David Balić: Ako bar jednom pokušate, već ste pobedili - Liceulice

David Balić: Ako bar jednom pokušate, već ste pobedili

Razgovarala: Ana Živanović

Fotografija: Sara Ristić

David, po profesiji stomatolog, zaljubljenik je u muziku i prodavac je magazina Liceulice u Novom Sadu. Njegov mio osmeh i mudro lice možete uvek sresti u šetnji Katoličkom portom, Njegoševom ulicom, ili pak dok pijete kafu u Škripa pabu ili u knjižari Bulevar books. Radi od ponedeljka do subote nakon čega svoj dan voli da začini sviranjem melodike u podzemnom prolazu. Kako kaže, i pored niza nesrećnih okolnosti nada uvek postoji. U životu se susrećemo sa mnogim bitkama; u nekima od njih ćemo pobediti, a neke ćemo izgubiti. Zbog toga je najvažnije sačuvati nadu i nikad ne odustati. 

Rođen sam u Osijeku, gde sam završio osnovnu i srednju medicinsku školu. Nakon odsluženog vojnog roka, upisao sam se na Medicinski fakultet u Novom Sadu, odsek stomatologije. Zbog određenih okolnosti, specijalizaciju nikad nisam završio. Stvari su krenule da se komplikuju kada su naglo povećali školarinu. Saznao sam da se u domovima zdravlja koji sarađuju sa Stomatološkim fakultetom u Beogradu specijalizacija uopšte ne plaća. Zbog tih uslova, odlučio sam da se, u drugoj godini, prebacim u Beograd. Nažalost, treću godinu specijalizacije nisam uspeo da dovršim, s obzirom na to da više nisam mogao da stanujem u privremenom smeštaju. 

Nakon što su me nekoliko puta odbili na trećoj godini specijalizacije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, u Novom Sadu sam završio pripravnički staž za srednju medicinsku školu i položio stručni ispit. Učio sam italijanski jezik i put me je kasnije odveo u Italiju. U Trstu sam pokušavao da sredim medicinsku dokumentaciju, ali stvari se nisu dobro razvijale. Nakon isteka turističke vize od tri meseca, morao sam da se vratim u Srbiju. 

Celu ovu priču je pratila ne tako dobra situacija u porodici. Naime, moj otac je živeo sa mojom maćehom u jednoj kući na Telepu. On se dugo brinuo o svojoj supruzi. Bila je bolesna, nije mogla da priča ni da hoda. Angažovao je i fizioterapeute i lekare koji su je redovno obilazili. Po ugovoru, kuću je trebalo da nasledi njen dalji rođak. Ona je želela da taj ugovor raskine, ali nažalost nije uspela. Kasnije je pokrenut sudski spor sa njenim rođakom kako bi se našlo neko kompromisno rešenje. Umesto toga, jedan dan su došla dva čoveka sa njim i nasilno nas isterali iz kuće. Potom su tužili mog oca i mene jer smo tu živeli nakon maćehine smrti. Većina naših stvari koje su zakonski pripadale mom ocu ostale su u tom domu. I oko tih stvari je vođen spor. 

Najviše mi je žao što nikad nisam uspeo da povratim deo tatine kolekcije umetničkih slika. Znate, moj otac je bio istoričar umetnosti. Sakupljao je ulja na platnu, crteže. Imao je razne autore u svojoj kolekciji. Naravno, učinjena je nepravda, i obeštećenje za te stvari nikada nismo dobili. Žalili smo se Osnovnom sudu, kao i Višem. 

Teško je ostati psihički stabilan kada imate takvu vrstu pritiska sa svih strana, ali ja se ne predajem. Živim iz dana u dan. Život mi je postao dosta dinamičniji od kada prodajem Liceulice. Put do samog Magazina sam pronašao preko kolege. Prvo sam bio član ULOP-a (Udruženje lečenih od psihoze u Novom Sadu). Kada se Ulop ugasio, kolega mi je rekao za udruženje      Patrija, preko kojeg sam i saznao za Magazin. Nakon par sastanaka u Patriji, odlučio sam da krenem i ja da ga prodajem. Evo, sada se navršava nešto više od dve godine kako aktivno radim. 

Zadovoljan sam kako mi ide. Sama prodaja zavisi od vremena. Kada je vreme vedro i sunčano, prodaja prolazi bolje, a kada je kiša slabije. Svaki dan donosi neko novo iskustvo. Ima i neprijatnih. Naime, moja koleginica sa fakulteta je fotografisala nju i mene i okačila na društvene mreže. To je izazvalo razne reakcije kod ljudi. Naravno, određene novine su to prenele uz bombastične naslove. Doktorka i prosjak, a kolege sa fakulteta

Ja nisam prosjak. Primam porodičnu penziju, i svoj dinar pošteno zarađujem prodajom Magazina. Liceulice čitam redovno, i na taj način približavam kvalitetan sadržaj potencijalnom kupcu. Najviše mi se dopada deo o marginalizovanim grupama. Smatram da je takvih tema jako malo u drugim novinama. Kroz samu prodaju upoznajem dosta zanimljivih ljudi, i baš zbog toga želeo bih da pohvalim knjižaru Bulevar books, Škripa Pub, Gerila Bar i PUBeraj, u kojima uvek možemo da popijemo čaj ili kafu, kao i objekte koji nam omogućavaju da koristimo vaučere, Caricu za kolače i Ukus Plus za kuvanu hranu. 

Nakon obavljene prodaje, moj dan se nastavlja u podzemnom prolazu gde sviram melodiku, kao ulični svirač. Mogao bih reći da mi je, pored prodaje magazina Liceulice, muzika odmor od svih problema. U tim trenucima se isključim i ne razmišljam. Želja mi je da sebi priuštim električne orgulje pa da zasviram na novom instrumentu. Takođe, amaterski se bavim crtanjem, fotografijom i pisanjem poezije. Pesme su mi duhovite. Bez obzira na okolnosti, potrebno je naći tu iskru koja će vaš život učiniti dinamičnijim. Meni je zasigurno u tome pomoglo Liceulice.