Dunja Karanović: Sloboda za škrabanje

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Dunja Karanović: Sloboda za škrabanje

    Za šarenim kredama i olovkama deca posežu pre nego što počnu da usvajaju jezik i crtanje im je, u tom smislu, jedno od prvih sredstava da se izraze i ostave svoj trag u svetu koji ih okružuje. Premda taj prvi likovni „trag“ često ostave na zidovima, nameštaju, i/ili važnim roditeljskim dokumentima, deca na ovaj način razvijaju svoje intelektualne sposobnosti, čula, grubu i finu motoriku, koordinaciju i uspostavljaju neke od prvih asocijacija i kontakata s drugim ljudima. U svetu u kome se akcenat stavlja na „praktične“ veštine i produktivnost,  dečji crtaž nažalost nije prepoznat kao važan deo vaspitno-obrazovnog procesa.

    Pre desetak godina se na svetskom tržištu pojavila knjiga koja je u roku od nekoliko meseci oborila sve moguće rekorde po broju kupljenih primeraka u onlajn prodavnicama. Nije reč o fantastici poput „Igre prestola“ niti o vampirskoj ljubavnoj trilogiji, već o bojanci za odrasle „Tajni vrt“ škotske ilustratorke Džohane Basford. Knjiga koja se sastoji od 96 crno-belih ilustracija za bojenje prodata je u preko osam miliona primeraka širom sveta, nakon čega su brojne izdavačke kuće požurile da izdaju svoju varijaciju na temu. U trenutku rastuće političke polarizacije i ekonomske nesigurnosti u SAD i mnogim zapadnoevropskim zemljama, te krize mentalnog zdravlja na globalnom nivou, bojanke za odrasle predstavljene su publici kao pristupačno rešenje za meditaciju i smanjenje stresa. Iako su mnogi bojenje odbacili kao infantilno, ovaj trend je zaživeo jer je, po svemu sudeći, ljudima bio potreban hobi koji podrazumeva (makar i svedenu) kreativnost, taktilni doživljaj, ćutanje i fokus na nešto što nije ekran. Popularnost bojanki je u međuvremenu opala, ali je tržište „neproduktivnih“ hobija i proizvoda koji nude neku vrstu kreativnog oduška u porastu još od pandemije.

    Za dečji kognitivni, socijalni i emocionalni razvoj likovne aktivnosti su od presudnog značaja

    Dok je na nama kao odraslima da odlučimo šta smatramo (ne)produktivnim i koliko su nam drvene bojice i flomasteri važni u svakodnevnom životu, za dečji kognitivni, socijalni i emocionalni razvoj likovne aktivnosti su od presudnog značaja. Drhtave škrabotine i žvrljke koje pravimo do druge godine života mogu delovati naivno i intuitivno, ali zapravo predstavljaju deo misaonog procesa deteta i začetak brojnih drugih kognitivnih funkcija koje će se kasnije razviti. Uvreženi stavovi da su crtanje i igranje manje značajni od matematičkih i lingvističkih sposobnosti, međutim, dovode do toga da deca kroz formalno i neformalno obrazovanje ne dobijaju kreativni prostor koji im je potreban. 

    sloboda za škrabanje liceulice

    Kako za Liceulice objašnjava Aleksandra Joksimović, profesorka pedagogije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, značaj umetnosti za harmoničan razvoj ličnosti prepoznat je još u doba antičke Grčke i Rima. Pored slobode da se mašta, stvara i izlazi iz okvira racionalnog, crtanje na različitim formatima i kontakt s materijalom doprinose razvoju različitih grupa mišića, percepcije, koordinacije oko–ruka, ali i društvenih veština i samopouzdanja. 

    „Umetnost je na najranijem uzrastu važna jer uči decu, dok još nisu razvila sposobnost da čitaju i racionalno sagledavaju svet, da doživljavaju i uvažavaju raznovrsne kulture, drugačije običaje, muziku, ples, oblačenje. Mala deca osećaju emocionalno zadovoljstvo kada su uključena u umetničke aktivnosti, kada nešto stvaraju, bilo da rade s glinom, plastelinom, crtaju, prave kolaže… Ovo zadovoljstvo potiče od toga što deca osećaju da imaju kontrolu nad materijalom koji koriste i autonomiju u odlučivanju. Odluka o tome šta će praviti i koji materijal će koristiti često spada među prve prilike pružene deci da sama biraju i odlučuju“, ističe Joksimović.   

    Autonomija koju dobijaju kroz likovno izražavanje pomaže deci da izgrade samopoštovanje; prilika da slobodno bira motive, boje, materijale, fokus i tempo kojim crta predstavlja za dete svojevrsnu vežbu za buduće, komplikovanije odluke. Komunikacija s vršnjacima i odraslima koja prati likovne aktivnosti pospešuje usvajanje socijalnih veština poput strpljenja, prihvatanja kritike i pohvale, sklonosti ka deljenju i dogovaranju. S druge strane, kreativni napor da se crtež osmisli, postavi u prostor i sprovede do kraja je priprema za učenje slova i pismeno izražavanje:

    „Kako rastu, deca u umetničkim aktivnostima idu dalje od čulnog pristupa i eksperimentisanja, i počinju da koriste simbole. Crtanje je posebno značajna aktivnost u kojoj se koriste simboli kojima se predstavljaju stvari, zbivanja i osećanja. To je važno izražajno sredstvo za decu u uzrastu u kojem su još uvek ograničena u verbalnom i pisanom izražavanju. Korišćenje simbola u ranom uzrastu je veoma važno jer stvara osnovu za kasnije korišćenje reči“, objašnjava naša sagovornica. 

    Dete treba pratiti od trenutka kad je u stanju da drži olovku u ruci

    Mnoge sposobnosti koje deca usvajaju paralelno s bogaćenjem likovnog izraza poklapaju se s razvojnim fazama odrastanja, pa je tako austrijski teoretičar likovnog obrazovanja Viktor Levenfeld razlikovao pet stadijuma razvoja dečjeg crteža: stadijum škrabanja (od 2. do 4. godine), prešematski stadijum (od 4. do 6. godine), stadijum šema (od 6. do 9. godine), stadijum početnog realizma (od 9. do 11. godine) i pseudorealistički stadijum (od 11. do 14. godine). Prema rečima dr Sanje Filipović, profesorke metodike likovnog vaspitanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dete treba pratiti od trenutka kad je u stanju da drži olovku u ruci:

    „Najvažniji je sâm proces i pouzdanje koje dete stiče u sebe i svoju okolinu. Stvaralaštvo je najbolja vežba samostalnosti i nezavisnosti, koje treba razvijati kako bi dete težilo oslanjanju na svoje snage i da bi izražavalo sopstvene ideje na način koji njemu najviše odgovara. Ako se, umesto toga, odmalena usmeri na podražavanje drugih, to će se neizbežno odraziti na čitav razvoj. Dete će biti frustrirano, nesigurno u sebe, zavisno od drugih i osećaće se inferiorno. Sve to može prouzrokovati znatno dublje poremećaje i zastoje u razvoju nego što pretpostavljaju roditelj, nastavnik ili vaspitač koji, iz najboljih namera, stavljaju zamerke detetu na ono što je nacrtalo, nastojeći da ga ‘nauče’ kako se crta“, ističe Filipović za Liceulice.

    Ono što je posebno značajno u kontekstu psihofizičkog razvoja i razvoja kreativnosti koja se ogleda u likovnom izrazu jeste prelaz sa prešematskog stadijuma u predškolskom uzrastu na usvajanje prvih šema s polaskom u školu. Predškolski uzrast poznat je kao „zlatno doba dečje kreativnosti“, period kada su deca najradoznalija, sklona eksperimentisanju, inventivnosti i divergentnom mišljenju. Deca do šeste godine sklonija su da svet oko sebe predstavljaju onako kako ga sama doživljavaju, s dozom animizma, a ne „kako treba“ ili kako jeste. Polazak u školu se, prema mnogim istraživanjima, podudara s padom kreativnosti kod dečaka i devojčica, usvajanjem stereotipnih rešenja i porastom konformizma i sklonosti ka kopiranju. U sistemu koji najviše vrednuje konvergentno mišljenje, neobične „prešematske“ ptice ili sunce apstrahovano na bezbroj načina lako postaju šematizovana ćirilična slova „З“ i žuti krug u gornjem desnom uglu papira.

    Dete je u školi napadnuto zahtevima koji su strogo standardizovani – propisano je, na primer, koliko reči treba da pročita za pet minuta, i male đake prvake pred kraj prvog razreda šalju kod psihologa da se izmeri čitaju li odgovarajućom brzinom. A šta ako dete želi da zastane i razmisli o tome što čita, šta ako ga je to što čita na testiranju podsetilo na nešto smešno, pa se malo smeje dok štoperica otkucava? U školi se nema vremena za iskakanja iz šablona“, ukazuje Aleksandra Joksimović.

    Prema njenim rečima, umetničko vaspitanje nije zastupljeno u formalnom obrazovanju u meri koja je neophodna za kompletan razvoj, jer oblasti poput muzike, likovnih i dramskih umetnosti nisu podložne istom sistemu vrednovanja kao drugi školski predmeti:

    Savremeni svet prednost daje naukama i veštinama koje su ’korisnije’ u praktičnom, proizvodnom smislu, i čiji ishodi u školama mogu lako da se standardizuju i mere. Nad procesom i rezultatima iz oblasti umetničkog obrazovanja prosvetne vlasti ne mogu postići kontrolu. Umetnost je za njih prilično neuhvatljiiva da bi spolja mogli da mere postignuća, a i previše se zasniva na radosti, uživanju, igri… što u nekim koncepcijama obrazovanja nije spojivo sa školom, kao jednom ’ozbiljnom’ institucijom. Aktuelni školski kurikulumi naglašavaju i neguju crno-bele, tačno-netačne odgovore na probleme, dok realnost zahteva fleksibilnost, kreativnost, divergentno razmišljanje, promenu cilja, preoblikovanje strategija, što jedino kroz umetnost možemo da naučimo“, ističe naša sagovornica.

    U odnosu prema stvaralaštvu ogleda se odnos prema svetu

    Pored toga što se zastupljenost likovne kulture u državnim školama u Srbiji svodi na dva do četiri časa nedeljno, kvalitet samih nastavnih programa često zavisi od entuzijazma pojedinačnih nastavnika i nastavnica. Kako Sanja Filipović navodi, čak ni dobro osmišljeni programi često ne mogu da se realizuju jer se unutar obrazovnog sistema previše insistira na takmičarskom pristupu, a nedostaje podrške za nastavni kadar. U takvom kontekstu, nastavnici i vaspitači nemaju prostora za individualizovan pristup darovitoj deci i učenicima kojima treba dodatna podrška.

    „Događa se da se na produkte dečjeg stvaralaštva gleda više sa aspekta nekakvog umetničkog postignuća, a manje iz razvojnog ugla. To dovodi do tretiranja deteta kao početnika, šegrta u umetničkom zanatu, kojeg prvo treba osposobiti da rukuje priborom, da upozna različite likovne tehnike, savlada predstavljanje perspektive i slično. To ga pretvara u svojevrsnog kandidata za stvaralaštvo, a njegova samostalnost se ostavlja za budućnost koja mu neprestano izmiče, sve dok ne postane nesposobno za nju“, upozorava Filipović.

    Ona ističe to da su od veština u rukovanju materijalima i tehnikama daleko važniji stavovi koje deca grade u odnosu na sâm kreativni čin, njihova mašta, spontanost, istraživački pristup, nezavisnost u odnosu na spoljašnje zahteve, i uživanje u procesu. U odnosu prema stvaralaštvu ogleda se odnos prema svetu, te se iz dečje sklonosti ka precrtavanju i ponavljanju istih rešenja mogu iščitavati rigidnost, manjak samopouzdanja i nesigurnost. 

    Ukoliko se dečje izražavanje liši kreativnosti kao svoje najvažnije osobine, deca će se ponašati nesamostalno, radiće po ugledu na druge, kopiraće, precrtavaće, prihvataće njihove predrasude i stereotipe kao sopstvene stavove i opažanje, što će se isprečiti kao zid između njih i stvarnosti. Stvaralaštvo je uslov za oslobađanje od egocentrizma, za razvoj empatije i razumevanja za druge, kao i sve bogatije razmene među decom.”, zaključuje Filipović. 

    U nameri da decu pripremimo za zahteve odraslog doba, lišavamo ih fleksibilnosti koja postaje sve važnija za snalaženje u „permakrizi“ tehnoloških, političkih, klimatskih, i ekonomskih promena. Ako iz bojanki za odrasle išta možemo da naučimo, to je da su nam škrabanje i iskakanje iz okvira neophodni za odrastanje i opstanak u stvarnom svetu.

    tekst: Dunja Karanović
    ilustracija: Relja Dobrović