Dramaturškinja, kolumnistkinja, Jugoslovenka, građanka sveta – Borka Pavićević bila je jedinstvena pojava na „ovim prostorima“, koje vezuju zajednički jezik, kulturni kontekst, istorija, a nažalost i ratna razaranja devedesetih. Učestvovala je u studentskim pobunama 1968, a sedamdesetih i osamdesetih je bila angažovana u nekim od najvažnijih pozorišnih kuća i festivala u tadašnjoj zemlji – kao članica žirija BITEF-a, dramaturškinja Ateljea 212, umetnička direktorka Beogradskog dramskog pozorišta (odakle je uklonjena 1993. godine zbog svog antiratnog angažmana) i jedna od osnivačica KPGT-a (Kazalište Pozorište Gledališče Teatar). Borkini lik i delo mnogi (opravdano) vezuju za Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je vodila od 1995. godine pa sve do svoje smrti 2019. Na mnogo načina je Borka u CZKD utkala svoje vizije slobode, kulture koja ne trpi granice, i svoju nepokolebljivost u pogledu rata, nasilja, represije i prekrajanja istorije. Na ratnu propagandu i razaranje devedesetih Borka Pavićević je odgovarala radikalnim prijateljstvom i insistiranjem na jugoslovenskom identitetu, i zbog toga je za mnoge predstavljala otelovljenje izdajništva, paradigmatičnu figuru na čelu svih veštica, stranih plaćenica, komunjara i drugosrbijanaca. Za one koji nisu bili zavedeni ratnohuškačkom retorikom devedesetih, Borka je stvorila siguran prostor i krov pod kojim i dan-danas opstaju stvaralaštvo, kultura sećanja i kultura otpora.
Navodilo za uporabo
Ako je išta ovih dana trend, onda je to upotreba ljudskih žrtava i ruševina u političke svrhe. Sv mediji imaju neodoljivu i korisnu potrebu da fotografije, snimke, zvuke, glasove upotrebe kao dokazni materijal, kao fundus, kao ropotarnicu koja osnažuje mržnju, osvetu, to jest dalje gomilanje leševa.
Svako veče spikeri i novinari televizije pokazuju nam užas kao da smo ga mi napravili, kao da su ga samo drugi napravili, bez traga bilo kakve svesti da su ga i oni udesili, razbuktali, iskomentarisali, ukrasili.
To funkcionalizovanje žrtava, ta upotreba izgona, to akumuliranje talaca za jednu ili drugu nacionalnu politiku proizvodi eskalaciju nasilja, zla, rušenja.
Zar vas zaista, gospodo, ti prizori, fotosi, zvuci, ta deca, glasovi, te ruševine, sve to čega nikada ponovo neće biti, ne podstiču da smesta obustavite ratnu propagandu, da prestanete da i dalje pucate, oštrite rečima, zar se, zaista, nije obistinilo sve na šta ste navodili za dugih raspri o nacionalnom biću, identitetu i istoriji, zar niste dovoljno otkopali, pokazali, ukazali, uperili prst, prozvali, imputirali, optužili? Žrtve i izbeglice su žrtve i izbeglice, a nisu dokaz da smo u pravu; žena koja nosi jedno u naručju a drugo za ruku vodi i plače žena je iz četrdeset prve i devedeset prve, ali je pre svega žena kojoj je teško. Zima je, hladno je, glad je, ta žena nas gleda, gleda lica spikera i novinara, gleda nas, i ima onaj pretposlednji izraz na licu, izraz duboke rezignacije, bespomoćnosti i neke vrste ravnodušnosti prema svemu, možda i prema tome da je joj ratna propaganda može pomoći, da ona kao zaloga celog užasa, „u ime naroda“, ima nekog smisla. Nema.
2. decembar, 1991.
Moda (Beogradski krug, 1994)
„Patrioti“ i izdajnici
Jedna od najmarkantnijih ratnih moda bila je moda izdajnika.
Lansirana s najvišeg mesta, propagirana svim neizdajničkim medijima, uhvatila je duboke korene u „najširim slojevima“.
Od prodavca novinam koji je znao da vam ponudi Argument ili Pravdu, do kasirke u samoposluzi užasno besne zato što ste nekom „obojenom“‚ koji nema druga posla nego da dođe ovde, pokušali da prevedete zašto ona baš na njega viče, moda izdaje nosila se masovno. U ta vremena činilo se da ćete tako šta o izdaji čuti i preko pegle.
Ono što spaja ratnu i postdejtonsku modu „na ovim prostorima“, dakle u „regionu“ jeste moda izdajnika.
Sve prolazi samo su izdajnici stalni.
Prođoše i jedna zemlja, i rušenja, i mobilizacije, i rat u Hrvatskoj, i rat u Bosni, i dođoše Krajišnici, sve se suzi i skrati, i toliko ljudi ode na najrazličitije i nimalo vesele načine, ali kada god zatreba homogenizacije pred novo zlo, vade se izdajnici i međunarodni plaćenici.
Jednom je, davno, u postšezdesetosmaškom Beogradu, prilikom zabrane „Drugih vrata levo“ Aleksandar Popović uzviknuo: „Pa streljajte nas koliko nas ima ako će to ikome pomoći“.
Lansiranje mode izdajnika jedino izgleda nije dozlogrdilo onima koji od te mode žive, lepo se voze i nose, kuće kupuju, svašta rade po „regionu“, do koga su i doveli.
To što mi ne živimo više u državi, u određenoj zemlji, to što nemamo ni imena ni prezimena, to što smo „Region“, „Prostor“, jedinstvena je zasluga naših „patriota“, njima pripadaju apsolutna autorska prava za postkolonijalnu situaciju u kojoj se nalazimo. Oni su doveli do „regiona“, do pitanja „stabilnosti u regionu“.
Mogu se juriti izdajnici, mogu se za „međunarodnu zaveru“ optuživati oni iznutra – izdajnici, mogu se i postreljati tih tri stotine, ili koliko već treba izdajnika, ali će u meteorološkom izveštaju „kiša i dalje padati u regionu“, ili se u „ovim prostorima“ dodavati ili oduzimati sad Republika Srpska, a sad Crna Gora ili Kosovo, ali nikome od toga neće biti ni plodnije ni bolje. Jer je čitava stvar potpisana na slovenačkoj granici devedeset i prve kada je prestala da postoji Jugoslavija, i kada su to učinili oni koji jure izdajnike. Bojim se da su i tada i sada moderni izdajnici naši najveći patrioti.
Ovo je pitanje, naravno, mnogo ozbiljnije i šteta je što se iz pune snage njime bave najviše oni koji moraju da prežive, „patrioti“ kao autori izdajnika, inače je ta moda zaista postala dosadna pa su mnogi izdajnici ili otišli, ili smogli snage, ili se prosto mentalno umorili, pa su počeli da se bave drugim stvarima. A „patrioti“ su nastavili jer nemaju drugog izlaza, ni mentalnog ni političkog.
Beograd, 7. 4. 1998.
Na ex: postdejtonska moda 1997/8 (Damad, 1999)
Kad biste prvi put videli Borku
Dubravka Stojanović, Peščanik, 30. 6. 2020.
Ne znam da napišem tekst o Borki. Borka ne staje u tekst. Ni kada bih samo nabrajala ne bi se njena biografija mogla sabiti u ovaj broj karaktera, ni u slova kojima raspolažemo. Ne smem ni da pomislim na neku analizu svega što je Borka radila i uradila. Koliko je knjiga i tekstova napisala, pozorišnih predstava osmislila, dramatizovala, organizovala, omogućila. Koliko je institucija osnovala i vodila, pobuna predvodila… Sve barikade bile su njene otkad se na njih popela s dvadeset godina, pa sve do ovih poslednjih, protiv aktuelnog režima. Borila se za slobodu, za pravdu, za socijalnu jednakost, za žrtve, za žene, za manjine, za Hrvate, Bošnjake, Crnogorce, Albance… I sve vreme – za bolju Srbiju. Da je ovaj tekst knjiga, ni u nju to sve ne bi stalo.
Zato neću pisati tekst ni kao istoričarka, ni kao lični biograf. Ni kao prijateljica. Probaću da ga pišem za nekoga ko bi Borku video prvi put, da bih probala da uhvatim ono što je za njom ostajalo u vazduhu kad bi protutnjala dvorištem CZKD-a.
A da je vidite – morali ste. Ona je izgledala drugačije, hodala drugačije, govorila drugačije, gestikulirala drugačije. Kad bi vam prošla iza leđa nešto bi vas nateralo da se osvrnete, da biste videli šta je to? A i da se ne okrenete, po ponašanju drugih znali biste da se u dvorištu nešto desilo. Jer kad bi ona prošla odjednom bi se atmosfera promenila, malodušnost bi se preokrenula u uverenje da će se sve nekako rešiti, učmalost zamenila osećanjem da se ipak sve može.
Kad biste Borku videli prvi put, to bi iskustvo sasvim odudaralo od očekivanog, čak i ako ste se dobro pripremili za taj prvi susret i dobro proučili njenu biografiju. Ako ste dolazeći u CZKD znali, na primer, da je Borka Pavićević njegova direktorka bili biste iznenađeni što vidite jednu gotovo anarhičnu pojavu, neformalnog ponašanja, koja galami i ljuti se na posetioce, ali koja bi vam odmah postala prijatelj i primila vas u svoju kuću. Ako ste znali da je bila jedna od vođa studentske pobune 1968. godine, zbunila bi vas njena večno prisutna biserna ogrlica koja je samo na njoj mogla da izgleda avangardno. Ako ste našli podatak da je bila stub jugoslovenske pozorišne avangarde, dramaturškinja Ateljea 212, osnivačica pozorišta Nova osećajnosti i pokreta Kazalište Pozorište Gledališče Teatar, direktorka Beogradskog dramskog pozorišta i jedan od stubova BITEF-a, začudile bi vas njene haljine od teškog pliša bliže nekakvim istorijskim dramama i klasičnoj teatarskoj sceni. Njena starinska punđa bi se teško uklopila u zamišljeni lik te hodajuće revolucije, jedne od vodećih ličnosti civilnog društva, beogradskog antiratnog pokreta, pokretačice skoro cele nevladine scene, od Evropskog pokreta u Srbiji i Beogradskog kruga do njenog Centra za kulturnu dekontaminaciju. Njene bele čarape i crvene cipele teško biste mogli da zamislite kako stoje na svečanim podijumima na kojima je primila neke od najviših svetskih priznanja za svoj mirotvorni rad, od francuske Legije časti, preko nagrade za mir i kulture fondacije Hirošima i nagrade Evropske kulturne fondacije do, naravno, domaće nagrade Osvajanje slobode. A tek njeni postupci? Na primer ono kad vikne na one koji u Centru sede tako da zauzmu dva-tri mesta, pa na one koji ne isključe telefon, da ne govorim o onima koji pričaju dok traje predstava! Takvo spontano i sasvim nestandardno ponašanje ne bi vam ukazalo da se radi o ženi-instituciji, koja ne samo da je radila u zvaničnim kulturnim ustanovama i bila čak i njihova direktorka nego je osnivala nove, verujući da umetnost treba da ima i institucionalni okvir da bi ostavila što dublji i trajniji trag.
Ništa što sam znala o Borki nije moglo da me pripremi za prvi susret s njom. Vrlo se jasno sećam kad je to bilo, jednom u SKC-u, na osnivačkoj skupštini Evropskog pokreta. Imala je neku dugu šarenu hipi haljinu i, naravno, dovikivala je nešto s mesta. Pre toga sam čula i znala mnogo o njoj, ali baš takvu Borku nisam očekivala. Iz mog studentskog ugla ona je izgledala kao neki vrlo daleki svet. Sad znam da je taj „daleki svet“, ta Borka koju sam tad videla bila sloboda. Sloboda zvana Borka.
tekst: Borka Pavićević, Dubravka Stojanović
foto: iz arhive CZKD
