Mirko Đorđević (1938-2014) je bio publicista, prevodilac i pisac koji je, u najširoj javnosti, najprepoznatljiviji bio kao verski analitičar i oštar kritičar nacionalizma, klerikalizma i uloge SPC u decenijama po raspadu Jugoslavije. Bio je član Društva književnika Srbije, koje je napustio u znak protesta posle razaranja Vukovara krajem 1991. godine i sa još nekoliko kolega osnovao Forum pisaca. Takođe, bio je član PEN centra i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i jedan od urednika lista „Republika“, a redovno je sarađivao i sa dnevnim novinama „Danas“ i portalom/radijskom emisijom „Peščanik“.
O Uskrsu i našem savremeniku Isusu
Ako se elementarno razdvoje legende, predanja, pa i falsifikati kojima se vekovima brojne crkve bave, priča o Uskrsu i vaskrsenju je neobična sama po sebi. Fabularno gledano, ona se svodi na jedan običan pasus u jednoj knjizi, a čak i taj pasus nije nastao na licu mesta i svojevremeno, nego vek i po nakon događaja, pa se u njemu prelamaju nade, ali i ljudske zablude. Ta sakralna priča ima još jednu neobičnu dimenziju. Nju već 2 hiljade godina ispisuju i dopisuju imena kakva su Tomas Man, Miroslav Krleža, najveći umovi u slikarstvu, najveći sineasti. Priča o Isusu i onome što se dogodilo nikad nije suvišna, niti je do kraja ispričana. Mi u toj ličnosti ne vidimo ono o čemu govore freske i nekakva prikazanja, nego zaista nadu za ljudsko iskupljenje.
Reč iskupljenje muči ljude, a teolozi je svesno komplikuju. Ona je, međutim, ljudska dimenzija u Hristovoj propovedi, jer kad padnemo u nemoći, kad nas priključe na aparate – čeznemo za tim da neko podeli našu muku, da nas uzme za ruku i preuzme deo naše patnje na sebe. U tome je jedna dimenzija ove velike priče, a sam sakralni scenario je, rekosmo, prost. Iz vremena kada se dogodilo raspeće, pogubljenje Isusovo, nemamo nikakvih dokumenata. Najverodostojniji dokumenti su Jevanđelja, nastala vek i po, pa i dva veka kasnije, pa u njima ne treba očekivati nikakvu realističnu sliku i reportažu. Postoje legende o tome, a nauka nije ništa od toga potvrdila – da je legendarni izaslanik rimskog cara Imperija Pilat Pontijski slao izveštaje Senatu, pa i imperatoru lično o tome šta se događa. Izveštaji su svakako postojali, ali mi danas njima ne raspolažemo. Pa ipak, zahvaljujući jevanđelistima i gnostičkim jevanđeljima, otkivamo jedan lik koji u žiži sabire čovekovu dramu na zemlji od rođenja do smrti.
Podsetiću na jedan detalj koji u crkvi nećete čuti. Kada je Isus počeo svoju propoved ljubavi prema drugom i drugačijem, za njim je hodala gomila, hiljade i hiljade, naravno Jevreja, on je i sam bio Jevrejin. Rimske vlasti, pa i nomenklatura političke vlasti u Judeji u ono vreme uzbudili su se zbog te mitingaške atmosfere. Zato je on u vrtu uhapšen i osuđen na pogubljenje, kao i stotine i stotine drugih pre njega. Ali ne zaboravite, gomila je vikala, narod se bio dogodio – Isus, kralj judejski!
To je izazvalo paniku, neko hoće vlast. Na saslušanju kod rimskog pravnika Pontija Pilata, Pilat mu kaže – mladiću, hoćeš da budeš kralj judejski. Setite se, Isus odgovara – ni na pamet mi ne pada, moje kraljevstvo nije od ovoga sveta, ja širim jedno drugo učenje, a to što masa viče, to nije glas naroda. Isus u lice kaže Pilatu, to radi vaša tajna služba kojom rukovodi Levi Matej, skupljač poreza koji baca takve klevete. Rimski pravnik je legalistički dosledno odustao, jedino što je u izveštaju rekao – ja na ovom mladiću ne vidim de facto krivice, vidim, mladić ponavlja besmislice koje mi Rimljani u robovlasničkom sistemu ne možemo da pojmimo, da su svi ljudi jednaki, da je svaka vlast nasilje nad čovekom, da svaka vlast korumpira, a da centralna autokratska vlast totalno korumpira. Njega su osudili u važnom političkom trenutku, pošto je u susednoj Siriji bila stacionirana legija, zvali su se Kobre, kojima je iz Rima izdato naređenje – ako neredi sa ovom propovedi zahvate šire mase, upadajte u Jerusalim. Pilat se uplašio i sam ga uhapsio, srećom Kobre nisu upale, jer gde oni prođu, tu trava nije nicala.
1945. godine u pesku Nag Hamadija u egipatskoj pustinji pronađena su jevanđelja pisana pedesetak i jedva stotinak godina nakon događaja, zvana gnostička, iz kojih se nudi jedna potpuno nova slika o Isusu, otkriće koje se smatra najvećim otkrićem poslednjih vekova. Čak se i mojim skromnim trudom na srpskom jeziku nalazi i Judino jevanđelje i Marijino. Marijino, jer ona je njegova saputnica, jer je hrišćanstvo rođeno iz moći ljubavi jednoga čoveka propovednika koji nije bio Bog, nego propovednik. On je za ljude tvrdio – svi smo mi deca Božija, nikad on za sebe nije rekao – ja sam Bog, to mu je kasnije pridodato na plenarnoj sednici sabora. S druge strane, hrišćanstvo je svojevremeno rođeno i iz imaginacije jedne žene koja mu je bila odana od početka do kraja, pa i posle smrti, siromašne, bosonoge devojke koja je nekim čudom bila vrlo pismena, koja ga je pratila, koja je kasnije stigla do Rima noseći jaje. Nju u istoriji znamo pod imenom Marija Magdalena. Isusova nauka je humana, on čoveka i ženu ne razdvaja.
Najteže u ovoj priči je vaskrsenje, jer čućete da je Isus pogubljen, pa je onda ustao iz groba, prošetao, obukao se i vratio se kući. To su čiste besmislice o kojima ni u istoriji, ni u jevanđeljima, sinoptičkim ni kanonskim nema pomena. Vaskrsenje ima jedan drugi smisao, to je veličanstvena metafora čoveka koji živi snagom volje, koji ima prirodno pravo da neće da umre, koji hoće da živi. U jevanđeljima o vaskrsenju nema ni desetak reči, najduže što ima to je desetak redaka kod Luke, koji je to pisao tek kasnije, vek i po je prošao od toga, ali je zabeležio jedan momenat, jedini koji se danas falsifikuje.
U tih desetak stavaka imate ovu priču. Pogubljen je Isus, apostoli, njegovi verni sledbenici su se svi razbežali od straha, za njima je potera rimske policije. Njih nekoliko putuju izgubljeni, jednom od njih znamo i ime, zvao se Kleopa, a putuju u neko mestašce koje se nalazi 12 kilometara od Jerusalima, Emaus. I odjednom, kao su osetili da se u njima budi nada, a bili su izgubili svaku nadu, čini im se da je neko sa njima. Izričito ne tvrde da su bilo koga videli, ne možete pripisati to ni halucinaciji umornih ljudi koji danima nisu ni vode pili. Postoji pred kraj jedno mudro objašnjenje, oni kažu – to što se u ovoj smrti dogodilo, što i nas može stići dok noć padne, neko mora da postoji da ljudima ulije nadu da žive, zar ne osećate, dok smo mislili ko je ovo, šta je ovo, gorela su nam srca.
Oni nude empirijski, fiziološki, medicinski dokaz da se u njima probudila nada. To je vaskrsenje, ostalo su legende dostojne freski. Danas ne možete vaskrsenje posmatrati tako, nego ga morate gledati u dimenziji ljudske nade. Isus propoveda civilizaciju ljubavi, to je ono što je s tačke gledišta rimskog pravnika u robovlasničkom sistemu bilo ludost, ali u isto vreme on ljude poziva da budu budni, da se odupru, da misle, da svedoče. Tako ćete postati ljudi, nigde ne kaže bićete bogovi.
Najbolja definicija Hrista koju ja poznajem potiče iz pera čoveka koji je sebe deklarativno smatrao ateistom, a imao je imaginaciju nadljudskih razmera. Pisac se zvao Miroslav Krleža i on kaže – Isus je kao pojava astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to će biti opomena. To govori ateista Krleža.
Isus je ponudio prostu formulu. Ljudi moraju da stvore zajednicu u kojoj mora da postoji duh koji će ih držati u ljudskoj iskrenosti i veličini. Zato ga zovu utopistom, a desetak istoričara komunizma i teoretičara zovu ga komunistom. Bio sam dete kad su nas postrojavali da pevamo „Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv Boga, ne borim se protiv Hrista on je bio komunista“. Ta energija nade nije potrošena, a crkve su učinile od Isusa i njegovog učenja ono što bi Želimir Žilnik rekao, postupile su po principu podeljenog Boga, svaka je uzela za sebe deo i on je ostao potpuno u tami, ali njegovo svedočanstvo u svim svojim dimenzijama je i danas aktuelno i precizno jasno.
Najveći greh je kad nacionalna i intelektualna elita odluči da laže. On ih je nazivao farisejima, koristeći onovremeni izraz za pripadnike sekte koji su jedno govorili, a drugo radili. U tom smislu Isus je naš savremenik i u Uskrsu ne treba videti naivnu priču, treba videti lik koji je stvarniji od stvarnog.
(odlomak govora Mirka Đorđevića iz radijske emisije na Peščaniku, 2009.)
Mirko Đorđević i druga srpska crkva
Ivan Čolović
Mirko Đorđević i ja smo vršnjaci i kolege po osnovnim studijama, obojica smo studirali književnost. Ja sam se posle otisnuo u etnologiju, a Mirko u sociologiju religije. Međutim, i u mojoj etnologiji i u Mirkovoj sociologiji vidljiv je uticaj našeg osnovnog književnog obrazovanja.
Nismo se poznavali u vreme studija. Upoznali smo se tek krajem sedamdesetih. Ako se dobro sećam, to je bilo posle jednog razgovora o Dostojevskom i ruskim religijskim misliocima u Domu omladine. Sagovornik mu je bio Nikola Milošević. Govorilo se o Šestovu, Solovjevu, Berđajevu… Sećam se da sam bio impresioniran Mirkovom upućenošću u ovu lektiru.
U to vreme rasprave o književnosti i religiji, kao ova o Dostojevskom i ruskoj religijskoj misli, nisu bile vidljivo povezana sa aktuelnim političkim i društvenim događajima u Jugoslaviji. Mirkovo interesovanje za ove teme bilo je, po svoj prilici, podstaknuto impulsima njegovog intelektualnog razvoja. On se već tada, kako bi se danas reklo, autovao kao hrišćanin, kao pravoslavni vernik.
Desetak godina kasnije, počev od kraja osamdesetih, Mirkovo poniranje u srž ruske i uopšte pravoslavne religijske misli pokazalo se kao izuzetno korisna priprema za tumačenje tada nastalih novih odnosa između crkve i države u Srbiji. Mirko se od tada ističe kao jedan od najoštrijih, najuverljivijih, najdoslednijih kritičara politike Srpske pravoslavne crkve, a njegova kritika je bila i do danas ostala posebno ubedljiva zato što je dolazila od čoveka koji raspolaže zavidnim znanjem o istoriji i filozofiji hrišćanske i pravoslavne crkve, koji je pri tom pravoslavni vernik.
Mirko je vrlo rano uočio ono što je po njegovom mišljenju bio osnovni problem kad je reč o odnosu između Srpske crkve i nacionalizma. Taj problem je, objasnio je on, u tome što je Crkva prihvatila jedan ideološko-politički obrazac u kome je ona »više nosilac i čuvar srpstva“, odnosno čuvar ideološke osnove srpskog nacionalizma, nego što je čuvar hrišćanskih vrednosti.
On je bio među prvima koji su utvrdili da je do promocije Srpske crkve u lidera borbe za takozvano „srpstvo“ došlo uz veliku podršku političke i kulturne elite u Srbiji i da je taj savez crkve i elite nastavljen i posle promena od 5. oktobra, dakle, posle Miloševića. Ovo svoje mišljenje Mirko je potkrepio raznim primerima. Među njima je i jedan zaista rečit – poslednje obraćanje Vojislava Koštunice u ulozi šefa države 2008. godine, kad je izjavio: „Što se nas tiče, srpske države i srpskoga naroda i crkve mi ćemo ići samo jednim putem koji je trasirao naš večiti putovođa Nikolaj, koji je vazda sa nama i vazda će biti s nama.“ Da ne znam da je ovo izjavio Koštunica, bio bih ubeđen da su ovo reči nekog srpskog episkopa. Ali ovaj jezik srpskog nacionalizma, koji hoće da bude vanvremen, u jednom zauvek datom stilu u jednoj zauvek datoj leksici, lako prevari čoveka, vazda ga prevari.
Mirko je primetio i to da je Crkva, priklanjajući se kultovima i mitovima nacionalizma, prihvatila ideološko-politički obrazac koji je u najvećoj meri uobličila srpska nacionalno-populistička književnost. Njegova briljantna analiza „Knjige o Milutinu“ Danka Popovića, objavljena u knjizi „Srpska strana rata“, 1996. godine, ostaje jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji, doprinos kritičkom tumačenju ove književnosti, književnosti koja se nudi kao medijum nacionalnog duha, nacionalne istine o čoveku, o istoriji, o dobru i zlu. Ova mala Mirkova analiza „Knjige o Milutinu“ svedoči o tome da je on, zajedno sa Nebojšom Popovim, bio jedan od prvih tumača srpskog populizma osamdesetih i devedesetih godina, dakle još u vreme kad se o populizmu nije tako često govorilo kao danas.
Uprkos tome što je Srpska crkva devedesetih godina zapostavila svoju hrišćansku misiju i priklonila se nacionalizmu, Mirko Đorđević se nadao da će se ona dozvati sebi, uraditi ono što se od jedne hrišćanske crkve očekuje u vremenima zla, u vremenima ratova, a očekuje se – odnosno Mirko je očekivao – da će Srpska crkva predvoditi vernike u posleratnom pomirenju država i naroda, u pokajanju za počinjene zločine. U emisiji „Zašto se u Crkvi šapuće“, on je ispričao da je posla rata u Bosni predložio Srpskoj pravoslavnoj crkvi da patrijarh sa upaljenim svećama i sveštenstvo uz zvonjavu zvona krenu pešice preko Zvornika do Srebrenice.
Znao je Mirko da predlaže pravu stvar, ali znao je takođe da je njegov predlog neprihvatljiv za crkvu koja se stavila na raspolaganje ratobornom srpskom nacionalizmu. Znao je da će se pre Hrist ponovo vratiti među ljude nego što će se jedna takva crkva pokloniti žrtvama genocida u Srebrenici.
One koji će zajedno sa njim ustati protiv zločina, koji se ne mire sa zločinima počinjenim devedesetih, Mirko će naći na drugoj strani. Da, dogodilo se nešto paradoksalno. Hrišćanin Mirko Đorđević svoje bližnje, sem retkih izuzetaka, nije našao u Crkvi, ali ih je našao u antiratnom i antinacionalističkom krugu ljudi, poznatom po imenu Beogradski krug, dakle, u krugu ljudi iz koga je potekla ideja o Drugoj Srbiji kao zemlji koja ne prihvata da su zločini počinjeni u njeno ime herojska dela. Njegov primer pokazuje da je među različitim idejama o Drugoj Srbiji bilo mesta i za ideje o Drugoj Srpskoj crkvi.
(izlaganje na skupu „Živa reč“ posvećenom deceniji od smrti Mirka Đorđevića održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju)
foto: A. Anđić
