Dejan Nebrigić (1970-1999) je bio jedan od prvih gej aktivista na ovim prostorima, i jedna od prvih osoba sa iskustvom javnog autovanja u Srbiji. Bavio se pisanjem, pozorišnom kritikom, antiratnim i LGBT aktivizmom. Zajedno sa Lepom Mlađenović i još nekoliko aktivista i aktivistkinja, 1990. godine je osnovao Arkadiju, prvu LGBT organizaciju u Srbiji, četiri godine pre nego što je Srbija dekriminalizovala homoseksualnost.
Kao deklarisani antinacionalista i antimilitarista, početkom rata odbija vojnu obavezu prijavljujući kao homoseksualac, nakon čega se pridružuje akcijama Anti-ratnog centra. Jedan je od osnivača anti-ratnog časopisa Pacifik, a 1992. godine postaje i član mirovne grupe Žene u crnom protiv rata. Tokom 1998. i 1999. radi kao izvršni direktor „Kampanje protiv homofobije“, prve na našim prostorima, koja je započela proces promene svesti i percepcije javnosti o LGBT pravima. Zbog svog javnog istupanja je bio meta brojnih pretnji i napada. Prvi je u istoriji pravnog života u Srbiji pokrenuo sudski spor zbog homofobije, 1999. godine, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo. Prvo ročište je odloženo na neodređeno, a Dejan Nebrigić ubijen je krajem iste godine, na svoj 29. rođendan.
Godine 2000. posthumno je odlikovan nagradom Felipa de Souza, koju dodeljuje International Gay and Lesbian Human Rights Commission (Outright International). Njegovi prozni zapisi „Paris-New York“ i „Lavirintski rečnik“ objedinjeni su u izdanju Rendea 2001. godine. Knjiga „Buntovnik s razlogom” u izdanju Žena u crnom posvećena je uspomeni na Dejana Nebrigića, kao i dokumentarni film “Slutnja anđela” Branislava Principa, koji je dobio NOIZZ nagradu na festivalu „Merlinka“.
Mladić maslinovih krila, Zorica Jevremović
Na pitanje ko je bio Dejan Nebrigić, sada, posle svega, posle njegove prisilne smrti, posle svih napisa u štampi, odgovorila bih najkraće – etičan čovek. U ovih deset godina, među antiratnim aktivistima nisam upoznala tako čvrstog, jasnog, nepotkupljivog muškarca koji je tačno znao šta i koliko vredi u ratnoj alternativi, na tržištu mira. O ratu je lako bilo govoriti s njim: grozio ga se i stideo kao da je neki deo njegovog bića nasilno upleten u sve te zločine. Nije priznavao granice ni teritorije: imao je smisla jedino za unutrašnju geografiju. Zato je toliko i tako voleo svet, i ljude bez ozbira na njihovu rasnu, nacionalnu, socijalnu i polnu razliku. Bez ikakve računice da mu se to uzvrati: njemu je patnja bila vid iskupljenja od trivijalnosti.
Bio je žestok u proceni dosega mirotvornih akcija. Užasavao se “direktorovanja” i “upravnikovanja”, liderstva svake vrste među ljudima koji vode antiratne organizacije. Bojao se pravednika kod kojih je dobro “propisano”, koliko i potencijalnih zločinaca među naoko mirnim sugrađanima. Nista nije imao protiv konkretnih ljudi, ali je bio ekstatični protivnik obmane bilo koje moralne vrste. Nekima, koristoljubivima, to je smetalo, s razlogom. Ipak, otvoreno je voleo i poštovao neke žene iz “Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja”, “Žena u crnom” i “Fonda za humanitarno pravo”. I u tome nije imao neke više, “socijalne pameti”, kao ni sa svim svojim ljubavima. Voleo je bez ostatka.
Bio je homoseksualac. Ali nije bio kao većina homoseksualaca, nikad ni u čemu nije bio kao jedan od “svih”. (…) Nije učestvovao u skolastičkom nadmudrivanju koja je “bolja” odnosno “viša” ljubav, homoseksualna ili hetreoseksualna. Jedino gde je bio izričit i dosledan – što se ljubavi tiče – bilo je protivljenje zabranama, mešanju, dirigovanju, zadiranju u intimu dvoje koji se vole, sa bilo koje socijalne strane to dolazilo. Pravo na ljubav za Dejana Nebrigića je bilo jedno od neotuđivih ljudskih prava – jednako pravu na slobodu.
I rečju i delom ukazivao je da tamo gde prestaje sloboda ljubavnog izbora ovaploćuje se zlo, i smrt postaje alternativa životu. U toku rata govorio je često: “Zato što se nikako ne volimo, zato se tako dobro i ružno ubijamo”.
Bio je homoseksualac, ali ni njima, homoseksualcima, nije lako praštao u ovo ratno doba olako stečen spokoj “dok deca okolo stradaju”. Mogao je da je hteo, da se bolje ekonomski “snađe” uz njih priznate i jake. Ništa od toga. Kao sledstveni pobornik prava seksualnih manjina nije se dao zavesti pod okrilje ljudi od uticaja. Nikakvo mestašce u konzulatu, ni uloga asistenta asistenta režije, ni savetnika savetnika za dizajniranje beogradskih prostora, ni puko urednikovanje, ni sporadična rubrika u kakvom elitnom časopisu. Bio je to njegov alternativni izbor: karijerističkom domunđavanju “ja tebi – ti meni” u često podrazumevanoj “podršci” istorodne seksualne grupacije, podsmevao se gnušajući se, suprotstavljen tom socijalnom kiču slabih ljudi željnih drustvene moći ispoljenom silinom čežnje za ostvarivom ljubavi. To nije bilo “u modi”, ljubav nikad nije u modi, kako se uverismo – Dejan za života, a sada, svi mi. (…)
Geten, 2015.
Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu: najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića duboko mi se urezalo u pamet; iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji.
Boban Stojanović, Beton, 2009.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Dezertiranje iz uslovljenosti, Dejan Nebrigić
* * *
Mrak – i svaki društveni sistem, svaka uslovljenost – pobeđuje se ljubavlju, prijateljstvom, saosećanjem; ukratko – individualnom revolucijom. Dezertiranjem iz uslovljenosti. Slobodom koju pronalazimo samo u sebi samima. I moja je revolucija, nadam se, takva. I dezerterstvo.
* * *
HAPPY END: Danas, kada je prošlo nekoliko meseci otkako su u moju vojnu knjižicu upisane reči TRAJNO NESPOSOBAN (dotle sam godinama bio privremeno nesposoban za služenje vojnog roka), danas shvatam da sam još tada, u detinjstvu, tu ideologiju prihvatio samo zato da bi mi vojna psihijatrica pod imenom, nota bene, Afrodita N, pored dijagnoze POREMEĆAJ LIBIDA, poklonila i jedno, u svom najdubljem preziru i gađenju, krajnje šarmantno – FUJ. Jer ja sada dobro znam da je moja prva antimilitaristička pobuna – moja prva „homoseksualna faza“ iz detinjstva – potpuno plodonosna. Moje gađenje od vojničkog znoja, strah od paradne čistoće i ideološko užasavanje od termina zdravo, naročito zdravo telo, nakon skoro decenije egzistiranja u mom umu – pobedili su. Establishment je tim FUJ priznao moju alternativnost, moju marginalnost, moju nesposobnost da se treniram za ubijanje.
* * *
Zvali su me da govorim – protiv rata i fašizma – na jednom predizbornom skupu francuske komunističke partije u pozorištu „Jean Vilar“. Srbija je tada bila pod sankcijama, beogradski aerodrom je bio zatvoren, i ja sam leteo iz Sofije. Čekajući svoj avion, otišao sam u aerodromski bar na piće, i tamo – u toj bescarinskoj zoni, na „ničijoj zemlji“ – sedeći za šankom, čuo sam svoj jezik. Na tom jeziku jedan poznati srpski glumac pričao je svom bugarskom kolegi o superiornosti srpske nacije. Slušao sam taj razgovor desetak minuta – a glumac je pričao jako glasno – a onda sam prišao njihovom stolu i Bugarinu kazao da su sve te priče laž, da u Srbiji vlada teror i najcrnji oblik nacionalizma posle Drugog svetskog rata, da je taj „najstariji i najsuperiorniji narod na svetu“ bukvalno na rubu gladi, da je iz Srbije na Zapad emigriralo pola miliona mladih i obrazovanih ljudi. I još mnogo toga sličnog. A tom srpskom glumcu rekao sam da su me takvi kao on najpre isterali iz pozorišta, a, eto, potom i iz zemlje.
„Lavirintski rečnik – Pariz – Njujork“, Rende, 2001.
Žurim u pozorište
Juče mi je Lepa Mlađenović pokazala jedan fax – poslala ga je Susan Sontag iz Njujorka. To je pismo koje je Lepi napisala Jasna Diklić, sarajevska glumica, koja je sve vreme rata u svom gradu. Pismo je napisala polovinom januara i dala ga Susan Sontag kada je ova odlazila iz Sarajeva. Pismo je napisala dan nakon – eh – poznatog masakra dece u obdaništu.
Kaže: „krv je vidjela na snijegu”.
Čitao sam tih nekoliko rečenica o masakru, sasvim (emocionalno) nesvestan. To je, mislim, bilo jedno od najkraćih Jasninih pisama otkada je počeo rat. Nakon opisa masakra, kaže da joj žene koje se u Beogradu bore za mir daju jedinu snagu. Pročitao sam i to – priznajem – sasvim bez svesnih emocija.
A onda na kraju pisma – jedno izvinjenje – „Ne mogu više da ti pišem. Žurim u pozorište”.
Kaže još Jasna da je sala svako veče prepuna, da im to daje neku snagu, da su na predstavama „puni energije”.
Ona žuri u pozorište! Bože. Plakao sam satima. Ona može da glumi u sarajevskom paklu.
Plakao sam satima – zbog sudara naših tako različitih „stvarnosti“, koje su spojene samo time što ni jedna ni druga, po svim zakonima ljudske logike – ne mogu postojati.
Plakao sam satima – eto – zato što sam OSETIO šta se zaista događa u Sarajevu, u Bosni, da su to oni isti prostori na kojima sam nekada bio. Shvatio sam da su i ubistva dece nečija stvarnost.
Ali zašto me na takvu spoznaju nagnala jedna rečenica, a ne – na primer – bezbrojne televizijske slike leševa?
Žurim u pozorište – zar to zvuči najtragičnije od svega što sam čuo od ljudi koji su bili u „našem” ratu?
Žurim u pozorište – to je rečenica koja pokazuje svu ljudsku snagu najtragičnijih žrtava današnjeg čovečanstva – građana i građanki Sarajeva. Jasnino „žurim u pozorište“ otkriva da čovek može izdržati SVE. Zato me tera da shvatim da je to što joj se događa stvarnost – jer ljudi ne žive u fikciji; ljudi, dakle, podnose ono što im se događa – zato je to stvarnost.
Tako su se – eto – sudarile naše dve stvarnosti. Iako ih nema.
Zdravo – žurim u pozorište. Nemam vremena da plačem. Žurim u pozorište.
1994, Žene za mir
Lično/političko
Smisao ovog intervjua, pretvorenog u neku vrstu „my story”, bila je prezentacija jedne lične – na žalost tragične, što može da zvuči paradoksalno – gay sudbine na ovim prostorima. Ta priča je sasvim individualna, i ne može se sravljati u neki šablon i na osnovu nje uopštavati da je svaka „gay sudbina”, pa i na ovom prostoru, takva.
Moja draga prijateljica i članica saveta Projekta koji vam prezentuje ovaj Zbornik, sociološkinja Ivana Spasić, u svom diplomskom radu „Gay potkultura i društvena kontrola homoseksualnosti“ (napisanom još 1989. godine), govori o tome da se ovde mora pojaviti takozvana „žrtvovana generacija gay i lezbejskih aktivista/aktivistkinja”, koja će, kako piše Ivana, „preuzeti na sebe svo drvlje i kamenje koje će na njih osuti sredina jer su se odvažili da se javno bore za svoja prava”. Kada je to pisala, Ivana i ja smo se tek upoznali, ja nisam imao ni osamnaest godina, i tek sam započinjao svoj rad u vezi sa gay aktivizmom, ali i profesionalnu karijeru. Ova druga je – kao i, bojim se, moj privatni život – upravo zbog mog angažovanja u borbi za prava seksualnih manjina i zbog „javne deklarisanosti”, uništena pre nego što je takoreći i počela. Iako sam bio u krugovima za koje se može reći da homoseksualnost tolerišu više nego „obični ljudi“ – čak i u pozorištu na moj javni angažman gledali su nimalo blagonaklono, a homofobiju sam iskusio čak i među nekim „feministkinjama”. Ukratko: mada nisam preterano ozbiljno shvatao Ivanin stav o toj „žrtvovanoj generaciji”, na kraju se – deset godina kasnije! – on ispostavio kao tačan. To sam ja na sopstvenoj koži najbolje osetio. (…)
Meni je bilo jako normalno da izađem u javnost sa svojom seksualnom orijentacijom. Studirao sam filozofiju i književnost i prirodom posla bio upućen na javnost. Smatrao sam da je mnogo pravednije da istupim prvo kao gej, u stvari neko ko se time bavi, pa onda kao pozorišni kritičar, što sam jedno vreme radio u Subotici. S druge strane, cena je užasna, zaista strašna. Ali ona je cena za – da parafraziram Froma – „bekstvo u slobodu”. Jer, ako se skrivaš, ceo život ti protekne u usmerenosti na heteroseksualnost, a ti opet nisi takav, pa kada se na kraju odlučis da prekineš s tim, to jeste postizanje neke slobode.
Ispalo je da sam postao jedini otvoreni homoseksualac u Jugoslaviji. Potom sam postao i izvršni koordinator Kampanje protiv homofobije, sto drastično povećava moje prisustvo u javnosti. To čini moj život u Srbiji, najblaže rečeno, komplikovanim. U stvari, da se ne lažemo, moj život je priličan pakao.
Uzmimo samo da su mi prošle godine četiri puta obili stan, iz čiste homofobične obesti. Ja živim u gradiću kod Beograda i imam upečatljivo prezime, pa su za kratko vreme svi saznali da sam homoseksualac i aktivista za gej prava. Naravno, kad se to desilo, pozvao sam policiju, samo da bi došli policajci i rekli, citiram: „Ti si peder, to je uradio neko od tvojih jebača.” Zatim su me izvređali i rekli da ih ubuduće ne zovem. To su bili obični policajci, a kada sam razgovarao sa njihovim pretpostavljenima, oni su to osudili i rekli mi da ja, naravno, bez obzira što sam gej, imam pravo na policijsku zaštitu. Faktički, međutim, ja je nemam, ili je bar u tom trenutku nisam imao. Desilo se, upravo, suprotno.
U junu, kada mi je pretio otac mog – kako sam ga nazvao u svojim literarnim dnevnicima – „jedinog ljubavnika”, pozvao sam policiju. Najpre nisu hteli da dođu, kada su čuli o čemu se radi. Nakon nekoliko mojih upornih poziva, došli su, priveli me i maltrerirali i tukli čitave noći. Da ironija bude veća, kada sam napokon izašao iz policijske stanice, otišao sam u bolnicu na preglede radi dokaza, i na trafici ispred nje kupio jutarnje izdanje „NT Plus“, koji je tog dana objavio intervju sa mnom povodom Međunarodnog dana ponosa gej muškaraca i lezbijki. Intervju je nosio naslov: „U Srbiji nas još ne ubijaju“. (…)
Časopis Gayto, 1999
fotografije: Žene u crnom
