će u devedesetima prerasti u pravu jugoslovensku tragediju.
Njegova praksa pisanja otvorenih pisama, u kojima je zahtevao od vlastodržaca da odustanu od vlasti ili da se priklone „istinskoj demokraciji umesto demokraturi“, protegla se na dug period od 1974, kada je jedno takvo pismo uputio Titu, sve do 2007. kada se nakon ubistva Ane Politkovske obratio Vladimiru Putinu. U međuvremenu, pisao je Mihailu Gorbačovu, Slobodanu Miloševiću i Franji Tuđmanu. Niko od njih se nikada nije osvrnuo na Matvejevićeve javne opomene. Ovakav pokušaj demokratizacije javne sfere u evropskom kontekstu bio je i ostao redak slučaj. U Srbiji je, međutim, od 2012. nastupila posve drugačija praksa pisanja otvorenih pisama, koja su tzv. javni intelektualci upućivali „najmoćnijem čoveku“. Bila su to ulizivačka pisma podrške, javnih denunciranja političkih oponenata i zahtevanja da se „bivši“ najstrožije kazne. Među takvim intelektualcima i profesorima bili su i oni koji se danas hvale bliskošću sa idejama Krleže, Radomira Konstantinovića ili Mirka Kovača, koji će se već sutra pohvaliti drugovanjem sa Matvejevićem. Oni najviše vole pobunjene ljude, ali tek nakon njihove smrti, kada će im, recimo u Službenom glasniku, rado objaviti izabrana dela uz prigodni pogovor, kojim će nastojati da amortizuju sve ono šta su oni celog života zastupali.
Za ovaj deo mediteranskog zaleđa, ipak, kao jedna od najvažnijih knjiga Predraga Matvejevića ostaće svakako i feralovo dvostruko izdanje Gospodara rata i mira. U njoj je Matvejević zajedno sa Zlatkom Dizdarevićem i Vidosavom Stevanovićem (nikada mi neće biti jasno, otkud on u toj priči?!) ocrtao političke portrete trojice ratnih lidera Jugoslavije: Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića. Dramsku strukturu, šekspirovsku dinamiku života i smrti, kao i izlaz ove tragedije na Mediteran, dao je upravo sam Matvejević. Pored sumorne geneze ovih političara i njihovih politika, on je ostavio i jedan zapis, koji ostaje kao nezaobilazno svedočanstvo poslednjeg čina jugoslovenske tragedije. Naslov ovog teksta je „Na Jadranu, Kosovo“. Reč je o izbeglicama sa Kosova koje su, bežeći od rata u proleće 1999, prelazile preko Albanije do Valone, odakle su potom preko Otrantskih vrata pokušavale da dođu do Italije. Matvejević piše o svojim susretima s tim ljudima i njihovim svedočenjima. „Nisam čuo lošu riječ o srpskim komšijama“, beleži on, „ali vojsku i posebno miliciju spominju po zlu“. Za njima su ostala spaljena sela, srušene džamije, masovne grobnice.
Matvejevićeva oporuka, izrečena u jednom od poslednjih intervjua, odnosila se pre svega na zajednički jezik, kulturnu povezanost bivše Jugoslavije ali i na opasnost od nacionalista, „koji su još uvek jaki i spremni na sve“.
On sȃm, povukao se među senke mediteranskih gradova, odakle je zapravo i otpočeo svoje kosmopolitsko putovanje. Otišao je u vreme opšte oseke mediteranskog duha sa evropskog kontinenta.
tekst: Predrag Matvejević, Saša Ilić
fotografije: Danilo de Marco
