U eri kada su granice između centra i margine zamagljene, a parole sa ulice lako pronalaze put do parlamenta, ideje koje su nekada pripadale ekstremnoj desnici danas oblikuju glavne političke tokove. Od Beograda do Londona, od AfD-a do Zavetnika, „odbrana nacije” i „zaštita identiteta” postale su ključne parole novog političkog mejnstrima. Sedamdeset osam godina nakon poraza fašizma, Evropa se ponovo suočava s njegovim političkim nasleđem — ovoga puta bez uniformi, ali s partijskim programima, manifestima i predizbornim obećanjima. Novi talas krajnje desnice ne diže ruku, ali podiže ograde.
U Beogradu je 24. oktobra trebalo da bude održan protest „Protiv zamene stanovništva”, koji je najavila antimigrantska organizacija „Narodne patrole”, ali je otkazan nakon hapšenja jednog od predvodnika. Njemu sličan protest, „Ujedinimo Kraljevstvo”, okupio je oko 110.000 građana Velike Britanije samo mesec dana ranije. Pitanje da li iza organizacije ovih okupljanja stoje pokreti krajnje ekstremne radikalne ili nove desnice manje je važno od pitanja da li su ideje poput zavera o zameni stanovništva marginalne ili normalizovane pojave u političkom životu 21. veka, budući da u Evropskom parlamentu već neko vreme sede članovi partija krajnje desnice. Pojam fašizma se na domaćem terenu razvodnjava korišćenjem za etiketiranje političkih protivnika, a u svetu implicitno gubi svoje negativne konotacije time što se njegov antipod izjednačava s terorizmom. U takvom kontekstu, potrebno je prepoznati političko nasleđe fašizma, ma koliko bilo heterogeno.
Kako u svom tekstu iz juna prošle godine primećuje britanski autor Kenan Malik, „ako vam se čini da je etiketa krajnje desnice ovih dana postala suvišna, to je najviše zbog toga što su argumenti nekad rezervisani za marginalne političke grupe danas dospeli u središte političke debate“. Lekcije iz Drugog svetskog rata i dalje nalažu da partije koje se javno deklarišu kao fašističke ne mogu ući u politički mejnstrim, ali činjenica je da je izvršnom naredbom predsednika SAD antifašistički pokret Antifa u septembru definisan kao militantna teroristička organizacija. Činjenica je, takođe, da u Evropskom parlamentu sede članovi partija krajnje desnice poput Alternative za Nemačku (AfD), Fidesa iz Mađarske, Švedskih demokrata i Nacionalnog saveza (RN) iz Francuske. Politički manifest AfD-a, koji ima 96 strana, primera radi, počinje konstatacijom: „Mi smo liberali i konzervativci”, i to je dovoljno da nagovesti heterogenost pokreta koje obuhvata tzv. krajnja desnica danas. Razumevanje političkih pozicija evropskih i svetskih partija desnog populizma, radikalne i ekstremne desnice zahteva ne toliko politički kompas koliko političku eksel tabelu, ali sreća u nesreći je to što je savremenu desnicu lakše prepoznati nego definisati.
Trenutno stanje stvari na desnom polu političkog spektra holandski politikolog Kas Mude definiše kao četvrti talas razvoja krajnje desnice. Prvi, neofašistički talas, nastao je u deceniji nakon Drugog svetskog rata i nije zapravo bio ništa novo – činili su ga preživeli ideolozi fašističkog pokreta čije je organizovanje u većini evropskih zemalja bilo kriminalizovano. Drugi talas, između 1955. i 1980. obeležen je porastom uticaja partija desnog populizma – u ovom periodu nastaje Nacionalni savez u Francuskoj, kao i krilatica „učinimo (Britaniju) ponovo velikom”. Radikalna desnica, koju karakterišu nacionalističke i antimigrantske politike kao reakcija na nezaposlenost i urušavanje socijalne zaštite, razvija se u poslednje dve decenije dvadesetog veka. Razlika između radikalne desnice i ekstremne desnice, vredi napomenuti, jeste u odnosu prema demokratskom procesu – partije radikalne desnice makar načelno zastupaju demokratske vrednosti i ulaze u koaliciona partnerstva s konzervativcima i desnim centrom, dok ekstremna desnica baštini fašistička autoritarna načela i ređe sa ulice prelazi u parlament.
Od odbrane granica do odbrane našeg načina života
Okidač za četvrti talas razvoja krajnje desnice bila su, prema Mudeu, tri događaja: napad na Kule bliznakinje u Njujorku 2001. godine, ekonomska kriza 2008. i migrantska kriza 2015. godine. Porast islamofobije, euroskepticizma i nacionalizma i otpor prema multikulturalizmu, „političkoj korektnosti” i vouk kulturi (engl.: woke) otvorili su prostor da stranke radikalne i ekstremne desnice širom Evrope postanu prihvatljivi koalicioni partneri i da od njihove podrške često zavisi uspeh na izborima. Centralno pitanje koje povezuje sve pokrete krajnje desnice jeste odnos prema navodnoj bezbednosnoj pretnji koju predstavlja invazija migranata iz neevropskih zemalja i siromašnih zemalja Evrope, odnosno migrantskog nasilja/kriminala. Tako, na primer, u manifestu nemačkog AfD-a stoji da treba ponovo uspostaviti nacionalne granice, graničnu policiju i zaštitne ograde unutar Evrope, a platforma Republikanske stranke SAD za predsedničke izbore 2024. (GOP 2024) u svojoj drugoj tački najavljuje najveću akciju deportacija u američkoj istoriji. Tako, uostalom, i Narodne patrole uzvikuju parole poput „Srbija Srbima” i „Migrantima ograda, građanima sloboda”. U kontekstu političkog mejnstrima, mere za garanciju mira i stabilnosti u Srbiji prema programu Srpske stranke Zavetnici podrazumevaju „borbu protiv velikoalbanskog i drugih oblika separatizma, međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala”.
Pored toga što se tzv. migrantska invazija u desnopopulističkom diskursu povezuje s porastom kriminala, nebezbednosti građana (i posebno građanki) i urušavanjem domaće ekonomije i radnih prava, poseban naglasak se stavlja na navodnu pretnju po nacionalni identitet i kulturu. Švedske demokrate svojim glasačima obećavaju da se „neće povinovati islamizmu”, da će raditi na tome da se više migranata „vrati svojim kućama”, a da će oni koji ostanu morati da „poštuju naše zakone i kulturu”. AfD, s druge strane, vrlo jasno navodi „Islam ne pripada Nemačkoj” i u više tačaka nego što posvećuje ekonomiji ili obrazovanju obrazlaže kako će u njihovoj državi morati da se ukine finansiranje džamija i nošenje burki, kako je „ideologija multikulturalizma slepa za istoriju” i vodi u radikalizaciju i uspostavljanje „paralelnih islamističkih zajednica”. Iako se u nekoliko navrata obračunavaju i s migrantima iz ekonomski manje razvijenih (ali hrišćanskih) zemalja Evrope, njihova „pretnja” se isključivo tiče ekonomije i privrednog razvoja Nemačke, dok islam predstavlja identitetsku pretnju. Kako na svojim društvenim mrežama ističu „Narodne patrole”, „prvo dođu ‘radnici’, zatim njihove porodice, potom kriminal, a ubrzo i glasači” – „radnici“ ovde označavaju prevashodno radnike iz Turske, Indije i zemalja supsaharske Afrike, koji, za razliku od recimo radnika iz „bratske pravoslavne Rusije”, prete da promene kulturološku i političku sliku Srbije.
Žena, majka, nacija
Koliko god da je širok politički spektar koji obuhvata krajnja desnica danas, patrijarhat je duboko ukorenjen u sve nacionalističke i autoritarne poglede na svet. Gledano spolja, međutim, partije desnog populizma, desnog centra, pa i radikalne desnice, daleko su od zakucanih rodnih odnosa „ona da rađa, on da brani”: žene su na čelu trenutno vladajuće partije Italijanske braće, francuskog Nacionalnog saveza, žene su na pozicijama najviše savezne tužiteljice, sekretarke za štampu Bele kuće i sekretarke Ministarstva unutrašnje bezbednosti SAD. Pogledamo li, doduše, zvanični Instagram nalog potonje, implicitna hijerarhija mogućih uloga žene u desnici postaje jasnija: „Supruga, majka, baka, poljoprivrednica i vlasnica malog preduzeća. Sekretarka Ministarstva unutrašnje bezbednosti SAD.”
Rodna ravnopravnost u društvu i politici prihvatljiva je dokle god se ne ugrožava osnovni biološki red – „tradicionalna porodica je osnovna ćelija društva” i dokle god doprinosi jasnoj razlici između nas i njih – „naše žene su nebezbedne”, „hidžab je simbol ženske podređenosti i sprečava integraciju i jednaka prava”… Naša žena može i treba da se bavi politikom, ali pod uslovom da je prvo ispunila svoju biološku funkciju supruge, majke i bake, jer je još jedna od centralnih floskula desničarskog diskursa strah od depopulacije unutar domaćeg stanovništva. AfD tako navodi da im je cilj podrška „većim porodicama naspram masovne imigracije”, jer masovna imigracija „ubrzava etničke i kulturološke promene”, ali i to da „život počinje od embriona” i da pravo na abortus ne treba da bude ljudsko pravo. „Jaka porodica je imperativ opstanka Srbije!” stoji u programu Zavetnika, a jedna od mera garancije tog opstanka jeste i „kampanja upoznavanja stanovništva s posledicama abortusa”. Ukratko, prvo da rađa, a onda da radi šta hoće. Pošast „radikalne rodne ideologije” takođe je pretnja po nacionalni identitet i društveno blagostanje, pa se tako većina pokreta krajnje desnice kako na Zapadu tako i na domaćem terenu zalaže protiv rodnih studija na državnim univerzitetima, pominjanja pojma rodnog identiteta i uopšte seksualnog obrazovanja u školama, a GOP 2024 jednu od svojih dvadeset tačaka posvećuje „isključivanju muškaraca iz ženskog sporta”.
Drill, baby, drill – ili kako desnica uništava planetu i ekonomiju solidarnosti
Pored bezbednosti i spoljne politike, jedan od nosećih stubova krajnje desnice i desnog populizma jeste slobodno tržište, odnosno smanjenje poreza i ograničavanje intervencionizma u odnosu države prema privredi i trgovini. Ideja Margaret Tačer da ne postoji društvo, već samo pojedinci u osnovi je neoliberalnog kapitalizma koji od osamdesetih ide ruku podruku s desnim populizmom (otud „Mi smo liberali i konzervativci”) i negira postojanje društvene odgovornosti spram pitanja radnih prava, ekonomske sigurnosti i zdravstvene zaštite. Kako u tekstu „Zašto desnica pobeđuje” primećuje slovenački muzičar i aktivista Miha Blažič N’Toko, „desnica omogućava srednjoj klasi da prestane da se oseća loše zbog patnji drugoga”. Populistički diskurs se, pre svega, odnosi na ideju o antagonizmu između „korumpirane elite” i „volje naroda” i obećava izlazak iz ekonomske krize ne kroz mere socijalne zaštite već kroz obračunavanje s Drugim – dubokom državom, političarima, migrantima… Teza o slobodnom tržištu kao najboljem od svih ekonomskih svetova tvrdi da rast kapitala i slobodno bogaćenje pojedinaca vodi ka „prelivanju” (engl.: trickle down economics) na ekonomski ugroženije društvene slojeve, ali u realnosti dovodi do povećanja jaza između najbogatijih i najsiromašnijih. O sprezi između vodećih tehnoloških kompanija i uspona krajnje desnice u svetu pisali smo dosta u magazinu Liceulice, ali ono što je zanimljivo je kako se ekonomski principi preklapaju s podrškom fosilnim kompanijama u kontekstu aktuelne klimatske krize. Švedske demokrate zalažu se za smanjenje cena fosilnih goriva, dok Republikanska stranka insistira na tome da SAD treba da postanu „energetski nezavisne i dominantne”, da se ukida mandat na električna vozila i da će njihov pristup ekstrakciji fosilnih goriva biti „buši, bejbi, buši” (sic!). U manifestu AfD-a stoji da su zdrava životna sredina i očuvanje prirode važne za društveno blagostanje, ali da klimatske organizacije više ne treba podržavati, jer su „klimatske promene postojale otkako postoji planeta” a „ugljen-dioksid nije štetna supstanca već osnova života”.
tekst: Dunja Karanović
ilustracija: Jovana Mugoša
