Od poslednjeg puta kada je Dragan Bulant ispričao svoju priču za Liceulice, prošlo je nekoliko teških godina tokom kojih je živeo u Prihvatilištu, spavao na ulici i izgubio osobu koju je voleo i koja mu je bila podrška. Nakon perioda relativne stambene sigurnosti, sada ponovo živi u Prihvatilištu, i prodaje Liceulice svakog dana kod Hrama Svetog Save u Beogradu. Dragan je odrastao paralelno koristeći tri jezika: rumunski, nemački i srpski, u slobodno vreme voli da sluša muziku i svira gitaru, a kaže da mu najviše znači kada vidi osmeh kupaca jer ga to održava da ne izgubi nadu.
Otkako sam poslednji put pričao za Liceulice, 2019. godine, svašta se promenilo. Tada sam živeo u prihvatilištu u Kumodraškoj. Kada je prošao broj dana koliko sam smeo da budem tamo, lutao sam. Gledao sam gde ću moći da prespavam. Bio sam kod prijatelja, tamo-vamo. U principu, živeo sam na ulici.
Najteži dan u mom životu
Onda sam upoznao ženu. Nismo se venčali, ali smo živeli zajedno tri godine. Živeli smo u njenom stanu na Ledinama.
I ona je prodavala Liceulice. Taj period pamtim kao lepo vreme. Bilo je i tu nekih problema, ali smo se snalazili.
Ona je preminula prošle godine, 14. decembra, nedelju dana pre mog rođendana. To je bio najteži dan u mom životu. Ubrzo nakon njene smrti, morao sam da napustim njen stan. Dvanaest dana bio sam na ulici. Nisam imao gde da spavam. Bila je zima, jaka zima. Pomogli su mi ljudi iz udruženja ADRA, i uspeo sam da dobijem smeštaj u prenoćištu na Autokomandi. Pravilo je da moramo doći tamo do osam uveče i ujutru u pola sedam da odemo. Tamo sam bio do sredine januara, i onda sam uspeo da dobijem mesto u Prihvatilištu. I sada sam tamo. Voleo bih da dobijem dom, želja mi je onaj u Obrenovcu. Blizu je grada, pa bi mi to bilo zgodno zbog posla.
U prihvatilištu imam prijatelja Miška. On je negde moj vršnjak, sa njim se lepo družim. Počeće i on da prodaje Liceulice. Nemam toliko kontakta sa drugim ljudima. Jako sam povučen. Imao sam mnogo loših iskustava, pa sam najviše sam. Bio sam na par radionica koje je Liceulice organizovalo, ali ostane samo još veća praznina posle njih. Svako nekako ode svojim putem.
Otkako mi je žena umrla, dva-tri puta sam poklekao pred pićem. I tako se vratio u Prihvatilište. Međutim, otkad sam se pre nekoliko godina šlogirao, ne podnosim alkohol kao nekad. Rekli su mi u Prihvatilištu da moram na lečenje. Rekao sam – dobro, ako treba lečenje, treba. To je uslov da me ne bi izbacili. Gde ću na ulicu? Sad je vreme lepo, ali šta ću kad bude zima?
Liceulice je moja sigurnost
Liceulice je moja sigurnost. Da mi nije toga, ne znam kako bih preživeo. Ne bih imao ni novca, ni bilo čega, a ne znam ni šta bih radio sa sobom. Kad prodajem, meljem na sav glas. Ljudi su jako ljubazni. Obraduju se, pa to i mene obraduje. Odmah se vidi ko hoće da kupi, po osmehu znam zašto mi prilazi. To me drži, i znam da nešto vredi. Nije samo do para. Para nikad ne možeš dovoljno da skupiš, a brzo ih i potrošiš. Mene dobrota ljudi dotakne i ispunjava – kad vidim osmeh izdaleka.
Pored prodaje novina, radim i na parkingu. Pokažem ljudima gde ima slobodnog mesta. Zaradim malo i od toga. Radim malo niže od Tiršove, blizu Ruske ambasade.
Govorim nekoliko jezika. Srpski mi je čak lošiji nego nemački. U Austriji sam proveo puno godina. Govorim i rumunski, a na engleskom se snalazim. Rumunski govorim jer su mi majka i otac bili rumunski Romi. Tako da sam odrastao sa tri jezika. Samo što to ne mogu da unovčim, nažalost. Voljan sam da učim ljude ako im treba. Rumunski sam učio tako što sam slušao majku i oca. Kad su hteli nešto da sakriju, pričali su na rumunskom. Naklonjen sam i muzici. Sviram i mnogo volim gitaru. Nažalost, danas je nemam. Kad sam se šlogirao bilo mi je teško da radim rukama. Ne znam ni koliko bih mogao da sviram danas. Ali je slušam, slušam dosta. Pronalazim veliku utehu i zadovoljstvo u muzici.
Svako mora da nosi svoj paket sam
Ima u nemačkom jedna rečenica: „Svako mora da nosi svoj paket sam”. Dok su deca iz prvog braka bila tu, bilo je sve idealno. Sad više nismo u kontaktu. Pokušao sam i preko društvenih mreža da dođem do njih. Skoro sam i dobio kontakt, ali ni to nije uspelo. Jedno vreme sam i ja bio bez telefona. Možda je i zato. Možda su oni mislili da ću se ja javiti. Oni žive u Austriji, ćerka i dva sina. Oni su odrasli i razumem to. Ali ne razumem što nikad ne pitaju za mene. Ne mora to da bude svaki dan, ali bar ponekad.
Razgovarala i fotografisala: Anja Mihić
