Dvadesetogodišnji Dušan Marković prodaje Liceulice u centru Beograda. U slobodno vreme najviše voli da svira klavir, a njegovu interpretaciju Betovenove kompozicije Za Elizu čuli su svi u Udruženju za pomoć osobama sa smetnjama u razvoju „Živimo zajedno”. I ne samo tu, već i na mnogim priredbama u Beogradu i šire, kada ponosno izvodi klasičnu, ali i narodnu muziku. Takvi trenuci ulepšavaju mu dane, iako ponekad primeti da našem društvu nedostaje malo više solidarnosti i empatije.
Ja sam Dušan i dolazim iz Beograda, tačnije iz Sremčice
Prodajem magazin Liceulice od avgusta prošle godine, uglavnom u Knezu. Tamo je velika gužva, pa sam zadovoljan koliko uspem da prodam. Imao sam veliku tremu kada sam počeo da radim, a straha sam se oslobodio tako što sam u početku uvek išao sa nekim mentorom. Najpre je to bio Saša, pa Stefan, pa Milan, a sada sam prodajem. U početku mi je bilo mnogo lakše jer sam znao da je neko uvek pored mene, ali kada sam počeo sam, shvatio sam da mi je tako najbolje. Raduje me što sada sam prodajem. Važno je da budem samostalan.
Mogu sam i da koristim gradski prevoz. Sam idem do kuće u Sremčici. Tamo živim sa mamom, tatom, bratom i sestrom. Mama radi nešto na računaru u kancelariji, a tata u termoelektrani u Obrenovcu. Brat i sestra su mlađi od mene, ali se lepo slažemo. Brat želi da upiše medicinski fakultet. Fakuteti su za pametne ljude, ja ne bih mogao toliko da učim. Osnovnu školu sam završio, i bilo mi je super, bolje nego u Srednjoj grafičkoj, u koju sam kasnije išao. U drugoj godini sam imao jedinice i dvojke, pa su me prebacili u specijalnu školu „Stefan Dečanski” u Beogradu. U školi su me uvek voleli i lepo sam se družio sa svima. Nisam doživeo neprijatnu situaciju. Nije bila loša škola. Upoznao sam dosta drugara tad, mada se sad retko kada čujemo.
U slobodno vreme sviram klavir i to je moja velika ljubav
Počeo sam da sviram kada sam bio peti razred. Dopao mi se klavir, nego šta! Imao sam nekoliko nastavnica i sve su bile dobre. Nataša, Marija, Biljana, Ksenija, a sada sam kod Milice. Ona me je naučila da sviram pesme Ljubavi i Nisam te zbog lepote voleo Željka Joksimovića. Muzika mi mnogo znači u životu. Uvek mi bude lepo kad sviram. Na početku sam svirao samo klasičnu muziku jer je to muzika koja se uči u školama, a prva kompozicija koju sam naučio od narodnih pesama bila je Na kraj sela. To me je naučila nastavnica Nataša. Sada mi je omiljena kompozicija Za Elizu. Znam je napamet celu, obe verzije – i kraću i dužu. Trebalo mi je četrdeset pet minuta da ih naučim. Sviram baš često, spremam se za različite priredbe i nastupe. Sviram i poznate pesme, na primer Idu dani. Voleo bih da naučim da sviram kolo, Moravac i Rumenku. Žao mi je kada na priredbama nema puno ljudi, kad je slaba posećenost. To se nekada dešava. Napravi se događaj, a retko ko dođe. Mnogi nisu zainteresovani da pruže podršku, a uvek me povredi kada neko ne vidi koliko se trudim.
Uglavnom sam srećan u životu
Često sam u Udruženju. Obično recikliramo limenke, flaše, idemo na terene, igramo sport, košarku i odbojku uglavnom. Idem i na dramsku sekciju. Svi iz Udruženja učestvujemo, imamo tekst koji treba da naučimo i dobijemo uloge. Pored sviranja, volim da rešavam različite ukrštene reči i osmosmerke. Volim i da gledam seriju Lako je Raletu, a omiljena emisija mi je Poigravanje sa mozgom na Nacionalnoj geografiji. Od svega toga, ipak, najviše volim da sviram. Voleo bih da budem još bolji muzičar. Najbolji!
Uglavnom sam srećan u životu. Nekad poželim da drugačije provodim dane, da budem malo samostalniji. Ponekad sa mamom radim nešto u kuhinji, pomažem joj, a voleo bih da mogu sam da napravim ledene kocke. To mi je omiljeni kolač. Živim normalan život, vozim bicikl po Sremčici, igram pikado, idem u selo. Kada odem kod babe i dede, uvek im ponesem Liceulice, a i ja ga pročitam. Voleo bih da imam neki dobar posao, da budem sposoban da radim. Dok se to ne desi, nastaviću sigurno da prodajem i dalje magazin. Sve u svemu, osećam se odlično. To je najvažnije!
Razgovarala: Milica Terzić
Fotografije: Anja Mihić
