Razgovarala: Anja Mihić
Fotografija: Anja Mihić
Dragan Stamenković kaže da su pozitivna energija, vedrina i osmeh na licu ključ za uspešno obavljanje bilo kog posla, pa i prodaje magazina Liceulice. To pokazuje i sopstvenim primerom, budući da noću radi kao čuvar, danju prodaje magazin na Banovom brdu u Beogradu, a nađe vremena i za posete književnim klubovima i druženje uz živu muziku.
Porodica mi je bila velika podrška i oslonac
Rođen sam u Zagrebu. Otac mi je bio vojno lice, oficir Jugoslovenske narodne armije na službi u Hrvatskoj. Jedanaest godina radio je u Sisku, a onda je dobio prekomandu za Zagreb. Tu sam odrastao, završio i osnovnu i srednju školu za usmereno obrazovanje.
Posle srednje škole dobio sam poziv za odsluženje vojnog roka. Tom prilikom otišao sam u Leskovac, grad čuven po roštiljijadi – to svi znaju. Tamo sam proveo petnaest meseci. Bio je to moj drugi dom. Bilo je svakakvih dogodovština. Kad sam se vratio sa odsluženja vojnog roka, to je bilo u novembru osamdesete, mesec dana sam samo odmarao od obaveza i dužnosti. Ponovo sam uživao u civilnom životu. Zatim sam odlučio da se zaposlim. Radio sam u nekoliko fabrika, a kasnije i kao poštar.
Otac je podneo zahtev za penziju osamdeset pete. Razgovarao je sa nama, ukućanima, da li se slažemo da se preselimo u Beograd. Iste godine u septembru smo došli, i eto me i sada ovde. Dosta mi je ostao u sećanju taj prelazak. Sve je to bilo tako nekako na brzinu, da ja prosto nisam imao vremena da se lepo pozdravim sa svojim društvom. U Beogradu sam razmišljao šta i kako dalje. Kao dečaka uvek me je privlačila uniforma, valjda zbog oca, pa sam hteo da radim kao policajac ili vojno lice. Na kraju sam se opredelio za posao u službi obezbeđenja, time se i danas bavim. Porodica mi je bila veliki oslonac i podrška. Rekli su mi da mi žele svu sreću ako je to moj izbor. Sad kad radim kao noćni čuvar isto volim da nosim svoju uniformu. To radim paralelno sa prodajom magazina.
Stekao sam drage prijatelje zahvaljujući prodaji magazina
Naporno mi je da radim kao noćni čuvar, ali kad krenem da prodajem Liceulice, onda je to sasvim drugačija situacija. Sam sebi kažem: „Kreni u prodaju sa pozitivnom energijom i zaboravi na noćno dežurstvo, samo da ovo ide dobro”. Uživam u radu. Nije ovo klasična prodaja. Volim da pričam sa ljudima, a i oni sa mnom. Meni je to i cilj, to me ispunjava. Ko bude hteo da me nađe u gradu, prodajem kod pijace na Banovom brdu ili u Požeškoj preko puta škole „Josif Pančić”. Moram da iskoristim priliku da pohvalim mlade. Mladi su nam najbolji kupci. Žao mi što penzioneri ne kupuju češće, ali nadam se da ćemo i njih uskoro da pridobijemo.
Zahvaljujući tome što sam postao prodavac, stekao sam i dosta dragih prijatelja i prijateljica. Srećan sam zbog poznanstva sa Svetlanom, Dubravkom, Anicom i, naravno, Mirom koja mi se mnogo dopala. Velika mi je čast i zadovoljstvo da sam deo ekipe prodavaca Liceulice i hteo bih kao poruku da pošaljem svojim dragim kolegama i koleginicama da ulazimo u prodaju sa pozitivnom energijom, da budemo vedri i obavezno sa osmehom na licu i da pokažemo poštovanje prema svima koji kupuju kod nas. Moramo biti uporni, ne smemo se predavati. Uvek sam sebi govorio da ne treba odustajati, da čovek ne sme previše da se razočara i ako mu ne uspe danas, može uvek sutra da proba ponovo.
Prvi kontakt sa redakcijom Liceulice ja zapravo nisam ostvario zbog sebe, već zbog najboljeg prijatelja Slobodana. Preko koleginice Svetlane, pitao sam da li postoji mogućnost da Slobodan, koji je tada ostao bez posla, počne da prodaje magazin. On je tako počeo da radi ovde, a i ja posle njega. Kad ne radim kao noćni čuvar, ja tim danima dođem kod Slobodana u njegov stan. Tu se družimo i slušamo muziku. Tako se zabavimo. Često zajedno idemo i na živu muziku, narodnu i starogradsku. Veseljak sam, volim da zapevam i zaplešem. I kad prodajemo magazin, opet smo zajedno Slobodan i ja. Prodajemo jedan preko puta drugog i poželimo uvek sreću jedan drugom. Mi smo kao braća, iako nas nije rodila ista majka. Naše prijateljstvo je jako, mnogo se poštujemo i cenimo. Čak smo se dogovorili i da budemo kumovi. Inače, upoznali smo se u Književnom klubu ratnih vojnih invalida.
Smeh i šala su uvek potrebni
Član sam nekoliko književnih klubova i literarnih sekcija. Moj hobi je prikupljanje anegdota, humora. Time se bavim dosta dugo, od osamdesete. Kada prikupim dovoljno materijala, od toga napravim knjigu i obično je poklonim ljudima koje znam. Moj otac je bio predsednik jednog književnog kluba u Beogradu. Često sam mu pomagao oko pripreme sastanaka i pripremao mu tekstove. Jednom mi je kroz razgovor, dok smo pili kafu kod kuće, predložio da pođem sa njim i čitam anegdote koji sam prikupio. Nisam znao da li bi se to ljudima dopalo, ali otac me je uverio da su smeh i šala uvek potrebni. Ljudi bi svakodnevno trebali bar nečemu malom da se nasmeju i raduju. I tako sam sad stalno aktivan u klubovima i na sekcijama. Čitam uglavnom starijoj populaciji. Volim i da idem da slušam druge, to mi je lep način da ispunim slobodno vreme. Želja mi je i da se mladi uključe u rad klubova. Kolege i koleginice prodavci koji se bave pisanjem pesama imaće u meni i punu podršku ako budu želeli da se aktiviraju i da čitaju te pesme u literarnim sekcijama i književnim klubovima. To bih hteo da poručim na kraju. To mi je važno.
