Panker koga je othranio ugalj

Piše Petar Janjatović

U vreme panka i novog talasa, radio Studio B bio je jedan od ključnih promotera tog zvuka. I za razliku od sada, bio je omiljena radio stanica. U prvoj polovini osamdesetih godina sam na njemu radio, pa mi je mnogo nove muzike redovno dolazilo u ruke. Tako mi je mladi kolega Lazar Mustur 1986. godine doneo kasetu (meni) potpuno nepoznatog benda iz Pule. To je bilo njihovo prvo izdanje, koncertna kaseta mangupski duhovito nazvana „Legendarni uživo“. A naziv grupe bio je još blesaviji – KUD Idijoti. Iako je snimak bio musav, njihove britke, melodične pesme sa stavom odmah su me osvojile. Posebno verzija revolucionarne „Bandiera Rossa“! Zaštutni znak im je bilo slikovito geslo „tri akorda i istina“. Drugi, podjednako bitan faktor njihove prepoznatljivosti bio je pomalo promukao vokal Branka Črnca Tuste.

Kako je počelo naše prijateljstvo

Tih godina sam bio u žiriju cenjenog Omladinskog festivala u Subotici, na kome su se takmičili neafirmisani sastavi iz cele Jugoslavije. Na osnovu koncertne kasete pozvali smo te 1987. godine i KUD Idijote. Tako sam upoznao tu neobičnu istarsku ekipu koju su činili: Tusta, Sale Veruda (gitara), Nenad Marjanović Fric (bas) i Diego Bošuško Ptica (bubnjevi). I prvi put u životu sam sreo pankere koji nose duge, hipi kose. Nastupili su u Hali sportova furiozno i najviše zahvaljujući publici pobedili u vrlo jakoj konkurenciji. Kada su te subote, negde oko ponoći, kao pobednici odsvirali još par pesama, umoran, ali zadovoljan kako nam je protekao festival, izvalio sam se na praktikable ispred bine i uživao. I jedva odoleo porivu da se ne popnem i sa njima ne otpevam „Bandiera Rossa“. I tako je počelo naše prijateljstvo.

KUD Idijoti su bili prava radnička klasa

Tusta je bio godinu dana stariji od mene (rođen je 1955) i tokom odrastanja smo prolazili slične faze. Stopirali po Evropi, slušali sličnu muziku i bili neka čudna mešavina hipi i novotalasnih nazora. S tom velikom razlikom što se on vrlo rano zaposlio u brodogradilištu „Uljanik“, gde su radili i Sale i Ptica. Dakle, bili su prava radnička klasa, što su nesumnjvo odražavale Saletove pesme, pune pravednog gneva. I njih je Tusta na pravi način umeo da otpeva, mada mu je to bila prva grupa u životu – dakle, propevao je tek s trideset godina. Direktno iz publike je skočio na binu. I to u levičarsku grupu koja je stihovima „Hoćemo cenzuru“, „Mi smo ovdje samo zbog para“, „Sirotinja uvijek najebe“ i „Budimo solidarni s bogatima“ i mislima kao što je „Pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako ništa neće shvatiti“ negovala cinizam dostojan stripa „Alan Ford“.

Tako je i nastanak njihovog imena dodatno urnebesan. Kada su ga pisali latinicom dodavali su to „j“, a ćirilicom je bilo samo КУД Идиоти. Jer, latinica je na ijekavici! A njihova borba za radnička prava bila je dodatno utemeljena jer su Tustini roditelji bili partizani, i toj klasi su i pripadali. U razgovoru koji je davno s njim vodio novinar Dragan Ambrozić, na pitanje šta je po nacionalnosti, rekao je: „Ja sam Ćić“, i objasnio da su sa istarske planine Ćićarija i da su bili jako siromašni. Njegovi su skupljali ugalj na plitkim kopovima i prodavali ga po okolnim selima. „Mene je ugalj othranio“, rekao je.

Redovno su svirali u Srbiji

Posle Subotice su postupno sticali popularnost, ali, što je najbitnije, i poštovanje novih generacija. I mada su krenuli s redovnim koncertima po celoj zemlji (a i u inostranstvu), Tusta nije dao otkaz u „Uljaniku“. Kažu momci iz grupe da je dok su bili na putovanjima iz glave davao telefonom uputstva kolegama u brodogradilištu. Gde je, naravno, bio aktivan i u sindikatu. Sasvim spontano im je Srbija postala mesto gde su redovno svirali. Imali smo običaj da posle beogradskih nastupa napravimo žurku kod mene. Tako su jednom iza ponoći, posle svirke, taksijem krenuli do mene. A radio Studio B je imao dogovor s tim taksistom da im se povremeno javlja kad ima zanimljive noćne putnike, pa su u program uključili i ovu veselu družinu. Pričali su o koncertu, a na pitanje voditeljke Brane Milunov: „Gde ćete sad?“, rekli su: „Idemo kod Pere.“ Kakva je to gužva bila kad je javio Studio B! 

Tusti su, uz dugu crvenkastu kosu, zaštitni znak bile martinke i iznošena kožna jakna

Jedan jedini put sam ga video s kravatom i u sakou, kada se oženio u Novom Sadu Saškom. I to je bila žurka za pamćenje. Radovali smo se i kad su im se rodili ćerka i sin. 

Zalet koji su dobili tih godina prekinuo je rat. Tokom vremena mržnje su na hrvatskoj sceni bili ono što je za tamošnje medije značio splitski „Feral Tribune“. Dakle, dosledni protivnici fašizma, nacionalizma i diktature. Zato su im koncerte po Hrvatskoj cenzori sveli na minimum. Opstali su svirajući po Sloveniji. A mi smo se sretali kada bi nastupali u Skoplju ili Budimpešti. Tako sam saznao da je posle jednog oštrog intervjua koji su dali „Feralu“ neki lik (verovatno dragovoljac) zaustavio Tustu na ulici u Puli, ćušnuo mu papirnu kesu u ruku i odmaglio. A u njoj je bila bomba. Srećom, deaktivirana. Ni to im nije otupelo oštricu. Na albumu „Cijena ponosa“ su sa srodnim pulskim buntovnikom Francijem Blaškovićem (vođom grupe Gori ussi Winnetou) snimili pesmu „Blago“, s tekstom koji bi svaka mudra opoziciona partija mogla da koristi u kampanji: „Isti, piti, čakulati/Škifo mi je ud te Vlasti/E o temu ne pensati/Isti, piti, čakulati/E da merde su u Vlasti/Ma o temu ne pensati, niš ne znati, ne kantati, dobar biti i mučati!“ (jesti, piti, ćaskati/loše mi je od te Vlasti/ali o tome ne misliti/jesti, piti, ćaskati/govna su u Vlasti/ali o tome ne misliti, ništa ne znati, ne pevati, dobar biti i ćutati).

Nisu im bile strane ni radosti života

Naravno, nisu im bile strane ni radosti života, pa su s Perom Lovšinom iz Pankrta snimili „Svršimo zajedno“, nezvaničnu himnu usklađenih ljubavnika. Po nekoj kosmičkoj pravdi, KUD Idijoti su bili prvi hrvatski sastav koji je posle rata svirao u Srbiji. Decembra 2000. su trijumfalno nastupili u prepunoj novobeogradskoj Hali sportova i u novosadskom SPENS-u. Veći deo publike ih je tada prvi put gledao uživo, ali su, zahvaljujući piratskim kasetama, znali sve pesme. I od tada su ponovo bili naši redovni gosti. Kada su s Goblinima svirali na „Zgaga“ festivalu na livadi u blizini Ljubljane, sat pre nastupa Tusti su javili da mu je umro tata. Popeo se na binu i stoički otpevao koncert. Sem kolega iz grupe i nas nekoliko iza bine, niko nije znao za njegovu tugu. 

Kada je posle duge borbe s rakom umro 14. oktobra 2012. godine, ljudi iz „Uljanika“ su mu masovnim okupljanjem iskazali poštovanje. Mesec dana pred njegovu smrt beogradski i novosadski sastavi su održali dva humanitarna koncerta u klubu „Gun“. Kad smo se čuli, rekao mi je da mu je taj gest mnogo značajniji od novca. Pre par godina sam bio na njegovom grobu. Sledbenici i dalje dolaze, sednu sa strane i popiju favorit pivo (njegovo omiljeno). Reditelj iz Pule Andrej Korovljev snimio je nežan dokumentarni film „Tusta“. Stepenice koje vode ka (nažalost ugašenom) klubu „Uljanik“ nazvane su „Stube Branka Črnca Tuste“. U alternativnom prostoru „Rojc“ (bivšoj kasarni JNA) veliki je mural na kome je nacrtan u tipičnoj koncertnoj pozi: raširenih ruku, kao da grli publiku.

KUD Idijoti su bili narodska grupa

Mural je dobio i u Staroj Pazovi, gde su odsvirali neke od nezaboravnih koncerata. Naravno, dežurne (verovatno radikalske) budale su ga odmah ižvrljale, ali to je istog dana očišćeno. U Novom Sadu, u naselju Liman kod kluba „Fabrika“, poštovaoci su samoinicijativno proglasili „Prolaz Branka Črnca Tuste“. Kada su par godina posle njegove smrti, Atheist Rap na EXIT-u izvodili upozoravajuću pesmu Idijota „Ja sjećam se“, publika je u svojim redovima uočila Saleta Verudu, koji je pratio nastup, pa su ga tokom trajanja pesme nosili na rukama. Novosađanka Sanja Ivošev je na Letnjim olimpijskim igrama u Atlanti 1996. osvojila zlatnu medalju u streljaštvu, a kada su je dan kasnije uključili u program RTS-a, na pitanje kako je proslavila odličje, rekla je „Slušali smo noćas KUD Idijote“. Kasnije sam saznao da je njen momak Radule gitarista Atheist Rap. Logično! Fric je u autobiografiji „Život s idi(j)otima“ 2019. godine emotivno pisao o njihovim godinama zajedničkog rada. U Beogradu deluje tribute band Lutke na koncu, koji izvodi njihove pesme. Pa kad krene „Kad sunce opet zađe“ publika podivlja.  

Bez obzira na to što to zvuči pretenciozno, Tusta je jedan od najuticajnijih pank junaka ex YU scene. A pritom je umeo posle svirke da za šankom zaglavi s klincima iz publike. Jer oni su bili narodska grupa. Ili, kako je jednom napisao moj kolega Vlada Stakić – „najveći mali bend“. Od 2000. godine su me u više navrata izvlačili iz publike da sa njima na bis pevam „O Bella Ciao“ ili „Bandiera Rossa“. I ostvarila mi se želja od pre par decenija. Sećam se nesputane radosti kada smo skakali na bini u leto 2010. na festivalu „Centrala“ u Užicu. Nažalost, poslednji put.   

tekst: Petar Janjatović
fotografije: Anamarija Vartabedijan