Biljana Kovačević-Vučo (1952–2010) bila je jedna od najistaknutijih braniteljki ljudskih prava u Srbiji i regionu. Rođena i školovana u Beogradu, radila je kao pravnica u Privrednom sudu i Vrhovnom sudu Srbije. Od 1992. do 1995. godine vodila je SOS linije za pravnu pomoć žrtvama političke, etničke i diskriminacije na radu, a od 1996. godine je radila kao advokatkinja specijalizovana za krivično pravo i zaštitu ljudskih prava. Posvetila je život borbi za prava marginalizovanih i diskriminisanih. Bila je osnivačica i ključna figura u brojnim nevladinim organizacijama, uključujući Savet za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, sindikat „Nezavisnost” i posebno Komitet pravnika za ljudska prava YUCOM, gde je godinama bila predsednica. Zastupala je žrtve kršenja ljudskih prava pred domaćim i međunarodnim institucijama, uključujući Evropski sud za ljudska prava i Komitet Ujedinjenih nacija. Uz aktivistkinje Borku Pavićević, Vesnu Pešić, Natašu Kandić i druge, važila je za jednu od „beogradskih veštica” i trpela brojne medijske i političke pritiske. Njena odlučnost i hrabrost doneli su ključne presedane u oblasti zaštite slobode izražavanja i prava na pravično suđenje.
Fragment iz radio-emisije „Peščanik”, 28. 5. 2004.
Za vreme Miloševića, to se zvalo kuvanje žabe, a sad se zove anestezija, bezbolno vađenje zuba. Koliko je bezbolno – nemam pojma, ali je činjenica da se mi polako anesteziramo i da više uopšte nemamo prag osetljivosti koji bi bio adekvatan situaciji u kojoj se nalazimo. Mi potpuno neadekvatno reagujemo. Kada bismo uzeli samo medije, potpuno je svejedno da li je to B92 ili RTS, videlo bi se koliko mi stvari dnevno primimo u naše jadne mozgove i koliko mi stvari dnevno odbijamo da obradimo na pravi način zato što se to više ne da izdržati.
To je laž u kojoj mi živimo. Znači, veoma smo se trudili, svi zajedno, za ove tri godine, da se predstavimo svetu kao veoma dobri, kao fini, kao ljudi koje moraju da prihvate sa svim manama, kako smo mi mlada posrćuća demokratija kojoj je, eto, samo još malo potrebno, malo donacija, malo podrške, i mi krećemo onako na široku stazu demokratije, onako stabilni.
Mislim, toliko smo opterećeni tom prošlošću da stvarno nije trebalo da sebi dozvolimo taj luksuz koji se naziva mlada demokratija. Situacija je rovita i opterećena prošlošću, koja nije disidentska prošlost istočnoevropskih zemalja, kako se obično kod nas uprošćava, nego je to prošlost koja je opterećena ratnim zločinima, ratovima, etničkim mržnjama, manjinskim mržnjama, političkim likvidacijama, ubistvima i slično.
Da budemo pošteni, mi nismo u mladoj demokratiji. Mi smo jednostavno država koja se nalazi na početku tranzicije i to na samom početku tranzicije i zna se da tranzicija nije demokratija. Ne zove se džabe od autoritarnog režima ka demokratiji. Znači, tranzicija je most koji spaja. Ali nekako smo se mnogo trudili, svi zajedno, da se predstavimo kao demokratska zemlja i mislim da nas je to mnogo koštalo.
Fragment iz radio-emisije „Peščanik”, 08. 4. 2005.
(…) Mi smo izlizali Srebrenicu, mi smo sve živo izlizali. Štrajk glađu, sve što postoji na ovom svetu do te je mere izlizano da više nije za upotrebu. Sad kad se kaže – zločin, oseti se neki falš, ne može da proizvede nikakav efekat. U tom trudu da dokažemo da smo demokratska zemlja, ono što je zaustavljeno 5. oktobra vratilo se nazad sa tom prljavom vodom i sada više ne možemo da izađemo iz toga. S kim da se borimo protiv Vlade – sa radikalima? Zapravo ne možemo ništa, totalno smo matirani.
Zapali smo u tu šah-mat poziciju jer nam se mnogo žurilo da uskočimo u demokratiju iz tog taloga u kome smo se našli. Svi smo želeli da bude bolje i nekako je svako bavljenje prošlošću ličilo na nekrofiliju. Svi smo hteli da dobijamo samo dobre vesti i govorili – samo malo da prodišemo, sve će se to srediti, ići će svojim putem. I sad, kad smo se osvestili, vidili smo da to uopšte ne ide svojim putem, da zapravo mi nemamo definisano šta je dobro a šta je zlo. Ovde zločin ili, laički rečeno, zlo nije definisano kao društveno opasno delo. I ako borba protiv zločina nije definisana kao društveno poželjno delo ili dobro, onda sve postaje relativno. Onda su predstavnici i dobra i zla potpuno u istoj ravni i oni imaju isto pravo da izlažu svoje političke stavove, koji se knjiže kao drukčiji politički stavovi, a ne kao borba zločina protiv pravde ili kao borba dobra i zla. Mi ovde imamo raspravu o krivičnim delima, imamo raspravu i o genocidu, imamo raspravu o zločinima protiv čovečnosti. Ljudi kod nas raspravljaju o činjenicama, ali u osnovi svega je to da podela na dobro i zlo ne može biti diskvalifikovana kroz takozvani demokratski dijalog i legitimnost zlikovca da brani zločin. To ne postoji. (…)
Bitna razlika između nas i njih je u tome što se mi, koji smo kritični u odnosu na Vladu, borimo da ova zemlja bude zaista onakva kakvom je predstavlja ova Vlada, a Vlada se bavi prikrivanjem, i onda smo mi tu svedoci koji smetamo. Mi treba da se borimo za pozitivnu Studiju o izvodljivosti, ali ona je mnogo više od jedne političke prevare. Možda to zvuči suviše teško, ali bojim se da svi mi, u toj želji da živimo normalno, želimo da pomalo učestvujemo u toj političkoj prevari koju diktira naša Vlada uz podršku socijalista. I to je to.
Zašto mi sada kao treba da dobijemo pozitivnu Studiju o izvodljivosti? Da li je to zbog takozvanih dobrovoljnih predaja? Što smo mi večiti taoci tih ljudi, koji su sada naši heroji. Mi sada moramo da se molimo za njih, ne zato što to crkva traži od nas, nego zato što će svaki manje obavešten čovek, ako je već neko otišao u Hag da se žrtvuje za njega i navijati za njega. Po prvi put se dešava da nas oni teraju u neku vrstu kolektivne krivice. Koliko mi sada imamo Ifigenija u ovom društvu, pa to više ne može da se prebroji. (…)
Meni ne treba dobra slika o Srbiji ako je nama loše. Oni će formalno da gledaju šta je ispunjeno, šta nije, a od građana ove države, od nevladinih organizacija, od demokratskih snaga će očekivati da se oni suštinski izbore za to, u smislu – nećemo mi da radimo umesto vas. (…) Bila bih presrećna kada bi premijer Koštunica izašao i kazao, samo to neka kaže – mi se odričemo politike zločina iz vremena Miloševića, mi se odričemo politike nasilja, mi smatramo da treba ostaviti na miru specijalne sudove da rade svoj posao, da se dela svih koji su optuženi za ratne zločine, bez obzira da li su ih oni učinili ili neko drugi, kvalifikuju kao najmonstruozniji zločini. Neka se to izgovori bez izvinjenja, bez igde ičega, samo da kaže – mi se ograđujemo od toga, bez i jednog ali. Ali ako kaže – ali isto tako moramo da budemo svesni da su to radili i Albanci i bla-bla-bla, ja odmah znam da je to pravdanje onoga što je uradila prethodna vlast sa kojom ja ne želim da se identifikujem. Hoću totalni raskid sa tim. (…)
Fragment iz radio-emisije „Peščanik”, 3. 10. 2008.
Postoji tendencija u našem civilnom društvu da se nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima nipodaštavaju i da se proglase suviše provokativnim jer uzdrmavaju državu i remete idilu koja postoji između civilnog društva i nove proevropske Vlade. Međutim, ja moram da razočaram te dobre pripadnike civilnog društva koje pozivaju na konferencije u Brisel i koje ljudi uglavnom i podržavaju, ja moram da ih uzdrmam u njihovoj idili. Organizacije koje se bave ljudskim pravima su autonomne, mogu da imaju pojedine projekte sa državom, ali nikad neće postati servis države, jer se onda gubi suština njihovog postojanja. (…) Bilo bi isto kao reći da državni tužilac, ipak, ne bi trebalo sada da pokreće krivične postupke za određena krivična dela jer se država nalazi na pravom putu.
Mi smo neprijatni svedoci onoga što se dešavalo i insistiraćemo na odgovornosti bez obzira na to koliko država bude napredovala, insistiraćemo na odgovornosti ne samo zbog žrtava neodgovornosti, odnosno zlodela, nego zbog toga da se takve stvari ne bi ponavljale.
Nismo mi nikakvi lešinari koji žele da zaustave ovu državu u njenom daljem razvoju. Daleko od toga! Podržavamo proevropsku Vladu, progutali smo to što se naziva proevropskim socijalistima, ali zaista je previše očekivati od nas da budemo pioni koji će žrtvovati istinu o uzrocima pojava i posledicama, ne samo zločina koji su učinjeni u naše ime nego i svih ostalih povreda ljudskih prava u ovoj državi a u ime toga da bi država išla napred. To je, zapravo, totalno nerazumevanje ne samo suštine postojanja nevladinih organizacija, nego je to suština nepoznavanja ljudskih prava jer, tek kada ova država stane na noge i tek kada ona zaista krene putem evropskih integracija, što na moju veliku žalost još nije pokazala, nevladine organizacije mogu da rade svoj posao. (…)
Nemačka se razvila demokratski do nekog stepena o kojem mi možemo samo da sanjamo; nikada nije prestala potreba za organizacijama koje kritički promišljaju ono što se dešavalo. Mi, kao branioci ljudskih prava, nikad nećemo odustajati od toga da se bavimo zaštitom ljudi čija su prava ugrožena i smatramo da nema takve situacije u kojoj treba žrtvovati ljudska prava jednog čoveka koji je izložen nekoj torturi zbog toga da se to ne bi videlo, zbog toga što ova država stremi Evropskoj uniji. Meni je jako žao što u toj podeli posla mi radimo poslove koji ne prijaju ni nama. I ja bih volela da se bavim uzgajanjem cveća.
Mojoj istorijskoj drugarici, Vesna Pešić
Biljanu sam upoznala 1990. godine u stanu Latinke Perović. Došla je kod nje da traži potpis za moju kandidaturu. Obe smo se učlanile u reformsku stranku Ante Markovića. I meni i njoj to je bilo prvo partijsko iskušenje. Ja sam bila kandidatkinja, a ona predani aktivista koji je od stanovnika ulice u kojoj smo obe živele prikupljao potpise. Napravili su mi neki bedan letak koji su druge drugarice, one koje su kasnije postale Žene u crnom, po ciči zimi, gurale u sandučiće građana koji većma nisu mogli da nas smisle.
Tako smo se našle u otpadničkom loncu, u kome smo se zajedno kuvale i zauvek ostale povezane i bliske. Ma šta se dešavalo, ma koliko se ne slagale i razilazile, uvek smo se ponovo susretale. Bliskost je ostajala zauvek. Tako je bilo sa mnom i sa Biljanom. Raspala nam se stranka, zajedno sa državom u kojoj smo se rodile. Biljana i ja, i još nas nekoliko, odlučile smo da okupimo preostale reformiste i napravimo novu stranku koja će se posvetiti idealu slobode, pravde, vladavini prava i bespoštednoj borbi protiv Miloševića i svih nacionalista, ratnika i ubica. Tako je nastao čuveni Građanski savez za koji se uvek govorilo „jedina antinacionalistička stranka u Srbiji”.
I to je nekim čudom propalo. Našle smo se u Liberalno demokratskoj partiji. Opet novi susret, u novom okruženju, a u nama ona stara nepokolebljivost i nepotkupljivost. Taj smo zanat pekle i nismo ga se odrekle. Postala je članica Političkog saveta LDP-a. Na to sam danas strašno ponosna.
Onda se Biljana razbolela. Od toga nije pravila priču. Dolazila je, koliko su joj dozvoljavale bolest i dijaliza. Kada je škripalo, mislila sam na nju. Jer niko nije bio manji konformista i manji politički kalkulant od nje. Nju nisu zavodile šire bajkovite slike iz kojih se svašta može progutati. To može samo ličnost kojoj pretencioznost nikada nije udarila u glavu. Biljana je držala do svog zdravog razuma i po tome je bila čuvena.
Mnoge od nas smo se strasno bavile ljudskim pravima i antiratnim aktivnostima dok su grmeli ratovi, napadale nacionaliste i sve dosadašnje vlasti. Biljana je među nama bila posebna jer je bila najveća veštica od svih veštica. Neću pogrešiti ako kažem da ona nikada nije uvukla ramena, slegnula njima, prećutala ono što joj je važno. Nije se smirila pod izgovorom da su stvari izgubile smisao. Ona je nastojala da smisao stvara.
Tako je se sećam. Takva je bila.
Takva Biljana nastavlja da živi u srcima i mislima svojih prijatelja. I svojih istorijskih drugarica. Ja sam jedna od njih.
Izvor: „Peščanik”, 21. 4. 2010.
tekst: Biljana Kovačević-Vučo, Vesna Pešić
fotografija: Arhiv YUCOM-a
