Tekst: Adrijan Lob
Izvor: The Big Issue
Fotografija: Tejlor Hering Flickr
Dejvid Džejson, najpoznatiji po ulozi Del Boja u čuvenoj seriji „Mućke“ („Only Fools and Horses“), rođen je 1940. godine u predgrađu Edmonton na severu Londona, kao Dejvid Džon Vajt. Otac mu je bio čuvar na ribljoj pijaci, majka čistačica. Nakon godina pokušavanja da izađe iz senke, prvu veliku ulogu dobio je u 1967. u seriji „Do Not Adjust Your Set“, uz Terija Džounsa i Majkla Pejlina, koji će kasnije postati čuveni duo iz Monti Pajtona. Svetska slava usledila je kada je 1981. prihvatio ulogu Del Boja u „Mućkama“. Ta serija je postala najomiljenija komedija svih vremena u Velikoj Britaniji (i ne samo tamo), a trajala je do 2003, kada je emitovan poslednji božićni specijal. U svom „Pismu mlađem sebi“, Dejvid Džejson se osvrće na svoju neverovatnu karijeru.
Sa šesnaest godina sam bio običan klinac koji je tek dobio prvi posao. Imao sam dva druga s kojima sam provodio vreme sastavljajući i rastavljajući jeftine polovne motocikle – za bolje nismo imali para. Rad na motociklima je trajao dugo i zahtevao je mnogo energije i posvećenosti, a pošto nismo imali novca, morali smo sami da naučimo kako se svime barata.
U to vreme me je sve više privlačilo amatersko pozorište. Tu i počinje moja velika ljubav prema glumi. Kroz pozorište sam uspevao da kontrolišem i suzbijem svoju stidljivost, jer sam bio baš povučen u to vreme. Koristio sam priliku da postanem neko drugi i sakrijem sebe – Dejvida Vajta, kako su me tad zvali – u likovima koje sam igrao.
Tek mi je sa dvadeset četiri godine palo na pamet da bih mogao i profesionalno da glumim. Sve više vremena sam provodio u amaterskim predstavama raznoraznih pozorišnih trupa i moja ljubav prema glumi je rasla, kao i očajnička želja da se njome zauvek bavim.
Kada bih rekao mlađem sebi šta ga sve čeka, odvratio bi mi da ne pričam gluposti. Tada sam bio ubeđen da neko ko nije studirao dramu i ko se bavio samo amaterskim produkcijama ne može postati profesionalni glumac.
Rekao bih mlađem sebi da prati svoje snove, kakvi god da su. Nema veze i ako ne uspeš u svojim zamislima, bitno da si probao. A i kad i doživiš poraz, glavu gore i probaj ponovo.
Jednostavno sam bio zaljubljen u sâmo pozorište i glumu. Novac i slava mi nisu mnogo značili, jer kad glumite dobro se provodite i zabavljate publiku, a to je samo po sebi nešto najbolje na svetu – da usrećujete druge. Srećom, uspeh nije izostao, verujem i zbog tog stava, ali naravno i uz pomoć mnogo dobrih ljudi koji su mi na tom putu pomogli.
Svoj uspon dugujem jednom sjajnom liku po imenu Hamfri Barkli, koji je u ono vreme okupljao novu glumačku postavu za televizijsku komediju za decu. Neko mu je rekao da svrati i baci pogled na to šta neki klipan radi u Bornmautu, što je on i uradio. Došao je, video me, i tako sam završio u seriji Do Not Adjust Your Set. Bila je to luda serija za decu, prva te vrste ikada napravljena. U to vreme nije bilo takvih skečeva. To bio i moj proboj u glumačkim vodama, i nešto što iz čega je kasnije proizašao Monti Pajton – nažalost bez mene.
Bio sam strašno razočaran dok sam gledao kako Monti Pajton postaje sve popularniji. Bilo mi je teško jer su momci koje znam iz Do Not Adjust Your Set – Erik Ajdl i Majk Pejlin – radili stvarno odličnu stvar s tom serijom i privlačili mnogo pažnje medija.
Bio sam razočaran i potišten, ali trudio sam se da ne kukam. Nije to bio kraj sveta, niti kraj moje karijere. Taj čudan tok sudbine, koji me je razdvojio od Pajtona, ujedno mi je omogućio da se bavim drugim stvarima. Na primer, počeo sam da radim na seriji za radio Weekending, u kojoj smo se podsmevali vladi i političarima. Eto, i ja sam se bavio satiričnim sadržajem, samo na drugi način.
Najviše mi je stalo do dobre komunikacije s publikom. To je najbitnije u poslu. Mućke, A Touch of Frost, Non-Stop (Open All Hours), Dražesni pupoljci majski (Darling Buds of May) – sve je to izraslo iz onoga što sam naučio u pozorištu.
Što se ljubavi tiče, i tu bih mlađem sebi rekao isto što i za glumu: „Skupi hrabrost i pokušaj. Istina je da će ti nekad srce biti slomljeno – ili je možda razočarenje bolja reč – ali na kraju ćeš naći pravu osobu, to će se desiti.
A onda, kada sve dođe na svoje mesto i osnuješ porodicu, uživaj u njoj dokle god možeš. Dobio sam ćerku Sofi 2001. godine. Najbolje vreme je bilo od njene prve do sedme godine, jer je bila toliko smešna. Bila je kao mali komedijaš. Deca su najslađa i najblesavija stvorenja. Svaki dan ti donesu radost, jer su kao minijaturni klovnovi koji nemaju pojma koliko su smešni. To će biti sjajno vreme u tvom životu.
Još mi je teško da poverujem da su Del Boj i Mućke toliko popularni. Ne može da me ne dirne činjenica da sam uradio nešto što je dotaklo toliko ljudi. Imao sam sreće da se nađem okružen neverovatnim timom i uživao sam u svakom momentu. To uživanje, ljubav prema glumi i radost koju sam osećao od prvih koraka u amaterskom pozorištu – i dan-danas su tu, i verujem da se neki deo toga jednostavno prelio i na televizijske ekrane i ušao u kuće toliko mnogo ljudi.
Dakle, mlađem sebi bih rekao: „Glavu gore, pokreni se i pronađi radost.“ Što sam i uradio. Uživao sam, i uživam i dalje u svemu što radim.
