Đorđe Ćelić: Nemojte se plašiti, samo sam drugačiji - Liceulice

Đorđe Ćelić: Nemojte se plašiti, samo sam drugačiji

Razgovarala: Milica Terzić

Foto: Sara Ristić

Kako izgleda kada neko celog života nosi ožiljke iz detinjstva? Ovaj dvadesettrogodišnji momak iz Beograda ne želi da ga traume iz prošlosti obeležavaju u budućnosti, zato trenutno vredno radi i prodaje Liceulice kako bi se preselio na Dorćol, nabavio psa i uživao u kuvanju zdrave hrane. U svakodnevnom životu ispunjava ga šoljica kafe u omiljenom kafiću.

Ne volim da se sećam detinjstva jer je bilo jako loše, i sa roditeljima, i sa babom, dedom i ujakom. Imam brata i sestru. Oni su mlađi od mene. Majka nas je iskorišćavala koliko je mogla. Koristila nas je da dođe do novca. Otac je bio nasilnik koji nas je maltretirao godinama. Nakon osnovne škole, živeo sam kod babe u Pirotu četiri godine jer je ona insistrirala da dođem kod nje. To je bilo protiv moje volje. Nakon pakla sa ocem, preživeo sam novi pakao kod babe. Nakon što je ona umrla, vratio sam se u Beograd. To je ukratko moj raniji život koji bih najradije zaboravio.

Prodajem magazin pet meseci. Ima jedan kafić, stalno u njemupravim pauze kad zahladni i kad se umorim. Zove se Fracci, u Strahinjića Bana je. Jako je dobar. Nadam se da će još više ljudi svraćati tamo. Radnici su mnogo fini i kulturni, i rado popričaju kad vide da neko ima problem. Njih smatram svojim prijateljima. Tamo uglavnom pijem kafe late sa različitim ukusima.

Trenutno iznajmljujem sobu na Crvenom krstu, ali planiram da se preselim na Dorćol. Navikao sam na taj kraj jer sam tu živeo godinama. Završio sam gimnaziju u Pirotu, informatički smer. Razumem se u kompjutere i umem da ih popravljam. Radio sam sa starim laptopovima. Volim da ih unapređujem. Meni je žao kompjutera i, kad nekome popravim neki uređaj, ja ne naplatim. Ja ću uvek ljudima učiniti koliko mogu. Niko ne mora ni da me pita za pomoć, ne mora ni da mi vrati uslugu, važno mi je da sam uradio nešto lepo. Kad mogu, volim da pomognem. Nadam se da to niko neće zloupotrebiti.

Radim od ujutru do uveče. Nakon prodaje magazina, odem kući, pogledam film i zaspim. Žao mi je što nemam sa kim da gledam film. Uvek sam sam, osećam se usamljeno. Na kraju dana često budem tužan zbog nekih stvari. Teško je kad nema ko da te sasluša. Imam velike probleme koji ne mogu odmah da se reše, ali uvek mislim – možda će sutra biti bolje. Kako je bilo pre, sad mi je mnogo bolje. Nema više loših ljudi oko mene; što se toga tiče, imam svoj mir.

U životu je najvažnije kontrolisati sebe i da ne izgubiš razum. Pomaže mi kad razgovaram, lepo je kad imaš da popričaš sa nekim i da te taj neko sasluša. Ne mogu da utičem na to šta će mi se desiti tako da i ne planiram ništa za budućnost. Živim danas za sutra. Svaki dan samo nastavljam dalje, sa nadom da će se desiti nešto lepo.

Volim puno i pse i mačke. Kad se družiš sa njima, sva negativna energija nestane. Voleo bih da jednog dana imam psa. Mogao bih da ga izvodim u šetnju, da skrenem misli. Volim da kuvam, da pravim sitnice, priveske za ključeve. Kad hoću nešto da napravim, trudim se da napravim što bolje.

Kad se desi nešto lepo, to treba ceniti. Ja sam uvek sve radio po osećaju. Više me vodi osećaj. Ako osećaš da nešto ne treba, onda ne treba. Kad ljudi imaju jak osećaj za nešto, onda su uglavnom u pravu. Pa tako, ja se ne osećam kao da mi je mesto u Srbiji. Drugačiji sam. Šta god da predložim ljudima ovde, njima je to čudno.

Pošto mene mnogo ljudi vidi dok prodajem magazin, želeo bih da svi znaju da imam problema sa kontrolom pokreta. Ne želim da ljudi misle da sam lud. To su posledice vremena kad sam živeo sa ocem i babom. Nisam lud, svestan sam, umem da razmišljam, ali ne želim da me se ljudi plaše kad vide da mi se tresu noge ili ruke. Voleo bih da znaju da nikoga ne bih povredio. U poslednje vreme, ti pokreti su ređi. To nije ništa namerno. Tako mi je ostalo iz detinjstva. To mi je život učinio.

Ovaj tekst je objavljen u broju 080 koji možete kupiti u našoj prodavnici na sajtu – OVDE.