Dejvid Birn: Ne mora sve što radite da pronađe publiku - Liceulice

Dejvid Birn: Ne mora sve što radite da pronađe publiku

Razgovarao: Adrijan Lab

Izvor: The Big Issue North/INSP.ngo

Prevod: Tijana Spasić

Fotografija: Jody Rogac

U pismu sebi mlađem, lider benda Talking Heads Dejvid Birn priča o odrastanju u provinciji i osećanju nepripadanja, priseća se čestih selidbi i odlazaka s majkom na antiratne proteste, i objašnjava neobičnu vezu između introvertnosti u privatnom životu i nalaženja svog glasa kroz muziku.

Sa šesnaest godina bio sam ekstremno stidljiv, ali već sam počinjao da nastupam. Bio sam u srednjoj školi, interesovale su me razne vrste muzike, ali nisam imao ambiciju da mi to bude budući poziv. Imao sam nakratko bend s drugarima iz razreda, izvodili smo neke bizarne performanse u kafeima u Baltimoru. Tako da sam bio na neki način napredan, a istovremeno i izuzetno povučen. Te dve krajnosti su postojala jedna uz drugu, jer to je bio moj način da komuniciram, kroz nastup.

Moji muzički heroji bili su Džejms Braun, The Beatles i The Temptations, ali počeo sam da postajem svestan raznih drugih vrsta muzike. Slušao sam elektronsku muziku i ploče kompanije koja se zvala Folkways, s folk muzikom iz raznih krajeva sveta. To sam pozajmljivao u lokalnoj biblioteci, otvorilo mi je novi svet. Vidi, postoji drugačija muzika od popa koji čuješ na radiju! Bilo je to neverovatno, jer sam slušajući eksperimentalnu muziku shvatio da postoji toliko mnogo načina da se stvara muzika, i da su sve vrste zvukova dozvoljene.

Crtao sam nadrealne stripove i svoje verzije psihodeličnih postera iz kasnih šezdesetih. Nisam se drogirao, ali pravio sam crteže koji su izgledali kao da su nastali pod dejstvom droga. Fascinirala me je i nauka, tako da sam konkurisao i na umetničkom i na tehničkom fakultetu. Pomislio sam – dobro, da vidimo gde ćeš završiti. Tehnički fakultet je bio tih. Ali kada sam ušao na Akademiju, tamo je bilo živo, kreativnost je prštala na sve strane.

Rekao bih mlađem sebi da ne brine. Postoje ljudi slični tebi i pronaći ćeš ih. U tom uzrastu te muče stvari oko kojih bi neko stariji mogao da pomogne – osećao sam, poput mnogih drugih, da sam drugačiji i da nigde ne pripadam. Poseban slučaj je kad odrastaš u malom provincijskom gradu, pitaš se gde spadaš. Ima li mesta za mene? Postoje li ljudi koji su mi sličnii? Voleo bih da je tada neko mogao da me umiri. Naći ćeš svoje ljude, na muzičkoj sceni ili kroz pisanje, ali moraćeš aktivno da ih tražiš.

Moja mama je bila politička aktivistkinja, još iz vremena protesta protiv rata u Vijetnamu, kada sam bio adolescent. Demonstrirala je i protiv invazije na Irak i raznih drugih stvari. Bila je čvrsta u tome, iako se dešavalo da susedi viču na nju. Tako mi je dala primer. Marširao sam protiv rata u Vijetnamu kada su na nas bacali suzavac, protiv kog smo se borili stavljajući maramu preko lica – a isto se dešava i sada. Zemlja je bila podeljena – a takva je i sada. U određenoj meri je to bila generacijska stvar. S druge strane je postojao jaz između urbanog i ruralnog, kao i sad. Osećao se taj patriotski naboj u ruralnoj Americi, ali mi smo takođe za sebe mislili da smo patriote. Pokušavali smo da vratimo zemlju pravim vrednostima, u vreme kada smo od države dobijali laži. Opet slično kao što je danas. Rekao bih mlađem sebi da može da dobije jednu bitku, ali da će istu stvar morati da radi mnogo puta iznova.

Prijala mi je ta rana njujorška scena. Bio sam još uvek stidljiv i introvertan, tako da je bilo strašno uzbudljivo biti okružen svim tim autorima, umetnicima i muzičarima. Pronašao sam ljude koje su interesovale iste stvari, i to me je opčinilo. Nisam bio u središtu dešavanja kao neki moji prijatelji, ali sledio sam ih po klubovima, galerijama i studijima. A na pozornici sam bio u centru pažnje. Tada sam ja dobijao glas.

U ranoj fazi benda Talking Heads pokušavao sam da naučim što više o muzičkom biznisu. Te stvari se nisu učile u školi, morao si sve da saznaš sam, a bilo je toliko priča o iskorišćavanju muzičara. Nisam želeo da se to nama desi. Sećam se da sam čitao knjige o muzičkom biznisu i  autobiografiju Alisa Kupera, da bih nešto naučio. Da sam tad imao svoju knjigu „Kako radi muzika“!

Sarađivao sam s mnogo ljudi, i učio od svakog od njih. Decenijama sam radio s Brajanom Inom, i svaki put je bilo drugačije. Naučio sam da saradnja ne funkcioniše uvek dobro. Slušaš i budeš otvoren za ideje druge osobe – ako se nađete, to je sjajno.

Mnogo smo se selili dok sam bio mlad. Sad kad mislim o tome, selidbe su uticale na mene jer sam svaki put morao da nalazim nove prijatelje, što može biti nezgodno. Trebalo je potruditi se oko toga, ali s druge strane, pružalo je dosta mogućnosti. Svaki put kad se obreš na novom mestu, gravitiraš ka onima s kojima deliš interesovanja – tako da na svakoj stanici imaš priliku da kreiraš novog sebe.

Vezao bih se za nekoga, i onda ne bih znao šta da radim i kako da se ponašam. Nije postojalo uputstvo. Nije lako biti stidljiv. Bilo da je u pitanju fizička privlačnost ili želja za razgovorom, pitao sam se – kako se ovo radi? Ali nisam se dao obeshrabriti u romantičnom životu. Bio sam svestan da nekima to lakše polazi za rukom, i da nisam uspešan kao ljudi koje sam gledao u filmovima, ali osećao sam da radim najbolje što umem.

Ne mora sve što radiš da pronađe publiku. Za sve ono što sam radio kao tinejdžer, da li su to bili psihodelični crteži ili eksperimenti sa elektronikom, rekao bih mladom sebi da nastavi da petlja s tim. Pokušaj različite stvari, i nemoj se obeshrabriti ako to ne nađe publiku. Bilo je perioda kada su se moja interesovanja razilazila sa onim što se sviđalo fanovima benda. Oni bi se čudili:  „Gde je sad otišao? Nećemo ga pratiti tamo.“ Bilo je teško, ali nastaviš dalje. Kvalitet nije uvek isti, ide gore-dole. Ali onda opet nešto uradiš što može da se meri s najboljim stvarima koje si ikada napravio. Ne smeš prestajati da se trudiš.