Da li ste danas upitali nešto svog AI pomoćnika, ili je možda bolje pitanje – koliko puta? Podaci o globalnom dnevnom proseku pitanja postavljenih čet-botovima veštačke inteligencije, među kojima ubedljivo prvo mesto trenutno zauzima ChatGPT, kompanije Open AI, pokazuju da taj broj iznosi 1,7 miliona upita u svakom minutu, ili 29.000 svake sekunde. I ovi brojevi ubrzano rastu. Iako na prvi pogled svaki takav upit može delovati bezazleno, iza naših ekrana odigrava se veliki energetski transfer, zbog čega pozadinska ekološka buka povezana sa upotrebom veštačke inteligencije postaje sve glasnija. Svaki generisani odgovor dolazi sa, na prvi pogled, nevidljivom cenom, koju plaćamo ne samo podacima koje delimo o sebi, već i kilovatima energije koje serveri širom sveta troše ne bi li obradili naše radoznale zahteve.
Kako pitanje koje danas sebi postavljamo nije da li ćemo koristi veštačku inteligenciju, već na koji način, sve je važnije razumeti koliki ekološki i energetski trošak stvara njena omasovljena upotreba, gde je granica između potrebe i prekomernog svakodnevnog oslanjanja na čet-botove, ali i postoje li scenariji u kojima ova tehnologija može postati saveznik u borbi protiv klimatskih promena.
Infrastruktura veštačke inteligencije ipak pije više vode nego cela industrija flaširane vode
Premda, zbog mladosti ove tehnologije i njenog ubrzanog napretka, kao i kompanija koje nisu uvek raspoložene da otvoreno dele podatke, nije lako izaći s preciznim analizama i procenama, u naučnim krugovima se uveliko raspravlja o uticaju veštačke inteligencije na životnu sredinu – zalihe i potrošnju vode, zagađenje vazduha i emisiju CO₂, kao i o uticaju na zemljište kroz eksploataciju minerala i urušavanje lokalnih ekosistema.
Kako primećuje prof. dr Vladimir Đurđević s Fizičkog fakulteta u Beogradu, iako AI trenutno koristi relativno malu količinu vode u poređenju sa sektorima kao što je poljoprivreda, koja je najveći potrošač na globalnom nivou, infrastruktura veštačke inteligencije ipak pije više vode nego cela industrija flaširane vode. Ova procena se odnosi na takozvanu potrošenu vodu, onu koja se zaista gubi iz sistema, najviše kroz isparavanje u procesu hlađenja data centara ili indirektno tokom proizvodnje električne energije za AI.
Predviđanja donose da bi ukupna količina zahvaćene vode za potrebe veštačke inteligencije do 2030. godine mogla biti i do šesnaest puta veća nego danas, računajući i vodu koja se nakon upotrebe vraća u sistem.
„Ako bismo hteli malo da približimo te cifre, to bi izgledalo ovako. Prema trenutnim procenama, ukupno zahvaćena voda za potrebe AI sistema u bliskoj budućnosti biće približno trinaest do dvadeset puta veća od godišnje potrošnje vode domaćinstava u Srbiji. Ili, ako se ta količina prevede na osnovne dnevne potrebe od pedeset do sto litara po osobi, ona bi bila dovoljna za godišnje potrebe oko par stotina miliona ljudi, odnosno reda veličine nekoliko desetina Srbija“, iznosi profesor Đurđević.
Posebno značajan jeste lokalni karakter ovog uticaja, na šta profesor skreće pažnju, jer teret nije ravnomerno globalno raspoređen. „Lokacije na kojima se nalaze data centri, kao i gradovi koji su u njihovoj blizini, mogu biti mnogo ozbiljnije pogođeni nego što to sugerišu ovi brojevi koji se odnose na godišnje procene za globalni nivo. U tom smislu, svaka lokalna zajednica u čijoj se blizini planira AI/data centar treba da bude posebno oprezna kada je reč o načinu i količini upotrebe vode u njima“, ističe on.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Data/AI centri trenutno troše oko 1,5 odsto svetske električne energije
Kada govorimo o doprinosu razvoja AI sektora globalnoj emisiji ugljen-dioksida (CO₂) i efektu staklene bašte, postoje podaci da data/AI centri trenutno troše oko 1,5 odsto svetske električne energije. Očekuje se da bi do 2030. godine ta potrošnja mogla da se udvostruči, a do 2035. čak utrostruči, dostižući oko 4,4 odsto globalne potrošnje. „Da bismo bolje razumeli razmere“, navodi dalje profesor Đurđević, „recimo da potrošnja električne energije u domaćinstvima nerazvijenih zemalja, koje čine oko četrnaest odsto svetske populacije, iznosi oko 0,4 odsto ukupne globalne potrošnje električne energije. Međutim, ako se dramatičan rast nastavi, ne bi bilo iznenađujuće da buduće putanje rasta pokažu da bi do 2060. godine globalni AI mogao da troši oko 25 odsto globalne električne energije, posebno ako uzmemo u obzir da složeniji oblici rada, kao što su reasoning, video i agentni zadaci mogu trošiti stotine ili hiljade puta više energije po zadatku od jednostavnog tekstualnog ćaskanja, za koje se čini da danas dominira“.
Sa druge strane, postavlja se pitanje šta to znači u smislu emisija gasova. Emisije IT sektora, uključujući AI i data centre, trenutno su slične emisijama avio-industrije, ali bi sa ubrzanim rastom infrastrukture za potrebe veštačke inteligencije mogle dostići ili premašiti te vrednosti. Ključni faktor za buduće emisije biće izvor električne energije – što više obnovljivih izvora, to je uticaj na klimu manji. Ipak, veliki i brz rast potrošnje električne energije zahteva i nova rešenja za skladištenje energije, a brza rešenja često nose i velike rizike po životnu sredinu, upozorava profesor Đurđević.
Razvoj data centara može uticati na lokalne ekosisteme, a proizvodnja hardvera ove industrije iziskuje eksploataciju minerala
Kao treći element ekosistema, zemljište takođe biva pogođeno razvojem i rastom infrastrukture veštačke inteligencije, i to na dva načina. S jedne strane razvoj data centara može uticati na lokalne ekosisteme, dok sa druge strane proizvodnja različitih hardvera ove industrije iziskuje eksploataciju minerala. Kada govorimo o prvom problemu, ubrzana gradnja data centara koji zauzimaju značajne površine zemljišta zahtevaju i snažnu elektroenergetsku i vodovodnu infrastrukturu – pristupne puteve, rezervne generatore, rashladne sisteme, dodatne trafostanice i dalekovode, te ova ekspanzija utiče na lokalne mreže i resurse, dok su informacije o dugoročnim posledicama često ograničene.
Profesor Đurđević smatra da je ova poslednja činjenica više nego problematična i veoma važna.
„Iz ugla prosečnog građanina data centar je po izgledu vrlo sličan običnom skladištu, međutim njegovo funkcionisanje često zahteva znatnu promenu lokalne infrastrukture, a ta promena može direktno uticati na lokalnu zajednicu, znatno više nego veće skladište. Za lokalne ekosisteme najveći rizik ne mora nužno biti sama površina objekta. Glavni uticaj može biti opterećenje u smislu potreba za vodom, posebno u oblastima koje su zbog klimatskih promena već pogođene učestalim sušama“, ističe on.
Manje vidljiv, ali značajan uticaj AI infrastrukture na kvalitet zemljišta proističe iz proizvodnje hardvera – čipova, servera, grafičkih procesora, memorije, mrežne opreme, kablova, baterija i rashladnih sistema, koja zahteva velike količine sirovina. Profesor Đurđević podseća da digitalna infrastruktura zavisi od velikih količina sirovina, koje ne dolaze bez adekvatne cene. Prema njegovim rečima, u tu cenu ulaze otvaranje kopova, formiranje jalovišta, uništavanje i fragmentacija prirodnih staništa, zagađenje vazduha, uključujući i emisije teških metala, kao i sama prerada minerala, koja, opet, po pravilu zahteva velike količine vode, energije i ostalih resursa.
Koliki je energetski trošak koji svakodnevno ostvarujemo svojim digitalnim navikama?
Pitanje koje se nameće nakon ovih uvida jeste: šta zapravo možemo da uradimo mi kao pojedinci i mali korisnici, i kolika je naša odgovornost u ovom sistemu? Koliki je zaista energetski trošak koji svakodnevno ostvarujemo svojim digitalnim navikama? Da li su naši izbori dovoljni da naprave razliku, ili je najveća odgovornost ipak na velikim organizacijama i sistemima, te širem društvenom okviru koji oblikuje način na koji se tehnologija razvija i koristi?
Kako prof. dr Aleksandar Selakov s Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu primećuje, linija odgovornosti svakako postoji, „ali je pogrešno povlačiti je tamo gde je javna debata trenutno najglasnija – na nivou pojedinca koji se pita da li sme da postavi jedno pitanje četbotu“. Kako navodi, umesto da se rasprava fokusira na pojedince koji koriste alate veštačke inteligencije, korisnije je razmišljati o tri nivoa odgovornosti i uticaja.
Prvi nivo svakako jeste pojedinačna, svakodnevna upotreba. „Ovde je trošak po tekstualnom upitu reda veličine 0,3 vat-časa energije i zanemarljive količine vode. To je manje od jedne minute gledanja Youtube-a, manje od kuvanja jedne šolje kafe. Klimatski svesna osoba koja se uzdržava od četbota ’zbog planete’ troši energiju svoje pažnje na pogrešno mesto, jer je ta količina trivijalna u odnosu na gotovo svaku drugu svakodnevnu odluku (putovanje, ishrana, grejanje)“, primećuje prof. Selakov.
Sa ovom konstatacijom saglasan je i prof. Đurđević.
„Ako dan provedete ćaskajući sa AI agentom, tako što razmenite deset do petnaest poruka, potrošena energija biće otprilike jednaka energiji potrebnoj da se isprži jedno do dva jajeta. Ako ste, sa druge strane, relativno ozbiljan i zahtevan korisnik, koji u toku dana traži da AI pročita i analizira nekoliko dokumenata, malo više razmišlja, analizira veći set podataka, obradi slike ili video, onda energija koju će AI potrošiti za sve to odgovara energiji za prženje dvesta jaja. Drugim rečima, u slučaju ozbiljnih korisnika AI tehnologije, svakodnevno korišćenje AI-ja može biti ekvivalentno tome da ste svom domu dodali još jedan električni uređaj“, zaključuje Đurđević.
Drugi nivo na koji ukazuje prof. Selakov jeste organizacioni, gde leži veća odgovornost.
„Tu počinje teritorija stvarne prekomerne upotrebe i tu moramo postaviti oštriju liniju. Trend je da se AI ugrađuje kao default u procese u kojima nije potreban: četbot za pitanja koja rešava obični FAQ, generativni model za zadatak koji rešava jedan upit ka bazi podataka, AI summary funkcija nad sadržajem koji se može pročitati za dva minuta. To je prekomerna upotreba i ekološki, i ekonomski, i pedagoški, jer korisnik gubi sposobnost da se bavi sopstvenim materijalom. Ovde firme i institucije nose odgovornost koju pojedinac nema.“
Ipak, po njegovom mišljenju, najvažniji je treći, sistemski nivo, gde se odlučuje o energetskim rešenjima i infrastrukturi koja podržava veštačku inteligenciju. Ekspanzija veštačke inteligencije zahteva ozbiljna ulaganja u energetsku mrežu, te otvara pitanje da li će novi data centri koristiti čiste izvore ili opterećivati već napregnute resurse. Tako ključna razlika u ekološkom uticaju „nije između korisnika koji previše čavrlja s botom i onog koji se uzdržava, nego između infrastrukture koja se gradi promišljeno, s čistim izvorima energije i pažnjom prema lokalnoj zajednici i vodnim resursima, i one koja se gradi brzopleto, na fosilnim izvorima i u regionima koji su već pod stresom zbog vode“, zaključuje profesor Selakov.
Da li veštačka inteligencija može biti saveznik u borbi protiv klimatskih promena?
Premda danas o veštačkoj inteligenciji i njenoj upotrebi govorimo obazrivo i ističemo negativne strane, pitanje koje na kraju postavljamo jeste postoje li scenariji u kojima veštačka inteligencija može biti saveznik u borbi protiv klimatskih promena. Kako navodi profesor Đurđević, istraživanja klime uvek su zahtevala, a i danas zahtevaju, vanredne računarske resurse.
„U našoj zajednici već godinama, u okviru velikih projekata, postoji neka vrsta monitoringa koliko se struje i energije potroši tokom projekta, ili recimo za potrebe funkcionisanja velikih baza podataka“, objašnjava on. „Svima je jasno da bi naša istraživanja bila nemoguća bez velikih superkompjutera, ali se, sa druge strane, ulažu posebni napori u optimizaciju i povećanje efikasnosti takvih sistema. Takođe, AI je neizostavni deo današnjih istraživanja klime i postoje mnoge oblasti u kojima već imamo, a tek možemo imati, značajne koristi od njegove upotrebe. Neke od njih su bolji sistemi za rano upozoravanje na ekstremne pojave i prilagođavanje na klimatske promene, modeliranje i analiza rizika u kompleksnim sistemima, ali i poslovi koji se odnose na smanjenje emisija, kao što je optimizacija elektroenergetske mreže, planiranje većeg udela obnovljive energije i povećanje energetske efikasnosti u industriji, zgradama i transportu.“
Ipak, uza sve koristi, važno je otvoreno govoriti i o rizicima, kako etičkim tako i ekološkim, i prepoznati trenutak kada bi negativni efekti mogli nadmašiti koristi. Ove teme su izuzetno složene, a otvoren dijalog i promišljen pristup neophodni su za odgovorno sagledavanje budućnosti, saglasni su naši sagovornici.
tekst: Sonja Radivojević
ilustracija: Nikola Korać
Tekst je nastao u okviru projekta Nauka u fokusu, koji podržava Centar za promociju nauke.
