Primabalerina, teoretičarka umetnosti, koreografkinja, mirovna aktivistkinja – u svakom od svojih angažmana Jelena Šantić je obeležila kulturni prostor bivše Jugoslavije i neizmerno ga zadužila. U svojoj višedecenijskoj baletskoj karijeri igrala je neke od najznačajnijih uloga, od Žizele i Odilije do Vile Jorgovana i Julije, da bi se s početkom ratova devedesetih posvetila mirovnom aktivizmu i postala paradigma društvene odgovornosti kulturnih radnika i radnica. Počev od 1991, Jelena Šantić je inicirala brojne mirovne demonstracije i protestne šetnje, javno je govorila protiv nacionalizma i mobilizacija, učestvovala u osnivanju Centra za antiratnu akciju i bila članica Beogradskog kruga. Godine 1995. osnovala je Grupu 484, za podršku porodicama izbeglim iz ratom zahvaćenih područja. Za svoje antiratno delovanje dobila je međunarodno priznanje Pax Christi, a tri godine nakon njene prevremene smrti Jeleni Šantić je posvećen i Park mira u Berlinu (Neimarski park na Vračaru preimenovan je u Park Jelene Šantić tek dve godine kasnije).
Kreacija u mreži politike
Naša istorijska memorija govori da su umetnici u kriznim vremenima pokazali mnogostruka lica. Uostalom, kao celo čovečanstvo. Senzibilitet umetnika okrenut je pre svega svojoj kreativnosti. Lepota stvaralaštva je u opsesivnosti koja apsorbuje svet oko sebe. Imaginacija, kao viša ravan života, dovoljno je rečita sama za sebe. Ali društveni milje neprimetno ulazi u umetničko delo i onda kada se ono iskazuje kao čista apstrakcija. Iskustvo prošlih vremena nam govori da su umetnici u prelomnim trenucima pravili angažovana dela ili bili sami društveno angažovani. Veliki antički dramatičar Eshil svojom trilogijom „Orestija“ podržao je stvaranje suda, kao početak formiranja pravnog sistema jedne moderne države. U isto vreme, to je i grandiozno umetničko delo. Dvadeseti vek je pun kontradiktornosti koje su se očitovale posebno u velikim ratovima. Marineti je 1914. godine pisao ekstatične pesme u slavu rata kao sledbenik Musolinija: „Rat je lep zato što služi veličini naše velike fašističke Italije.“ U isto vreme, Hajnrih Man, Pol Kle i mnogi drugi duboko se protive ratu. Ruska avangarda dvadesetih godina podržavala je boljševičku revoluciju. Ostala su remek-dela Maljeviča, Tatljina, Stanislavskog, Majakovskog iz tog perioda, ali su mnogi razočarani umetnici izvršili samoubistvo. Početkom veka, moderni duh igre Isidore Dankan i Loj Fuler pošao je nezaustavljivim putem, koristeći američko osećanje demokratizacije. Za vreme balkanskih ratova 1912. godine, Isidora je pomagala siromašno, izbeglo albansko stanovništvo. Baletski modernisti Serža Djagiljeva nisu hteli da se vrate u SSSR. Ipak su mnogi u svojim memoarima ostavili trag razumevanja za socijalne promene.
U Americi 1935. godine New Dance League pravi koncert za podršku Danu sovjetske mladeži, španskim republikancima, a protiv rastućeg fašizma, igrajući između ostalog „Pesmu za sovjetsku omladinu“ i „Non passaran“. Čuvena američka igračica modernog plesa Ana Sokolov priređuje 1937. godine resital protiv nadolazećeg nacizma, u kome je pokazala visok umetnički nivo. Za vreme Drugog svetskog rata, u vreme nacizma, jedni su podržali Hitlera, kao Rihard Štraus i Fon Karajan, dok su drugi pružili otpor razornoj opasnosti. Mstislav Pijanovski, balet-majstor u trupi Ane Pavlove, i koreograf „Don Kihota“ u Beogradu 1931. godine, za vreme Drugog svetskog rata aktivan je učesnik pokreta otpora u Poljskoj. On biva otkriven i deportovan u logor, gde je organizovao pozorišne predstave. Iako nisu mogli zaustaviti ratnu mašineriju, ostao je moralni stav umetnika koji nisu ćutke prešli preko Aušvica. Pitanja koja su se tada postavljala i koja još uvek lebde su sledeća: „Da li je posle takvog iskustva moguće prepoznati sadašnju opasnost? I šta umetnici mogu i hoće da učine?” Kroz celu istoriju može se pratiti koliko su umetnici doprineli otvaranju prostora novih svetova, a koliko su odmogli. Puno je propalih, pamfletskih dela, a malo pravih umetničkih kreacija upletenih u mrežu političke angažovanosti. U novijoj istoriji pamtimo otpor svetskih umetnika Vijetnamskom ratu, nuklearnom oružju i opsadi Sarajeva. Veliki Moris Bežar izbačen je iz Portugalije u vreme diktatora Salazara pošto je govorio protiv fašizma. Anđelin Preljocaj, koji ovih dana igra na Bitefu, napustio je sa svojom trupom Tulon kada je na vlast došla ekstremna desnica. A mnogo je i ne tako slavnih umetnika koji su se ugradili u borbu za demokratiju.
U velikim društvenim lomovima ljudi su se delili, isto kao i umetnici koji su se prilagođavali tim trenucima. Tada umetnik shvata da je deo nekog opšteg procesa, a koji će ga talas poneti zavisi od njegovog životnog stava. Svaki umetnik ima slobodu da sâm odredi šta će sa sobom učiniti. Od mladih dana, paralelno sa životom u umetnosti, bila sam zainteresovana i za svet u kome živim. Možda su otac i majka uticali na sestru i mene pričama o predratnom i ratnom životu u Beogradu i o traumama kroz koje smo prolazili posle rata. Velika kultura, osećaj pravednosti, svest o pogubnosti bilo koje ekstremne ideologije, materijalno poštenje i skromnost – bile su odlike mojih roditelja.
U najtežim vremenima mi se nismo odrekli naše prošlosti, ali smo živeli za bolju budućnost. Odrasla sam u atmosferi čekanja demokratskih promena. Nisam bila pristalica KPJ jer nisam verovala u autoritarnost i jednoumlje. Kada je pluralizam najzad uhvatio korena i kod nas, prepoznala sam demokratske procese – spore, ali važne. I umetnici su počeli da se raspoređuju po izbornim listama. Svako je izabrao ono što je smatrao da mu najviše godi. I to je deo scenske igre. Ali zakratko. Umetnici vole samo aplauz, a ne i gubitke. Početak rata sam doživela kao kolaps kulture i naše civilizacije. Očekivala sam da pre svih umetnici pruže otpor ratu. Nisu. Mali broj je učestvovao u demonstracijama i u osnivanju Beogradskog kruga. Samo umetnici s velikim integritetom slobodno su izrazili svoj protest. Mnogi su otišli u druge zemlje. Pitala sam se kako je moguće da umetnici koji su spajali svetove sada ćute. Zašto nasedaju stalnoj propagandi i ne protestuju zbog bombardovanja Narodnog pozorišta u Sarajevu, Zagrebu, Osijeku? Toliko je civila izginulo na svim stranama, a u Beogradu većina neće da zna šta se zapravo zbiva. Umetnici su s puno srca, u zimskim demonstracijama, pomagali studentski protest. Sasvim mali broj učestvovao je u svakodnevnoj šetnji. Prikazivanje javnosti je jače od građanskog osećanja. I ja, kao pristalica građanskog demokratskog, modernog društva, ne pristajem da se petokraka zameni crkvenim znamenjem, da se iz jedne ideologije ide u drugu, da prošlost bude važnija od sadašnjosti i budućnosti. Ne pristajem da se toliko bračnih parova i ljudi obogati od ljubavi prema Svetom Savi i Srbiji. I dalje čekam.
Danas, Beograd, 11. novembar 1999.
Tekst je preuzet iz publikacije Život bez kompromisa za umetnost i mir, za Fondaciju „Jelena Šantić“ priredila Amra Latifić, Beograd, 2021.
Ikona otpora
Ratko Božović
Jelena Šantić je bila ikona otpora i heroina građanske neposlušnosti. Ako se neko svim svojim bićem zalagao za prisustvo glasa razuma i glasa savesti u vremenima sumorne krize, apsurdne istorije i politike rata, onda je to bila baš ona. Niko kao ona, niko koliko ona. Nije to bilo neočekivano za one koji su je poznavali, koji su joj bili bliski. Kao ličnost snažnog individualiteta, uvek je strasno branila svoja uverenja, shvatanja senzitivnog, inteligentnog i osećajnog bića. Spadala je u one malobrojne osobe koje su u našoj sredini devedesetih godina prošlog veka razumela šta se ovde dogodilo, kakva su se ljudska nevaljalstva zbila.
Znala je i da nije bilo istrajnosti da se sledi alternativa nepristajanja na monstruoznu dramaturgiju vlastodržaca, u kojoj se nije prezalo ni od nasilja ni od zločina. Znala je i to da kad nema svesti koja uznemirava, kad nema akcije, onda ima malograđanskog dremeža i sveopšte ravnodušnosti. A stereotipno rezonovanje o intelektualcima kao „svesti“ i „savesti“ tada je delovalo cinično jer je dominiralo nastojanje ne da se misli nego da se odustane od mišljenja, da se obmane u mišljenju. Kritičko mišljenje je bilo zamrlo. U to vreme vitlale su ratničke strasti, militantna retorika, lažni patriotski patos, ksenofobično nasilje i folklorni primitivizam. To slepilo uma i umorstvo savesti odveć je teško padalo rafiniranoj, osetljivoj i pravdoljubivoj umetnici. Verovatno da je to bio jedan od razloga što je Jelena stav humaniste osmislila i kritičkim mišljenjem i neposrednom akcijom. I kad je bila uznemirena zbog gluposti, brutalnosti i ludosti šovinističkog ratoborstva i ludila vlasti koja je tonula do dna beščašća, uspevala je da se stiša, a onda je kretala u akciju. U akciju je kretala sa začuđujućom hrabrošću, sa čudesnom unutrašnjom ozarenošću i sjajem u očima. Sa zločiniteljima koji su poništavali sve vrednosti nije bila spremna da pravi kompromise. I nije ih pravila ni u jednoj situaciji. Nikada! Bila je to doslednost po meri individualne slobode i moralnog samoodređenja.
Njeno nepristajanje na obezvređivanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava nije bilo samo politička nego i moralna pobuna. A to što je ona činila svim svojim snagama nije bila samo „humanitarna aktivnost“, kako je ona skromno označila, već odbrana vrednosti života, odbrana urbaniteta i gospodstva. Bila je to, u stvari, estetska i etička pobuna u kojoj je bilo neophodno sačuvati sve vrednosti neponovljivog života, a posebno poeziju, lepotu, nadu i snove. Rođena da bude umetnica, ona je to i bila od glave do pete. Postala je balerina jer je u igri prepoznala čudesne podsticaje za svoju umetničku samopotvrdu i moć stvaranja. Umetnost nije videla samo kao najslobodniji vid bivstvovanja nego i kao najodgovornije poslanje. Tako je razumela i prihvatila celokupno svoje postojanje, svoj stil življenja. Nikada je nije napuštala žudnja za slobodnim življenjem i slobodom za sve ljude. Od sebe je najviše zahtevala kad je nastojala ne da bude samo to što jeste nego da bude i više od toga, da bude to što može postati. I što je postala. Nikada nisam razumeo kako je uspela da se oslobodi straha, straha koji nas je sve danonoćno pritiskao u vreme režimskog mraka i autokratske strahovlade. Valjda je kao snažna ličnost spoznala da sloboda i strah ne idu zajedno. Nije pristajala na bespomoćno zgražavanje i konformističku beskonfliktnost. Umesto toga delovala je svojom neverovatnom energijom i svojim toplim altruizmom. A njena altruistička osećanja bila su nespojiva sa sentimentalističkom ganutljivošću ili narcističkim samoljubljem. Osećanja, razum i savest u njenoj su ličnosti ostvarivala punu saglasnost i harmoniju. Slušala je svoj unutrašnji glas u svemu što je činila. Taj glas sledilo je delo bića slobode.
Čitava opozicija je znala za njeno pregalaštvo i nepristajanje na gluvonemu malograđansku ravnodušnost u odnosu na patnje, jad i čemer nevinih ljudi. Imala je za njih istančanu empatiju i veliko srce. Teško je podnosila ljudsku patnju, zato je bila spremna da ide od nemila do nedraga da bi pomogla. Nije pristajala da stradalnici ostaju sami i bespomoćni.
Njena misija se iskazala ne samo kao nesebični i plemeniti bunt nego i kao u višem i najčistijem obliku dostojanstvo ljudskog postojanja. Ma koliko to delovalo kao egzistencijalna teskoba,
Jelenin „slučaj“ pokazuje koliko je dobro za opšte dobro sukobiti se sa satrapima koji hoće da vladaju ljudima, jer se ispostavilo da i to suprotstavljanje može da potvrdi smisao individualnog života.
Na kraju, moram da kažem da sam voleo njeno razumevanje umetnosti i njeno tumačenje igre. Njeno iskustvo je bilo dragoceno i u praktičnom i u teorijskom smislu. O tome smo često razgovarali. Umetnost je videla kao beskrajno istraživanje sebe, kao formu otkrivanja čovekove unutrašnje složenosti i njegove suštine. Umetnost je izjednačavala s vrednostima života. A umetnost je prihvatala kao način slobodnog i spontanog postojanja. Ova senzibilna, lucidna i maštovita umetnica igru je doživljava kao nezamenjivu i temeljnu vrednost egzistencije. Zato joj bilo blisko Šilerovo mišljenje da se čovek “igra sa lepotom – i samo s lepotom treba da se igra“ jer „čovek se igra samo onda kad je u punom značenju čovek, a samo je onda čovek kad se igra“. Stoga je i razumljivo što je Jelena bila i ostala biće najčistije i najslobodnije igre.
Tekst preuzet iz publikacije Jeleni, prijatelji (FJS, Beograd, 2010)
tekst: Jelena Šantić, Ratko Božović
fotografije: Goranka Matić
