Nauka je u poslednjih nekoliko decenija potvrdila ono što svaki poštovalac smešnih klipova sa interneta odavno zna, a to je da i životinje mogu da se smeju. Pacovi se kikoću kad ih neko zagolica, psi se ozare tokom igre, a gorile i šimpanze su čak sposobne da naprave foru i nasmeju se na tuđ račun. Poriv da se na porodičnom okupljanju izgovori ono „da čujete vic…“, da se od neprijatne situacije na aerodromu napravi stendap specijal ili da se od vesti iz skupštine svetlosnom brzinom napravi mim – na sreću ili nesreću čisto je ljudska stvar. Nazovimo ga humorom. Kao i sve što je specifično za homo sapiensa i zamašniji prefrontalni korteks, humor je društveno uslovljen.
Odgovor na pitanje „šta (ni)je smešno?” zavisi od toga ko smo, gde smo i kad smo. Intuitivno znamo da je deci sve smešno jer im je sve novo, da nikad nećemo u potpunosti razumeti šta je tinejdžerima smešno (šest-sedam?), kao i da mnoge stvari i osobe koje su zasmejavale prethodne generacije nisu preživele cancel kulturu današnjice. A ipak, najstarije fore na svetu – sumerska (oko 1900. p. n. e), egipatska (oko 1700.p.n.e) i britanska (10. vek) nisu mnogo drugačije od današnjih – pomalo mizogine, vrlo nezrele, i u slučaju egipatske usmerene na račun vlasti (“uđe faraon u kafanu…”).
Smeh je fiziološka reakcija na humor, a humor je sve što radimo da bismo izazvali smeh
Pitanje šta je smešno toliko dugo zbunjuje filozofe i naučnike da je do danas najpotpunija definicija humora i smeha kružna: smeh je fiziološka reakcija na humor, a humor je sve što radimo da bismo izazvali smeh. O fiziološkom aspektu znamo dosta, od toga da se prosečna odrasla osoba nasmeje 17 puta dnevno, da je za to potrebno 15 facijalnih mišića i obe moždane hemisfere, do toga da su „ha-ha” i „ho-ho” na svakih 210 milisekundi univerzalne vokalizacije bez obzira na maternji jezik. Pitanje zašto nam je nešto ha-ha, a nešto drugo krindž je, s druge strane, tema mnogih manje ili više zabavnih disertacija.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Fiziološka, tj. telesna priroda smeha dugo je doprinosila tome da se humor smatra nemoralnom, prostom i potencijalno opasnom zabavom za mase – Platon se zalagao za regulaciju smeha u idealnoj državi, Aristotel je humor definisao kao podražavanje ružnog i izobličenog, dok su srednjovekovni teolozi smeh i humor često povezivali s bogohuljenjem. Na engleskom govornom području se napad smeha u neprikladnim situacijama i dalje naziva crkvenim kikotom (engl.: church giggles), bez obzira na to da li nas uhvati u crkvi, na sahrani, usred raskida ili poslovnog sastanka. Strah od subverzivnog potencijala ismevanja ublažen je tokom renesanse, vic kao forma je uspostavljen u devetnaestom veku, a tad su počele i da se razvijaju teorije o humoru koje i danas shvatamo ozbiljno.
Smešne su nam situacije u kojima se osećamo boljima od nekog drugog
Teorija superiornosti Tomasa Hobsa (pošto je Aristotel cancelled) kaže da su nam smešne situacije u kojima se osećamo boljima od nekog drugog – zato se smejemo Pinterest fejlovima („baka će tebi da napravi tortu”), slepstiku i stendap komičarima koji se šale na svoj račun, zato serija “It’s Always Sunny in Philadelphia” traje već preko dvadeset godina, ali zato možemo i da se smejemo sopstvenim greškama iz prošlosti. Teorija superiornosti, međutim, ne objašnjava zašto su nam smešne igre reči, aforizmi i suptilnije fore koje nemaju „metu”.
Od Kanta i Šopenhauera (potonji je takođe cancelled) potiče teorija nekongruentnosti, prema kojoj humor proističe iz poigravanja idejama i stvaranja neočekivanih veza i obrta, odnosno dobro tempiranog i iznenađujućeg pančlajna. Zato je Pikaču na protestima tako potentan simbol i zato nam vicevi nisu smešni kad ih čujemo drugi put. Naposletku, tu je teorija oslobađanja, prema kojoj je funkcija humora otpuštanje nakupljene tenzije i preoblikovanje negativnih iskustava – neki od njenih zastupnika bili su Herbert Spenser, Frojd i Darvin (cancelled, ali samo u nekim krugovima). Za prosečnog homo sapiensa koji samo želi da preživi slavu ili razdrma neprijatnu atmosferu u kancelariji, ova poslednja teorija možda je najznačajnija – smeh stvara društvenu koheziju i pomaže nam da se opustimo i povežemo sa zajednicom.
Kako za Liceulice objašnjava sociološkinja i porodična psihoterapeutkinja Nevena Karić, humor nam služi da se na konstruktivan način suočimo s neprijatnim okolnostima:
„Kao mehanizam odbrane humor nam omogućava da napravimo distancu od teških iskustava i regulišemo neprijatne emocije, da lakše govorimo o njima, individualno i kolektivno. Ali ako sve okrenemo na šalu, humor može imati i suprotnu funkciju – da postane način izbegavanja da se suočimo sa emocijama i iskustvima.”
Humor, prema njenim rečima, ima i svoju funkciju u socijalizaciji, vaspitanju i odrastanju: „Kroz humor usvajamo društvene norme i suptilna pravila kolektiva – šta smemo da kažemo, sa čime je u redu da se šalimo, a šta nije smešno.
S druge strane, humor je poput načina oblačenja i muzike koju slušamo stvar identiteta i pripadnosti. Interne fore su vrsta zajedničkog jezika koji gradimo s grupom ili generacijom, zato npr. šest-sedam nije svima smešno. S vremenom se humor i menja, pa nam nisu iste stvari smešne danas kao pre pedeset godina.”
Humor omogućava masi da se podsmeva autoritetu ali može služiti uspostavljanju i održavanju istog tog autoriteta
Pored generacijskih razlika i istorijskog konteksta, na to šta nam je smešno utiču i druge identitetske kategorije, poput roda, rase, klase, kulturnog područja s kog potičemo (vicevi o Crnogorcima neće biti jasni Norvežanima, kao što vicevi o Šveđanima nisu smešni nekome iz Sarajeva, Zagreba ili Beograda, a o tome da li je i dalje u redu smejati se filmovima Vudija Alena ili nastupima Lui Si Keja već se dovoljno pisalo). Grupni identitet koji se kreira kroz šalu ujedno je i jedan od kontradiktornih aspekata humora – dok se neko povezuje, neko drugi ostaje isključen iz grupe zato što ne razume šalu ili zato što je ona usmerena na njegov račun. S jedne strane, humor omogućava masi da se podsmeva autoritetu (nastavniku, faraonu, okupatoru), ali s druge može služiti uspostavljanju i održavanju istog tog autoriteta.
„Humor reflektuje odnose moći i može postati sredstvo da se stigmatizuju pojedini ljudi ili grupe. Negativna strana humora jeste to što se kroz njega mogu reafirmisati predrasude i stereotipi”, ističe Karić.
Nije isto kad Miki Runi podražava stereotipe o Japancima u ulozi g. Juniošija u „Doručku kod Tifanija” (1961), kad Ted Danson ofarba lice u crno za skit o Vupi Goldberg, i kad Maasai Boys u klipovima na svom Instagram nalogu ismevaju bele turiste na hajkingu u Tanzaniji. Jedno je yellowface, drugo blackface, a treće whiteface, ali te boje, kao ni humor, nisu neutralne. Pitanje ko sme da se šali i na čiji račun u srži je problema cancel/woke kulture i tzv. političke korektnosti kojima se u poslednje vreme sve češće zamera da ubijaju smisao za humor.
Da bi šala razbijala tabue i bila subverzivna, potrebno je da se podsmeh kreće odozdo nagore, jer u suprotnom služi represiji i održavanju nejednakih odnosa moći, rasizma i mizoginije. Iz tog razloga veliki broj komedija koje su obeležile osamdesete, devedesete i rane dvehiljadite više ne rezonuju s velikim delom publike.
Takav je slučaj, na primer, s kultnom tinejdž komedijom „Američka pita” (1999), u kojoj danas prepoznajemo nedozvoljeno snimanje i deljenje intimnih snimaka, s homofobijom „Ejs Venture” (1994), s body shamingom u filmu „Shallow Hal” (2001), sa scenom silovanja u „Osveti štrebera” (1984), ali i sa brojnim suptilnijim primerima seksizma, diskriminacije i isključivanja u serijama poput „Prijatelja” (1994–2004), „Dva i po muškarca” (2003-2015) i dr.
Malo šta je smešno u današnjem svetu, zbog čega je uloga komičara daleko zahtevnija nego ranije
Najstarije fore ikad zabeležene su mizogine zato što je sposobnost beleženja istorije jako dugo bila rezervisana samo za muškarce – nažalost, nikad nećemo znati kakvi su se vicevi pričali u faraonovoj kuhinji. Najstarije teorije humor predstavljaju kao opasnu zabavu za mase jer mase niko nije pitao šta misle, a serije s kraja devedesetih društvene odnose posmatraju iz perspektive privilegovanih belih muškaraca, jer su ih upravo oni i pravili. Od (dobrog) humora danas očekujemo da problematizuje nejednake odnose moći time što će iskustva marginalizovanih učiniti vidljivim ne pretvarajući ih u pančlajn. Malo šta je smešno u današnjem svetu, zbog čega je uloga komičara daleko zahtevnija nego ranije – potrebno je da nas nasmeju ali i da budu društveni korektiv, uteha, ironijski otklon i pojas za spasavanje, a za sve to je neophodan čitav niz iskustava i glasova. Na sreću, sad imamo umetnice i komičarke poput Mišel Buto, Mikejle Koul, Fibi Voler Bridž, Tine Fej i druge, koje kroz šalu govore o teškim temama, od rodno zasnovanog nasilja i strukturnog rasizma do gubitaka, bolesti, starenja i mentalnog zdravlja, iskreno i beskrajno duhovito.
Možda smo izgubili neke viceve, filmove i serije (i komičare) koji su nas ranije zasmejavali, ali smo i dobili neke nove, koji nam surovu svakodnevicu olakšavaju tako, što bi rekli nastavnici, da se svi smejemo.
tekst: Dunja Karanović
