Bila je to luda vožnja
Džon Makenro je Njujorčanin koji je iz korena promenio predstavu o tenisu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, u vreme kada je osvojio tri Vimbldona i četiri US Opena. Bio je poznat kao komplikovana ličnost i kontradiktoran talenat, čije su emotivne ispade na terenu mediji iskoristili da od njega naprave strašilo, dok su ga milioni fanova obožavali. U svom „Pismu sebi mlađem“, Makenro se osvrće na svoju neverovatnu karijeru.
Kao tinejdžer sam mnogo voleo sport. Za tenis je to očigledno, ali igrao sam i fudbal za svoj srednjoškolski tim četiri godine i bavio se košarkom, tako da su se ceo moj svet i sva prijateljstva vrteli oko sporta. Iako bi mnogi to teško poverovali, uzevši u obzir kako sam se ponašao na terenu, bio sam jako stidljiv. Nikako nisam mogao da shvatim zašto su deca bezobrazna jedna prema drugima, nije mi to nikako imalo smisla. To što mi je sport išao od ruke bio je način da preživim u školi. Hvala bogu da sam prijateljstva uspeo da steknem kroz sport, jer inače ne bih imao nijednog druga. Bio sam jedini učenik koji dolazi iz Kvinsa – svaki dan sam putovao sat vremena do škole na Menhetnu. Bio sam pomalo autsajder, jer su svi moji drugari išli u školu u kraju u kome smo živeli. Imao sam osećaj da ne pripadam nigde. Nije bilo lako nositi se s tim kad ste dete.
Dok ste veoma mladi, pokušajte da, koliko god možete, smanjite očekivanja koja drugi imaju od vas. Kada mi je bilo dvanaest godina, moj otac je počeo da primećuje da imam potencijala i često bi govorio da treba da se potrudim da dobijem sportsku stipendiju i igram na Dejvis kupu. Najbolja stvar koju sam uradio je što sam mu rekao: „Hej, imam samo dvanaest godina! Polako!“ Tako sam malo smanjio pritisak. Deca u sličnim situacijama sada su stalno pod pritiskom, možda zato što se oko tenisa vrti dosta novca. Previše često vidimo roditelje koji žive kroz svoju decu. Ja sam imao sreće da je moja majka bila medicinska sestra, otac advokat, a imao sam i dva brata, tako da nije sva pažnja bila na meni. Mnoga deca imaju taj teret na plećima i ne mogu s tim da se izbore.
Život mi se promenio iz korena 1977, kada sam prvi put otišao u Evropu da igram na Vimbldonu. Isprva sam samo nameravao da se takmičim s juniorima, ali imao sam par poena sa turnira u Nju Džersiju, što je bilo dovoljno da se kvalifikujem. I odjednom, eto me u polufinalu. Ne znam da li je išta moglo da me pripremi za to. Noge su mi se tresle kada sam prvi put zakoračio na glavni teren. Preda mnom su bili ljudi koji su mi bili uzori, sanjao sam da igram protiv njih. I evo mene na terenu s njima. Imao sam tek osamnaest godina.
Bilo je mnogo situacija kada sam burno reagovao, prešao granicu. Ali osećao sam da su bili nepravedni prema meni u Londonu. Nisam mogao da verujem do koje mere su u stanju da izmišljaju stvari – kako iko može biti spreman da se s tim suoči? Ne znam ni šta bih mlađem sebi rekao, kako da se pripremi za to – bilo je to potpuno novo i preplavljujuće iskustvo.
Odrastao sam u Njujorku, koji je uvek pun intenzivne energije. Čujete ljude kako viču sa svih strana. U mojoj porodici su svi bili glasni za stolom. Majka i otac su oboje imali irske krvi, i voleli su da podignu glas. A onda odem na Vimbldon, i odjednom su svi tako tihi i pristojni – bilo je to krajnje bizarno. Pomislih, čoveče, ovo je stvarno strana zemlja! Za mene je to bio kulturni šok, a verujem i za njih. Nije mi bilo jasno zašto je ljude uopšte briga. Prve godine mi je bilo smešno. Kako je vreme prolazilo postajalo je sve manje smešno.
Trudio sam se da ne budem u centru pažnje, ali desilo se da je moja bivša supruga Tejtum O’Nil, kojom sam bio oženjen između 1986. i 1994, bila poznata još kao veoma mlada. Mislio sam da će ona biti u stanju da mi pomogne da se izborim sa svim tim, jer je imala iskustva, ali ispostavilo se da smo nas dvoje kao par paparacima bili još interesantniji nego kao individue. To je bio jedan sasvim nov nivo, što je možda trebalo da pretpostavim.
Roditeljstvo mi nije pomoglo u karijeri, ali mi je pomoglo da postanem bolja osoba. Tada sam već osećao da mi nešto nedostaje u životu, a pomisao na roditeljstvo mi je delovala sjajno. Mislio sam da ću moći da budem roditelj i da nastavim da osvajam velike turnire. Rodžer Federer je osvojio gomilu titula nakon što je postao otac, ali meni to nije pošlo za rukom. Nisam mogao da budem i najbolji u tenisu, i u isto vreme da se trudim da budem dobar muž i otac.
Ako biste me pitali koje su mi strasti danas, rekao bih da volim muziku i da sviram gitaru. Kad sam bio mali nisam ništa svirao. Umetnost mi je postala važna, iako kao dete nikad nisam išao u muzeje. Kao da sad koristim drugu hemisferu mozga.
Životni stil tenisera je zaista bio sjajan, ali da se razumemo, i trenirali smo veoma naporno. Bjern Borg je u sjajnoj formi, kao i Vitas Gerulaitis. Ne znam kako im je to uspevalo – izgarali su na svim poljima, a bilo je važno doživeti i taj deo teniskog života. Izlazili smo u „Studio 54“, upoznali Kita Ričardsa i Mika Džegera. Da čovek ne poveruje! Da li bih neke stvari drugačije uradio? Naravno. Ali sve u svemu, bila je to luda vožnja.
Ako bih mogao ponovo da proživim neki dan, kada je reč o karijeri, bio bi to dan kada sam izgubio meč na Frenč openu 1984. godine (Makenro je dobio prva dva seta, ali je Ivan Lendl na kraju pobedio; prim. aut.). Sve je ukazivalo na to da ću pobediti, i trebalo je da pobedim. Ali previše sam se zaneo, i taj poraz me je zauvek spustio na zemlju.
Ponosan sam na sve što sam postigao, svake godine se trudim da naučim nešto iz sopstvenog iskustva, i kao muž i otac, i na poslovnom planu. Uz to, ako su vam deca srećna, i vi ste odmah srećniji. To ne znači da ne zabrljam ponešto svakog dana – naprotiv, ali u suštini sam zadovoljan kako se stvari razvijaju.
Razgovarao: Adrijan Lob
Prevod: Danica Stojanović
Fotografije:
Reuters/ Jeff Zelevansky
Reuters/Susumu Takahashi PN/CMC
