Džarvis Koker: Svi se probijamo kroz život najbolje što možemo - Liceulice

Džarvis Koker: Svi se probijamo kroz život najbolje što možemo

Tekst: Džejn Grejam

Izvor: The Big Issue

Prevod: Tijana Spasić

Fotografija: Gary Salter, Flickr

 

U formi obraćanja sebi mlađem okušao se i lider benda Pulp, simpatični ekscentrik i, verovatno, najosobenija pojava brit-popa Džarvis Koker. Tekst prenosimo iz britanskog uličnog magazina The Big Issue.

Želeo sam da budem u bendu dok sam još bio vrlo, vrlo mlad, verovatno negde od osme godine. Gledao sam na televiziji The Beatles i The Monkees i to mi je napunilo glavu idejama o tome kako izgleda biti u bendu. Bio sam prilično stidljiv klinac pa mi je predstava o bendu kao ekipi koja sve vreme provodi zajedno delovala strašno uzbudljivo. I, konačno, do šesnaeste sam uspeo da ubedim neke ljude da budu sa mnom u bendu.

Nedavno sam našao jednu svesku iz vremena kad sam imao šesnaest godina, u kojoj sam zapisao plan za bend Pulp, odnosno Arabacus Pulp, kako smo se na početku zvali. Prvo pričam o modi. Piše ovako: „Većina bendova ima specifičan način odevanja koji njihovi sledbenici brižljivo oponašaju.” Očigledno sam preturao po rečniku. „Garderoba benda Pulp će se sastojati od đubretaraca, po mogućstvu plavih ili crnih, džempera s okruglom kragnom iz C&A (ne znam zašto, ne sećam se da smo imali neki dogovor o sponzorstvu), majica i dukseva drečavih boja, po mogućstvu s apstraktnim dizajnom, jednobojnih košulja, tankih kravata, pantalona-frulica, špicastih cipela, jeftinih belih starki, polovnih jakni iz Oxfam-a, po mogućstvu s dugmićima, blesavih čarapa. Kosa je relativno kratka. Nema šljokica, osim ako hoćemo da se zezamo.” Ne znam odakle mi te ideje, posebno o đubretarcima. Mislim, skuvali bismo se na sceni u njima, zar ne?! Možda sam zamišljao da ćemo svirati na mnogo festivala na otvorenom.

Posle mode na red dolazi „Pulp masterplan”. Počinje ovako: „Kategorija A: muzika”. Malo formalno za jednog tinejdžera. Potom: „Pošto smo prvo i osnovno muzička grupa, logično je da će najvažnija borba Pulp-a biti za proboj u muzičkoj industriji. Grupa će se probijati relativno konvencionalnim, a ipak i blago uvrnutim pop pesmama. Nakon što postane poznata i komercijalno uspešna, može da počne da podriva i restruktuira prvo muzički biznis a onda i samo shvatanje muzike.” Dakle, o tome se radi. Pretpostavljam da sam bio pod uticajem odrastanja tokom pank ere, kada se verovalo da muzika nije samo oblik zabave već može da utiče i na društvene promene. To je verovatno razlog za osećaj blagog razočaranja kad smo konačno uspeli, jer sam shvatio da ne možemo da promenimo svet.

Ovaj manifesto je klasičan slučaj da se neko zaključa u sobu i izađe sa idejom kako će da promeni svet, a kad se zaista nađe u tom svetu, ne ume nikome da kaže reč, a posebno ne devojkama. Ja sam bio priličan čudak. Mislim da sam prvu devojku imao kada mi je bilo šesnaest godina. Subotom sam radio na ribljoj pijaci. Zvuči smešno, ali može se reći da su nam se pogledi sreli preko fileta pastrmke.

Džon Pil je bio moj prvi pravi muzički kompas. Čitali smo o panku u muzičkim časopisima, ali nismo imali gde da ga čujemo, bar ne na lokalnim radio-stanicama u Šefildu. Sećam se, jedne noći, imao sam oko četrnaest godina, vrteo sam stanice i nasumice naišao na šou Džona Pila. Mislim da je puštao Elvisa Kostela. Kad sam ga konačno otkrio – to je bilo to, kapija je otvorena. A onda sam sa sedamnaest godina snimio demo u kući jednog prijatelja. Znao sam da Džon Pil nastupa u Šefildu tako da sam otišao tamo, pratio ga do kola kao neki manijak i uručio mu kasetu. Nešto kasnije, ja sam bio u školi, baka je podigla slušalicu i na vezi je bio njegov producent Džon Volters. Ponudili su nam Peel session. I možeš da zamisliš – to me je podiglo do neba.

Sebi iz mladih dana bih rekao da se jebeno opusti. Smiri se. U tom uzrastu misliš da samo ti ne umeš ništa. A, naravno, tokom vremena naučiš da svako ima taj osećaj da je licemer ili da sve vreme mora da se pretvara. Niko zapravo ne zna kako stvari funkcionišu. Kad to jednom shvatiš, možeš da se opustiš i kažeš: „Svi se probijamo kroz život najbolje što možemo.” Ali dok sam bio mlad, taj doživljaj je bio vrlo snažan. Osećao sam se potpuno beskorisnim. Možda je to imalo veze sa činjenicom da nas je moj otac napustio kad sam imao sedam godina tako da nikad nisam imao muškog uzora, nikog s kim bih mogao da pričam o vezama ili bilo čemu sličnom iz muške perspektive. Bio sam prepušten sebi. Mogu da zamislim da je izlazak sa mnom bio prava neurotična noćna mora.

Naravno da ima mnogo odsutnih očeva i rasturenih domova ili, možda bolje rečeno, samohranih majki. Ali ono što je u mom slučaju bilo neobično jeste što je on prosto nestao. Otišao je u Australiju i ništa više nismo čuli o njemu. Nije bila ona priča – „viđam tatu vikendom u Meku”, nego tata više ne postoji. Mama je pokušavala ponekad da priča o njemu, ali nije gajila mnogo prijateljskih osećanja. Nikad joj nije slao novac. Bila je ostavljena na milost i nemilost, tako da otac i nije bio popularna tema. Bio sam stvarno radoznao jer sam imao neko mutno sećanje na njega i, konačno, bio mi je otac. Kada bismo se svađali i kada je bila uznemirena, mama bi ponekad rekla da sam isti otac. Što je bilo fantastično čuti. Oca sam upoznao kasnije, kad sam bio u srednjim tridesetim, ali bilo je jednostavno previše kasno za mene, a možda prekasno i za njega. Obojici je bilo neprijatno. I ja i sestra smo naučili lekciju iz toga šta se desilo s tatom da to ne ponovimo sa sopstvenom decom. Oboje smo se, zapravo, rastali sa supružnicima, ali smo se pobrinuli da uvek budemo u kontaktu s decom i provodimo vreme s njima.

Ako bih hteo da impresioniram sebe kao tinejdžera, s obzirom na moju opsesiju Bitlsima, rekao bih: „Slušaj, za četrdeset godina sedećeš pored Pola Makartnija i pričaćeš s njim sat vremena.” Bio sam stvarno nervozan jer on je za mene bio mitska figura otkako sam bio dete. Slična stvar mi se dogodila još nekoliko puta. Radio sam sa Skotom Vokerom. Intervjuisao sam Leonarda Koena koji je imao ogromnog uticaja na moje pisanje. Ne slažem se kad ljudi kažu da ne treba upoznavati svoje heroje. To je neophodno jer onda shvatiš da su i oni ljudi kao što si i ti.

Kad sam imao šesnaest nisam se pomerao na bini, bio sam prestravljen. A onda, na koncertu u jednom pabu, 9. oktobra 1980. godine, tako kaže moja beležnica, slomilo se pojačalo za gitaru i dobio sam nervni slom, pravi izliv besa. Valjao sam se po podu, a ljudi su na kraju tapšali. Zapisao sam u dnevnik: „Dobio napad ludila – izneđujuće prijatno iskustvo”. Tad sam shvatio da nastupati ne znači samo odsvirati prave note u odgovarajućem sledu. Zapravo ima više veze sa ludiranjem. Tokom godina sam se menjao i razvijao. Sad uživam kad sam na sceni. To je moje malo kraljevstvo.

Pošto smo tako brzo dobili taj Peel session, mislio sam: „Ovo će biti prelako.” Ali onda je usledio prilično dug period gubitka iluzija, koji je koincidirao s pojavom Margaret Tačer. Bilo je prosto… Oh! Kad su se osamdesete zahuktale, tad je tek postalo pravo sranje. Gradovi su se raspadali. Ništa više nije bilo zabavno. Bilo je trenutaka kada bih pomislio: „O čoveče, trebalo je da odem na fakultet.” Mislio sam da sam pogrešio, da sam povukao neki loš potez.

Naš album iz tog vremena Freaks deprimira me jer me podseća na vreme kad stvari nisu funkcionisale. Prva ozbiljna veza mi se bližila kraju. Skoro da nisam imao nikakvog novca da ga uložim u novi album. Grozan je bio osećaj odustati od te ambicije koju sam imao od najmlađih dana. Ali sam zaista mislio da je gotovo i da ću morati da tražim novu karijeru u novom gradu, kako je rekao Dejvid Bouvi. Ipak sam istrajavao i nadao se i, konačno, pred kraj osamdesetih, singl My Legendary Girlfriend dobio je dobre kritike u časopisu New Music Express. Tako smo se probili.

Tokom perioda brit-popa i posebno nakon dodele The Brit Awards (1996. je upao na scenu dok je nastupao Majkl Džekson), ljudi su mislili da sam neka vrsta provokatora. A Pulp nema veze s tim. Taj jedan trenutak nas je lansirao u sasvim drugi svet. Mi smo došli s nezavisne scene, s korenima u panku iz vremena kad sam bio zaista mlad, a onda smo bačeni pravo u centar mejnstrima. Shvatili smo da je to vrlo intenzivno mesto i da se mešamo sa svetom s kojim ne delimo nikakve vrednosti. To je bilo vrlo neprijatno.

Na dva momenta na sceni sam veoma ponosan. Prvi je nastup na Glastonberiju 1995. godine, na kom su svi pevali Common People, i, nakon toga, 2011. godine, kad se bend opet okupio. Svirali smo u Radio City Music Hall-u u Njujorku, neverovatnoj palati iz tridesetih. Svi oni formativni snovi koje sam sanjao kao dete bili su verovatno smešteni u takav prostor, a mislim i da je Bouvi održao slavni koncert na tom mestu. Spušten je na binu na početku i to je bilo stvarno neverovatno. Izgledalo je kao da se vraćam izvorima i svojim ranim maštanjima, a da se Pulp konačno vraća tamo gde je sve počelo.