Dejv Grol: Razbijao sam činele kao da su posuđe - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Dejv Grol: Razbijao sam činele kao da su posuđe

    Tekst: Džejn Grejem 

    Prevod: Danica Stojanović 

    Izvor: INSP

    Foto: Craig (Flickr)

    Dejv Grol, frontmen Fu Fajtersa i nekadašnji bubnjar Nirvane, poznat je kao „fini momak roka”, a sasvim je jasno i zašto. U svom Pismu sebi mlađem, Grol je otvorio dušu o svom muzičkom obrazovanju, uspomenama iz detinjstva, svirkama sa Polom Makartnijem i Kurtom Kobejnom, ali i o tome koliko voli svoju majku.

    Već sa 16 godina sam bio potpuno unet u muziku, i učio sam kako da je pišem, snimam i izvodim. Bio sam pravi zavisnik! Tako sam i počeo da sakupljam jednu ludu kolekciju ploča, uglavnom nezavisnih underground pank-rokera. Ali nisam te ploče slušao samo zbog svog užitka. Slušajući njih učio sam da sviram.

    Nikad nisam išao na časove bubnjeva, jednostavno sam učio slušajući Led Cepelin, Bed Brejns, Polis i Seks Pistolse. Nisam imao nastavnike da mi objasne kako se pišu pesme, jednostavno sam imao pesmaricu Bitlsa. Sedeo bih i svirao uporedo sa Bitlsima i polako sam počeo da shvatam kompoziciju, aranžmane, harmoniju, melodiju i disonancu. Tako sam učio i o rifovima i ritmu. Te dane sam uglavnom provodio zaključan u svojoj sobi. Svaki trenutak koji nisam proveo u autobusu na putu do škole i nazad kući, proveo bih proučavajući te albume.

    Bio sam očajan učenik što je, nažalost, prouzrokovalo neprijatne tinejdžerske dane jer je moja rođena majka bila nastavnica engleskog u istoj jebenoj školi. Konvencionalni životni planovi me nisu mnogo zanimali. Jednostavno sam mislio da ću, čim se rešim škole, moći da sviram i snalazim se za plaćanje kirije jer nije bilo šanse da postanem profesionalni muzičar. Planirao sam da radim u nekom magacinu nameštaja, rasadniku ili, u najboljem slučaju, u nekoj nezavisnoj muzičkoj kući, a sve dok bih imao krov nad glavom, lampu i krevet, za ostalo bih se nekako snašao.

    Zanimljivo je da je Nirvana postala tako popularna i zbog te priče o „tamnoj strani života generacije X”, posebno kad se uzme u obzir da sam ja lično imao izuzetno srećno detinjstvo. Moji roditelji su se razveli kad sam imao šest-sedam godina i majka me je odgajila. Imam osećaj da je, zahvaljujući poslu u državnoj školi, uvek imala puno razumevanja za ljude, posebno decu. Dozvoljavala mi je mnogo toga što drugoj deci nisu dozvoljavali. Mogao sam slobodno da sedim u svojoj sobi i pišem poeziju, koja je, da se razumemo, bila prokleto očajna, ali koga je briga uopšte, samo sam tražio način da iskažem svoje misli i osećanja.

    Moja majka i ja smo oduvek bili bliski. Da, znalo se ko je roditelj u tom odnosu, ali smo uvek gajili i prijateljstvo. Vodila me je u džez-klubove, išli smo u bioskop zajedno. Mislim da sam verovatno bio jedini u svom krugu prijatelja koji je uživao u vremenu provedenom sa roditeljima.

    Bili smo toliko bliski da mislim da sam zbog nje vremenom stekao osećaj sigurnosti i uverenost da će sve biti OK. Kako je bila nastavnica, majka je shvatala da sam očajan đak. Razumela je da bih, umesto da čamim u nekoj fluorescentnoj školskoj učionici gde neko pokušava da me nauči italijanski, mnogo radije otišao u Italiju i naučio ga sam, makar živeo u nekom kućerku i oslanjao se na ljude da mi kažu gde je najbliža apoteka.

    Sad kad sam i sâm roditelj, teško mi je da shvatim kako je moja majka jednostavno prihvatila moj odlazak u Evropu kad sam bio tako mlad. Bez telefonske kartice i novca! Jednostavno sam uskočio na prvi let za Amsterdam i rekao: „Ok, vidimo se za tri meseca”, i otuda slao razglednice na svake tri nedelje. Ja bih poludeo kad bi moje dete uradilo tako nešto. Potrebno je mnogo poverenja da pustiš svoje dete u svet sasvim samo. Ali, majka je bila u pravu, sve je bilo OK.

    Da ste imali priliku da me upoznate kao tinejdžera, prvo što biste pomislili jeste da imam više energije nego iko koga ste sreli u životu. Bio sam neverovatno hiperaktivno dete i pravi hodajući performans od momenta kada sam napunio osam godina. Hteo sam da usrećim ljude, da ih nasmejem. Želeo sam da ljudi imaju razlog za ples i zadovoljstvo. Bez ikakvih specijalnih razloga bih organizovao predstave za porodicu i prijatelje.

    Ipak, bio sam lepo vaspitan, u južnjačkom maniru. Moji roditelji su odrasli u Ohaju, ali ja sam detinjstvo proveo u Virdžiniji, tako da se u mom odrastanju osećao uticaj južnjačke kulture. Od malih nogu sam znao da su politika, vera i novac tri stvari o kojima se ne priča za vreme obroka. Bio sam dobar klinac, ne bih nikad nikome ništa ukrao. Davao sam sve od sebe da nikoga ne uvredim ni na koji način. Kad bolje razmislim, ja sam svojevrsna suprotnost svim pank-rok i satanističkim death metal bendovima koje sam voleo.

    Nisam čak imao ni jebeni set bubnjeva dok sam učio da sviram. Imao sam dve palice, koje su zapravo bile namenjene za doboš za vojne marševe, tako da su bile prevelike, a ostatak seta su činili naslagani jastuci po kojima sam svirao uz ploče Ramonsa i Majnor Trita, na kojima su bubnjarske deonice jako brze i agresivne, sa po dvesta bitova u minuti. Tako da, kad sam napunio šesnaest, i kada mi je neko konačno dao prave bubnjarske palice, jednostavno sam razbijao sve što bih dotakao. Razbijao sam činele kao da su posuđe.

    Bilo je u životu mnogo momenata za koje nisam mogao da verujem da se stvarno događaju. Dan kada sam upoznao Pola Makartnija i snimio pesmu sa njim u studiju u Nortridžu sa Kristom i Petom iz Nirvane jedan je od takvih doživljaja. Sedeo sam i gledao Pola Makartnija kako peva vokale za nešto što smo moji ortaci i ja snimili! I onda me je pitao da pevam prateće! Pitao sam šta treba da uradim, a on je samo rekao: „Samo imitiraj ovo što sam ja sad pevao. Džon Lenon i ja smo imali običaj da tako radimo.” Kada bih upoznao šesnaestogodišnjeg sebe i rekao mu da će mu se tako nešto desiti, on bi mi rekao da sam načisto pukao.

    Kada sam upoznao Kurta Kobejna i Krista, postali smo muzički tim iz snova. Bili smo dobri prijatelji, ali, znate, bilo je nečeg disfunkcionalnog i neskladnog u Nirvani čega nema sada u Fu Fajtersima. Od momenta kada sam postao član Nirvane pa do njenog kraja prošlo je svega četiri godine. Kad smo bili mladi, ceo svet je bio čudno mesto, ali taj nesklad iz Nirvane je nestajao kada bismo dohvatili instrumente. Ima ljudi sa kojima je ponekad teško razgovarati, ali kada se svira, postajemo srodne duše.

    Kada bih mogao da se vratim kroz vreme, mislim da bih otišao u trenutak kada je moja, tada četrnaestogodišnja, ćerka Vajolet prvi put nastupala na sceni. Ona je pevačica, ima neverovatan glas. Njen bend je svirao u nekom malom klubu, zajedno sa gomilom lokalnih bendova u kojima su bili klinci od deset-dvanaest godina. I moja majka je došla da je gleda. Sedeo sam u publici, nervozan, gledao je kako nastupa i samo sam želeo da sve dobro prođe. Sutra me je majka pozvala i rekla: „Sad znaš kako je kad imaš svoje dete i gledaš ga kako se penje na scenu sa tom smešnom frizurom i držiš palčeve da se sve dobro završi. Tada osetiš sav taj ponos, sreću, ljubav i radost. E pa, tako se ja osećam već trideset godina.”