U danima posle tragedija u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Mladenovcu, ljudi su – kako oni koji se bavim različitim javnim poslovima, tako i tzv. obični građani – imali potrebu da objasne šta se to zapravo desilo, i kako je uopšte moguće da se dogodi nešto tako stravično. Interpretacija je mnogo, i neke imaju više smisla od drugih, ali ono što se može i mora reći – dostupnost oružja, ali i sav teret militarističkih i nasilničkih narativa u društvu tako duboko traumatizovanom kao što je naše, nisu teme koje se više smeju, a ni mogu, gurati pod tepih.
Retka su dešavanja koja tako temeljno rastresu pojmovni aparat da sve reči inače u upotrebi za opisivanje kompleksne društvenopolitičke zbilje ogole kao najobičnije fraze. Dva takva događaja desila su se dan za danom posle prvomajskih praznika, na 3. i 4. maja – u prvom je trinaestogodišnji učenik OŠ „Vladislav Ribnikar“ očevim pištoljem usmrtio školskog čuvara i desetoro učenika, od šesnaestoro koliko je planirao, ranivši još dvoje đaka i jednu nastavnicu; u drugom je dvadesetjednogodišnji muškarac, sin vojnog lica, očevom automatskom puškom u okolini Mladenovca ubio osmoro i ranio četrnaestoro ljudi.
Možda je u ovakvim, graničnim situacijama najbolje držati se puke faktografije, skoro pa nême. Zaista, kako nakon devetnaest izgubljenih života – od kojih su više od pola bili školarci usmrćeni u školi – smisleno govoriti o atmosferi nasilja, odgovornosti političara i javnih delatnika, nekakvom sistemu vrednosti, pa makar i urušenom, nelečenim transgeneracijskim traumama, opštem odsustvu empatije, strukturnim razlozima, i tako dalje? Pa opet, kažu, kukavice se hvataju za procedure, za činjenice, dakle za faktografiju; baš u ovakvim okolnostima neophodno je i najmanju vlas deliti na četiri dela i uspostavljati narative za kontekst, za objašnjenja, za razumevanje; kao vrsta pričamo, makar i sebi, kako bismo nekako preživeli, makar za druge.
Kako inače objasniti sulude teorije zavere koje su se začudo pojavile samo u slučaju prvog masovnog ubistva – one prema kojima počinilac nije maloletnik, već pripadnik državne bezbednosti koji je zločin izvršio kako bi država razoružala građane (iako je u ovom veku već bilo najmanje pet akcija legalizacije, zaplene i dobrovoljnog predavanja vatrenog oružja), odnosno kako bi se granica za krivično gonjenje spustila sa 14 na 12 godina? U potrazi za smislom pojedinci su posegnuli za besmislenim narativima Govorili su mnogi, a ćutanje zna da bude lekovito; lekovito jer obezbeđuje prostor za obradu nikada zahtevnijih argumenata. Dve tragedije su ih ponudile na pretek.
No, krenimo odavde: ako je nekome uopšte trebao dokaz da smo kao društveno u dubokom kanalu – taj se dokaz belodano pojavio u činjenici da su dva užasno bolna iskustva u međuvremenu dodatno patologizovana.
U rezultanti sudara zapadnih i tradicionalnih vrednosti, video-igrica i murala Ratka Mladića, beskrupuloznog kršenja novinarske etike i skakanja klikova i tiraža, usvojenih represivnih mera i protesta koji su se pretvorili u jedini donekle forum javne rasprave o uzorcima i posledicama tragedija, jedno je postalo očigledno: sve što je prethodilo masovnim ubistvima i sve što je posle njih usledilo poslužilo je samo da opravda ono što su pojedinci i grupacije i inače mislili i praktikovali. Pomešale su se moralna panika, svest o brojnim problemima koji nas kolektivno i individualno opsedaju – globalno i lokalno – i realni, utemeljeni strah.
Ko ne voli rijalitije – tražio je njihovu zabranu; ko ima pik na društvene mreže – tražio je njihovu zabranu; ko ne voli određene medijske sadržaje – tražio je, pogodili ste, zabranu glasila koja te sadržaje plasiraju. Svi su u pravu i svi su u krivu; sve je moguće okriviti, ali radi se o sistemu spojenih sudova. Tajne dve ipak izolovane munje u boci (srećom, najčešći rok od četrnaest dana za ponavljanje sličnih zločina nije iznedrio nova masovna ubistva, iako jeste nastupio talas brojnih izolovanih incidenata, od kojih su neki bili sa smrtnim ishodom) znaju nažalost jedino počinioci. Sve ostalo su predrasude i nagađanja. A svako dalje razglabanje koje ne obuhvati tri važne činjenice u startu će biti proizvoljno i tendenciozno.
Prvo, zločini se jednostavno ne bi desili da inače rasprostranjeno vatreno oružje počiniocima nije bilo dostupno. Možda bi upotrebili nešto drugo – pesnice, noževe, bejzbol palice – ali to bi znatno uticalo na broj žrtava. Maloletni počinilac je u rukama imao legalno posedovani očev pištolj, dok je ubica iz Mladenovca imao nelegalno posedovano oružje – i to automatsku pušku, za koju fizička lica i ne mogu da dobiju dozvolu za posedovanje i nošenje – svoga oca, vojnog lica.
Ove informacije su potakle pomalo lenjo medijsko izveštavanje o količini vatrenog oružja u zemlji. Neretko su ista glasila u nekoliko dana razmaka prenosila dve različite vesti: čas bi rekli da je ukupan broj legalnih i nelegalnih komada oružja u Srbiji oko tri miliona, a čas bi saopštili da na sto stanovnika Srbije dođe 39,1 komad oružja, što bi nas smestilo na treće mesto najnaoružanijih država u svetu, i što je u algebarskom nesaglasju s prvom vešću. Zanemarimo li da ta lista iz 2017. nije merodavna – osim Amerike i Kanade, tu su još Jemen, ali i Island i Finska; ovdašnje iskustvo je donekle uporedivo jedino s libanskim, koje zauzima sedmo mesto – nešto dubljim istraživanjem saznaćemo da se obe vesti pozivaju na procene iste organizacije, Diplomskog instituta za međunarodne i razvojne studije iz Ženeve, ali iz 2007. i 2017. godine.
Nije tajna da Srbija kao postkonfliktno društvo ima veliki problem s rasprostranjenošću mahom nelegalnog vatrenog oružja, budući da je dosta dugih i kratkih cevi sa bosanskih, hrvatskih i kosovskih ratišta devedesetih „vraćeno“ u otadžbinu. Nije tajna ni da je do preciznih podataka praktično nemoguće doći. Ipak, nekakve referentne procene postoje.
Prema bazi podataka Ministarstva unutrašnjih poslova, u Srbiji trenutno postoji nešto manje od 800.000 komada vatrenog oružja u legalnom vlasništvu oko 570.000 fizičkih i pravnih lica. To po sebi nije veliki broj – naročito u kontekstu broja stanovnika Srbije, te odnosa količine naoružanja i stanovništva u drugim državama – ali je problem što, po svoj prilici, izostaju redovne inspekcije i provere vlasnika. Otac maloletnog počinioca, recimo, tvrdi da je pištolje držao u sefu, pod šifrom; da su ga kao uglednog radiologa koji živi u centru Beograda (i koji je, priča se, bio blizak saradnik bivšeg ministra zdravlja) redovno proveravali „drugovi u plavom“, kakvu bi situaciju zatekli?
S druge strane, jedina zvanična procena količine vatrenog oružja u nelegalnom vlasništvu potiče iz davne 2015. godine, a i tada je ostavljala veliku marginu greške – između 200.000 i 900.000. Nevladina organizacija Beogradski centar za bezbednosnu politiku nedavno je iznela drugačiju procenu, koja je brojala do 1,1 milion komada vatrenog oružja u nelegalnom vlasništvu. Kako bilo, ubica iz Mladenovca je uzeo samo jednu od nekoliko automatskih pušaka koje je u šupi skladištio njegov otac.
S treće strane, treba reći da je, prema podacima Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, Srbija na čelu regiona kada je reč o zapleni, legalizaciji, predaji i uništavanju vatrenog oružja u civilnom vlasništvu. Procenjuje se da je od 2003. do danas dobrovoljno predato nekih 230.000 komada vatrenog oružja, a da je od 1. januara 2018. do juna prošle godine zaplenjeno 55.000 komada vatrenog oružja, od čega svega 8.000 u nelegalnom vlasništvu. Od 2000. godine do danas uništeno je 160.000 komada vatrenog oružja.
Ove brojke možda pokazuju pozitivne trendove, ali sugerišu i da dovoljno veliki pomak iz godine u godinu izostaje, naročito ako u vidu imamo da velike količine nelegalnog oružja ipak nisu samo u rukama kriminalnih grupa, kako često može da se čuje. Delom je do toga da se građani osećaju nebezbedno, delom je tu potkapaciranost nadležnih državnih organa, a delom je i do uzajamne povezanosti kulture maskuliniteta i kulta oružja, koji ne bi trebalo da čude s obzirom na broj ratova u kojima je srpski narod tokom XX veka učestvovao, zaključno s tri koja su se odvijala u njegovoj poslednjoj deceniji.
Tako dolazimo do druge nesporne tačke za razumevanje ovih događaja, mada na prvi pogled jasna veza ne postoji. Iako se masovna ubistva dešavaju širom sveta, od Amerike do Rusije, u društvima u kojima se stepeni militarizacije kulture razlikuju, naš lokalni kontekst jednostavno zahteva da u razmatranje uzmemo naše (ne)suočavanje s tragedijama koje ponekad kao da su se juče desile, a ne pre tri decenije.
Sociolog Dario Hajrić atmosferu u kojoj se nasilje toleriše, ako ne i podstiče, uz prećutnu dozvolu da se prelije na što više mesta, pa i u škole, obrazlaže činjenicom da se nasilje uvek, kako kaže, vraća kući.
„Kada jednom prihvatimo da su logori, snajperski hici u civile i masovne grobnice nešto što je pod određenim uslovima u redu – ili čak poželjno – time otvaramo beskrajan prostor za relativizaciju nasilja i u mirnodopskim okolnostima. Zašto bismo se zgražavali nad tučom na semaforu ako se ne zgražavamo nad ratnim zločinima“, predočava Hajrić za LUL.
Ili, drugim rečima: ako smo kadri da racionalizujemo nečije smrti pravdajući je pripadnošću određenoj etničkoj grupi ili religiji, moći ćemo da nađemo opravdanje i za pesničenje oko parking mesta. Zbog svega toga, o nasilju u srpskom društvu mora se govoriti ne kao o stranom telu, već kao o sastavnom delu sistema koji već postoji i koji i dalje nastaje. Ako u njemu nema mesta za poverenje – da će se svi pridržavati istih pravila društvenog ugovora i da će se represija principijelno sprovoditi nad onima koji ih ne poštuju – dobićemo atomizovane pojedince koji na nasilje reaguju samo u nuždi i koji će nasilje koristiti ili za sticanje određene koristi ili za ostvarivanje svoje verzije pravičnosti koju im sistem nije ponudio. Zato je katkad teško reći da li je sistem zakazao, ili je jednostavno manjkav do srži.
„O (ne)mogućnostima prevencije zločina u školi već se mnogo govorilo, ali o Mladenovcu je svaka polemika izlišna jer je reč o nasilnoj osobi koja je imala pristup arsenalu oružja, što je sistem tolerisao, po svoj prilici zbog porodičnih privilegija. No, sve i da nemamo kontrolu nad prevencijom zločina, i te kako je imamo nad reakcijom sistema na njih, a ona je bila sramotna“, kaže naš sagovornik.
I zaista, tabloidna štampa i elektronski mediji su nakon pucnjave u školi radili sve što ne treba: glamurizovali su nasilje, sadistički opisivali stradanje dece, umesto pijeteta izabrali „klikabilne“ naslove. To se nesumnjivo prelilo i na dešavanja u okolini Mladenovca, zasad bez krivičnih ili profesionalnih posledica. Da li bi punoletni počinilac u besu nakon svađe otišao do šupe, stavio prst na oroz i praktično streljao one koje smatra krivima za svoje duševno stanje, ali i brojne ljude neobuhvaćene razmiricom, da prethodnog dana nije gledao niz grešaka u reakcijama medija?
„Isto važi i za nosioce javnih funkcija koji nisu bili u stanju da se izdignu na potreban nivo i učine da barem u takvim trenucima imamo osećaj da smo svi na istoj strani. Žao mi je što moram da kažem da me to nije iznenadilo: to je njihova tehnologija vladavine, a njihova kultura nasilja u politici i javnom govoru kapilarno se presipa na agresiju na ulicama, u kućama, na poslu i u školama“, zaključuje Hajrić.
Dešavanja u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca tako se ugrađuju u dugi, neslavni niz ovdašnje – ali i ne samo ovdašnje – univerzalne istorije trauma, o kojima se takođe dosta govorilo u danima koji su usledili. No, i uokviravanje njihovog značaja bilo je problematično – češće se o njima govorilo kao o bićima iz slovenske mitologije čije se prisustvo uklapa u arhetipsko. A reč je ipak o vrlo konkretnim pojavama.
Prema rečima Đurđe Timotijević, psihološkinje, autorke i voditeljke podkasta „U raljama osećanja“, zvanična definicija traume i nezvanična praksa, ona životna, pokazuju nesaglasje: iako je na papiru reč o ekstremno retkom i neobičnom događaju koji razara i dekonstruiše sliku sveta kao dovoljno bezbednog i pojedinca kao nekoga ko raspolaže kapacitetima da se zaštiti i utiče na svoju dobrobit, stvarnost nas uverava da traume uopšte nisu raritetne, te da za njima kao psihološke posledice ostaju gubitak bazičnog poverenja i narušavanje odnosa, od bliskih relacija do zajednice kao celine, što dalje vodi u egzistencijalnu krizu, otuđenost i osećanje nepripadanja.
„Ako se osvrnemo na poslednjih pola veka života u Srbiji, nema traume, individualne ili kolektivne, koje delovi stanovništva ili stanovništvo u celini nisu iskusili. Po svemu sudeći, vrlo je verovatno da je veliki broj stanovnika Srbije bio izložen kumulativnoj traumi, nizu traumatskih događaja, kao i da je nemali deo populacije, pored individualne, u iskustvu imao i neku vrstu grupne traume u kojoj je pogođen veliki broj ljudi ili cele zajednice ili društva – diktature, ratovi, migracije, elementarne nepogode… situacija dodatno onespokojava ako u obzir uzmemo i transgeneracijsku traumu, koja podrazumeva prenošenje traumatskog iskustva i njegovih posledica na potomstvo“, kaže Timotijević za LUL.
Na tok i ishod procesa oporavka autori koji se bave traumom najčešće ističu tri grupe faktora: karakteristike traumatskog događaja, karakteristike ličnosti pre doživljene traume i karakteristike okruženja, gde okruženje može da obuhvata i bliske osobe i pružaoce stručne pomoći, ali i društvo u celini, koje može da uvaži preživljenu traumu, pruži razumevanje, empatiju i spremnost na povezivanje, ali može i da je umanji, omalovaži patnju ili odgovornost i krivicu pripiše žrtvi.
„Posmatrajući reakciju okruženja na traumatske događaje i njihove žrtve u poslednjih nekoliko godina, usudila bih se da zaključim da naše društvo ne samo da ne pruža sigurni prostor već na mnogo načina sistematski dovodi do retraumatizacije žrtava. Primera je pregršt, počevši od nestabilne političke klime i siromaštva, koji samo po sebi deluju destabilišuće i povećavaju osećaj nesigurnosti i obeshrabrenosti, preko pretnji, ucena i zastrašivanja građana od strane vlasti, koje za posledicu imaju dodatnu pasivizaciju i doživljaj bespomoćnosti i gubitka kontrole nad sopstvenim životom, do odsustva sistemskog rešavanja svake vrste nasilja, od vršnjačkog do porodičnog, uz istovremeno javno aboliranje i promovisanje nasilnika i nasilnog ponašanja. Ne treba zaboraviti ni odsustvo kapaciteta i spremnosti za preuzimanje odgovornosti i podnošenje posledica, kao i neprofesionalno i neetičko medijsko tretiranje žrtava traumatskog iskustva“, zaključuje naša sagovornica.
I ćutanje i razgovori su lekoviti; samo treba biti oprezan, i u jednom i u drugom.
Tekst: Stefan Slavković
Fotografije: Predrag Trokicić, Andrija Vukelić, Sara Ristić
