Da je život kao dnevna bolnica - Liceulice

Da je život kao dnevna bolnica

Draganove kratke priče su duhovite i začudne, uvode čitaoce u svet dnevnih psihijatrijskih bolnica i prigradskih autobusa. Ipak, u vremenu u kom svako nešto piše i odmah žuri da to objavi celom svetu, njegove radove nećete naći čak ni na društvenim mrežama. Zato vam sada poklanjamo izbor kratke proze našeg novog prodavca Dragana Jurića.

 

***

Poštovane kolege pacijenti, ako ste išli kod kardiologa, pa naišli kada je on imao loš dan, sigurno ste se zapitali – ko tu kome treba da meri pritisak?

Susret sa psihijatrom je sasvim drugačiji. Dočekaće vas sa osmehom, pitanjem i razumevanjem. Mislićete sa pravom – kako su ovo divni ljudi. To, međutim, ne znači da oni sami ne znaju da izađu kroz vrata dispanzera kada pođu kući, ne šećerite im kafu tokom pauze – pogrešićete šećer. Bar, za početak, naučite da razdvojite terapeuta od čoveka. U suprotnom, nakon razgovora sa psihijatrom van radnog vremena, možda vam zatreba kardiolog. A ko će onda da vam meri pritisak?

 

***

Da je život kao DB (dnevna bolnica),

da te žena ostavi posle dve godine zabavljanja i prve bračne noći,

da naprasno umreš od srca kad ti najstarije dete sa odličnim uspehom završi osnovnu školu,

da ostaneš bez posla posle završene specijalizacije

i jedne godine radnog staža.

Ali otpusna lista nije čitulja,

a nije ni život štampa koju zatvoriš kad ti se hoće,

ostaje puno praznih listova koje treba ispisati,

od polemika, crne hronike, preko pisama čitaoca, sve do pomenutih čitulja.

 

***

 

U dnevnoj bolnici sve teče i sve se menja. Samo je doktor Zdravković večan. On nikako da promeni radno mesto.

 

***

 

Prolazio sam pored prodavačice koja mi je pre mesec dana uvalila pokvarena jaja. Htedoh da joj se javim, pa se setih da ja sa njom ne govorim.

Možda je vreme da se pomirimo.

Pa da mi je izvadila oči – tada stvarno ne bih mogao očima da je vidim. Ovako gledam da je ne vidim – mučim se.

Oprosti sebi, gledaj slobodno.

 

***

 

Leti iz Beograda odlaze mnogi na kraća ili duža putovanja. Zavisno od standarda. Ovakvi kao ja ostaju mu verni tokom cele godine.

Što je manje ljudi u njemu, to se on više otkriva. Kao da se presvlači u neku stidljivu gospođicu. Primećujem fasade koje nisam video od autobusa, na njima natpise koje nisam video od ljudi. Tako on postaje nova destinacija.

Da se ispuni leto dovoljno je obići jednu opštinu peške. Taman da se ispita obod šešira te stidljive gospođice.

Daj bože da nam svima poraste standard pa da još više ljudi ode na što dalja putovanja. A ja ću sa mesečnom kartom nekog gradskog preduzeća za prevoz putnika na put oko sveta.

 

***

 

U Beogradu su česte saobraćajne gužve, a metroa i obilaznice nema. Tako se ponekad obilaze cele opštine da bi se stiglo do nekog bližeg odredišta.

U gradskom saobraćaju se čuje pitanje – ko su to pravi Beograđani?

Jedni viču – ja sam rođeni Beograđanin, dosta mi je došljaka, drugi – ja sam druga generacija, otac i majka su mi Beograđani. Onih iz još starijih generacija i nema, bar u gradskom saobraćaju. Ili ćute. Ćute i još poneki. Poneki su se i pronašli u priči ovih prvih pa im se i ne govori.

Pominje se kao dokaz i mesto stanovanja. – Ja stanujem u krugu dvojke. – Ja sam sa Vračara ili Konjarnika. – A ja stanujem u širem centru, nadomak periferije. Oni iz Grocke se uglavnom ne javljaju i šapatom pričaju sa nekim iz Sremčice. – E, a kakvo voće mi imamo, i sir.

Hrle svi, i staro i mlado, zaposleni kunu penzionere što se voze gradskim prevozom u 14h, hrle nezaposleni i dokoni, dok ih kući čekaju željna deca, bake čekaju deke da donesu lekove, zabrinute majke stoje na prozorima solitera. Zbog velike gužve ponekad se od Borče do Rakovice ide preko Vinče i Leštana.

Autoput je leti pun stranaca u prolazu, a autoput prolazi baš kroz centar grada.

Beograđani se dele na one koji koriste metro i obilaznicu i one koji to ne čine. Ne stoje džabe dve kapije na zapadu i severu grada.