U poslednje vreme sve češće govorimo o kulturnoj baštini, a pojedina pitanja vezana za očuvanje kulturne baštine podstiču nas i na udruživanje i pobunu. Da su nam kulturna dobra važna u velikoj meri se podrazumeva, ali kad dođe do neslaganja oko toga čija su ta dobra i kako ih treba čuvati, podrazumevanja otežavaju razgovor. O čemu zapravo govorimo kad govorimo o kulturnoj baštini objašnjava nam prof. dr Milan Popadić, istoričar umetnosti i redovni profesor na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Reči i dela
Kulturna baština izaziva pomešana osećanja. U njoj možemo da prepoznamo ponos, ali i nametanje, radoznalost, ali i ravnodušnost, požrtvovanost, ali i oportunizam, razboritost, ali i mešetarenje… Kao da su se u modernom dobu, poput blizanaca razdvojenih na rođenju, dve reči međusobno privukle i nastanile u sintagmi kulturna baština. Iako su i pojedinačno veoma pregnantne, sprega kulture i baštine pokreće čitav nov koloplet značenja. Zato je traganje za izvorima privlačne sile između te dve reči dobar početak razmišljanja o kulturnoj baštini.
Termin kultura ima, čini se, globalnu prepoznatljivost. U engleskom jeziku, sveprisutnom govoru našeg doba, često se ističe kao „najkomplikovanija“ reč s obzirom na svoja brojna značenja. Pa ipak, pre tih savremenih razumevanja, kultura se izvorno odnosila na čin gajenja, negovanja, obrađivanja (zemljišta). Tek će kasnije nastati cultura animi, kultura duha, a iz nje će se razviti savremeno značenje u smislu normi i sistema uverenja, običaja, vrednosti i ponašanja određene društvene zajednice, a koje se ispoljava kroz različite simbolične forme (jezik, religiju, umetnost,…). No, iako ima globalnu prepoznatljivost, moderni koncept kulture duboko je ukorenjen u lokalna podneblja, pa otuda – u nadmetanju pojedinačnih obrazaca – i nastaje pomenuta složenost u razumevanju.
Drugi deo naše sintagme, upravo je izdanak jednog takvog, lokalnog podneblja. Baština je reč južnoslovenskih prostora i izvorno označava imanje nasleđeno od oca ili predaka. U latinskom jeziku, glasila bi patrimonium, od prepoznatljivog pater – otac. (Otuda i francusko patrimoine i špansko patrimonio.) Jednako, to je poreklo i naše reči: od staroslovenskog башта – otac, roditelj. Prvobitno, to je zapravo pravni termin za imovinu stečenu nasleđivanjem kojom se raspolaže na naročit način, bez mogućnosti slobodne kupovine i prodaje. Drugim rečima, i u idealnom slučaju, baština bi uvek bila u posedu naslednika. Tek će kasnije, u modernom dobu, ta reč dobiti značenje vezano za nasleđena duhovna i kulturna dobra neke zajednice.
Primetimo da u engleskom jeziku naš termin nije izveden iz latinskog patrimonium (iako postoji reč patrimony) već se prvenstveno koristi reč heritage. Koren je ponovo latinski (hereditas) i takođe znači nasleđe, nasledstvo. Znalci kažu da je to rezultat drugačijeg razvoja pravnog sistema u Engleskoj u odnosu na kontinentalnu Evropu. No, nama je taj slučaj interesantan jer i u našem jeziku postoji reč nasleđe, koju često koristimo kao sinonim za baštinu. I ponovo nam jedan stari primer može pomoći da uočimo u čemu je razlika. Poput neke čarobnjačke kletve, latinski termin damnosa hereditas označava nasleđe kome se baš ne bismo obradovali: to je nešto neželjeno, poput dugova naših predaka ili nečeg sličnog, ali što smo dužni da prihvatimo kao svoje. Drugim rečima, termin nasleđe je opštiji od termina baština, i ukazuje da predmet nasleđivanja ne mora da ima samo pozitivne konotacije. U svakodnevnom jeziku, insistiranje na razlici između baštine i nasleđa deluje donekle usiljeno. Ipak, ta razlika veoma suptilno ukazuje na dinamičan odnos čoveka prema prošlosti, pa je ne treba izgubiti iz vida.
Konačno, kada se već igramo rečima i nižemo termine na raznim jezicima, vratimo se za trenutak na početak. Kako li bi glasio prevod reči kultura na naš jezik? Toliko smo se navikli na nju da takvo pitanje deluje donekle neprikladno. Pa ipak, u jednom prevodu s latinskog na srpski jezik iz devetnaestog veka, pomenutu frazu cultura animi nalazimo kao obdelanije duha. Da li je kultura obdelanije, obrada, privređivanje? (Nije li to ista ona reč koju čujemo kada agrikulturu nazovemo poljoprivredom?) Naravno, nećemo preterivati sa ovom igrom, jer se termin kultura sasvim udobno ugnezdio u naš jezik, ali pomenuti prevod nas podseća na jedno važno načelo. Potreba za kulturom stvar je delatne prirode čoveka.
Baština je stalni podsetnik na tu delatnu prirodu čoveka, sačuvanu u toj reči kultura. Da li je to izvor dinamizma spregnutog u sintagmi kulturna baština? Jer čini se da bi čovek neprestano da menja svet oko sebe, dok istovremeno želi i da sačuva sve ono što smatra vrednim. Kulturna baština je upravo izraz tog očiglednog, a naizgled protivrečnog stanja. Zahvaljujući tome, ljudska sudbina nam se prikazuje u svoj svojoj raznovrsnosti i nemerljivosti, a kroz trajanje bezbrojnih svedočanstava: od okamenjenih ostataka nestalih civilizacija, pa do krhkosti značenja reči koje svakodnevno koristimo.
Podela sveta
Nešto staro nam često služi da bolje prihvatimo (ne nužno i razumemo) nešto novo, bilo da nam se to novo nudi zarad naše ili tuđe koristi. Recimo, u devetnaestom veku su prvi automobili oglašavani kao „kočija bez konja“ (horseless carriage), a danas govorimo o „vozilu bez vozača“ (driverless car). Takođe, jer se neretko osećamo obespravljenim i potčinjenim poput kmetova u srednjem veku, naše doba ponekad nazivamo tehnofeudalizam. Često govorimo, nadahnuto i samouvereno, o svetu prošlosti i o svetu budućnosti, neprestano ih upoređujući. No možda smo zato tako izgubljeni u sadašnjosti?
Bilo kako bilo, u društvu čiji je imperativ stalni razvoj, prošlost ima bitnu ulogu. Jednostavno rečeno: da bi nešto bilo novo, nešto mora da bude staro. Tako je, paradoksalno ili ne, u modernom svetu koji se zaklinje u budućnost prošlost jedan od najvrednijih resursa.
Zato se prošlost neprestano uređuje i kontroliše. Nije to izum modernog doba. Briga o ostacima prošlosti može se pratiti do duboko u ljudsku istoriju. Prepoznaje se u tradiciji obnavljanja starih zdanja (pri čemu bi ona neretko bila znatno izmenjena), ili u pravnim propisima (ponekad toliko strogim da se uništenje starina plaćalo glavom). Takođe, prisutna je u negovanju plemićkih genealogija (prepunih maštovitih veza istorijskih i mitskih predaka), ili u stvaranju neodoljivih zbirki čudesa (u kojima bi se rog jednoroga mogao naći kao sasvim realan predmet). Prošlost, realna ili izmaštana, bila je postojano utkana u svakodnevicu čoveka, dok je budućnost izmeštena u neki drugi svet, sa onu stranu života i smrti. Moderno doba, čije početke obično (mada ne i precizno) smeštamo u drugu polovinu osamnaestog veka, donelo je potrebu za drugačijim pristupom. Prošlost je postala predmet naučne klasifikacije i sistematizacije. Drugim rečima, to više nije bio samo tradicionalni tok nasleđenih obrazaca koji se prenosi s generacije na generaciju, već institucionalizovani korpus znanja.
U tom, novom, sistemu upotrebe prošlosti, isprva su korišćeni poznati termini, kao što su starina (antiquitas) i spomenik (monumentum). Oni su, kao i ranije, jasno ukazivali na neposredna, fizička svedočanstva o prošlosti, poput drevnih građevina, spisa ili materijalnih ostatka. Razvijale su se pojedinačne naučne discipline koje su pažljivo razdvajale utemeljena saznanja o prošlosti od njihovih izmaštanih pandana, bilo da je reč o istorijskim fantazijama ili prirodnjačkim zagonetkama. Na primer, ono što je u nekadašnjim zbirkama predstavljalo rog jednoroga (pa otuda i siguran dokaz njegovog postojanja), zoolozi su zaista prepoznali kao rog, ali narvala (monodon monoceros), jednorogog sisara iz roda kitova. Uporedo s naukom, koja je nekada jedinstvenu viziju sveta sve više delila na pojedinačna, disciplinarna saznanja, razvijali su se institucionalni sistemi pravne i tehničke zaštite starina. No, tu treba biti sasvim jasan: u devetnaestom veku su spomenici i starine bili pre svega u službi nacionalne ideologije, a staranje o njima jeste zadatak usmeren ka građenju zajedničkog (nacionalnog, etničkog, verskog) identiteta. Zato su „tuđi“ spomenici redovna meta u ratnim sukobima, kao što su se i činjenice sopstvene istorije ponekad zamagljivale poželjnijim predstavama prošlosti. Kao i teritorija, i prošlost je bio domen koji treba osvojiti. Pa opet, međunarodni sukobi doveli su i do svesti o zajedničkom značaju spomenika. Tako se zaštita starina isprva uključuje u konvencije o običajima ratovanja, da bi tokom dvadesetog veka počela da dobija i samostalni međunarodni pravni okvir.
Takođe, u domenu tehničke zaštite, iskustva rekonstrukcije, konzervacije i restauracije spomenika i pored lokalnih osobenosti, jasno su uputila na neophodnost zajedničkog delovanja u tom polju. U terminološkom smislu, raznovrsnost i raznolikost ostataka prošlosti ukazali su i na potrebu za opštijim pojmovima. Tako se već tokom prve polovine dvadesetog veka ideja starine i spomenika lagano apstrahuje ka konceptu kulturnog dobra. (Uporedo se razvijaju i modeli zaštite prirodnog nasleđa. Ono nam je naročito značajno jer gotovo samorazumljivo upućuje na neophodnost izdizanja nad jednostranim interesima, ali sa druge strane ukazuje i da je, u ovom kontekstu, priroda kulturni koncept.) Dvadeseti vek je ujedinio svet u (barem) dva velika stradanja, pa se i briga o zajedničkom kulturnom dobru morala ojačati. Zbog svoje jezičke i simbolične obuhvatnosti, u akademskim i institucionalnim krugovima se sve češće koristi termin baština. Jedan od formalnih vrhunaca takvog razmišljanja jeste usvajanje Uneskove Konvencije o zaštiti svetske prirodne i kulturne baštine 1972. godine. Tako je i u široj javnosti promovisan koncept baštine kao onog što smo nasledili iz prošlosti, što živimo danas i što prenosimo narednim generacijama, a u kome se prepoznaje univerzalan i nezamenjiv izvor života i nadahnuća.
Hrabrost na ulici
Ipak, takav pristup baštini ukazao je i na mnoge probleme.
Razvojni put ideje o kulturnoj baštini prepoznatljivo je bio utemeljen u evropskom pogledu na svet. Dovoljno je pogledati kartu lokaliteta s Liste svetske baštine Uneska: dok je Evropa „načičkana“ lokalitetima, neki delovi sveta su gotovo bez i jednog jedinog unosa.
Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka usledila je reakcija koja je dotad prepoznatljivu ideju kulturne baštine proširila drugim aspektima. Između ostalog, (evropska) sklonost ka brizi o ostacima materijalne kulture (pokretnim i nepokretnim) nadopunjena je isticanjem značaja nematerijalne kulturne baštine, prepoznate u neprekinutim, a često skrajnutim tokovima iskonskih životnih potreba i vrednosti. Uporedo, ponekad hegemoni karakter institucionalizovane baštine – jer su neki spomenici, orvelovski rečeno, ipak jednakiji od drugih – ublažen je deklarativnom osetljivošću spram nasleđa ugroženih i marginalizovanih grupa. Takođe, pravo na kulturnu baštinu promovisano je kao temeljno ljudsko pravo. Čini se da živimo u svetu jednakosti i međusobnog uvažavanja. No, ironiju na stranu, često pozivanje na „poštovanje kulturne raznolikosti i ljudske kreativnosti“ koliko ohrabruje toliko i upozorava.
Već je u poslednjim decenijama dvadesetog veka baština postala prepoznatljiv ekonomski resurs. Od tog doba, takozvana industrija nasleđa (heritage industry), kao i njene srodnice, kulturne i kreativne industrije, ostvaruju znatne zarade. Baština tako postaje interesantna ne samo kao kulturno dobro već i kao predmet investicionih strategija. Taj savremeni fenomen zapravo nas vraća na pitanja temeljnog razumevanja pojma kulturne baštine. Jer, rekli smo već, kulturna baština ima smisla samo kada se koristi, kada je delatni činilac unutar zajednice. Međutim, za razliku od ekonomskih procesa usmerenih ka reprodukciji (ponovnoj proizvodnji) dobara, specifičnost upotrebe baštine je u tome što se zahteva trajno očuvanje i održavanje spomeničkih vrednosti. Drugim rečima, baština se ne može reprodukovati. Ona se može samo negovati i održavati.
No, šta su te vrednosti o kojima govore poznavaoci ekonomije spomeničke baštine? Ukratko, to je ono što priziva u sećanje neke ljude ili događaje. Zato se – naravno, kad ih uopšte primetimo – oko spomenika i diže vreva. Spomenik, sam po sebi, jeste konkretizacija apstraktne ideje o kulturnoj baštini. To je predmet jasne i definisane materijalnosti, oblika i značenja, čija vrednosti leži u dokumentovanju komemorativnog sadržaja. Drugim rečima, spomenike podižemo i rušimo da bismo se nečeg sećali, ili da bismo nešto zaboravili. Tako nam monumenti pomažu da, konačno, razumemo suštinski sadržaj pojma kulturne baštine: to je korpus sećanja, kolektivnih i javnih, ali i generacijskih i ličnih. Kako ih sačuvati? Čiji je to zadatak? Zamislimo šta je sve potrebno da bi se neprestano stajalo i odolevalo na vetrometini pamćenja i zaborava? Jedna blistava dečja misao (u neodoljivoj knjizi Olovka piše srcem) može nam pomoći u traganju za odgovorom. „Hrabrost je spomenik na ulici“, kaže naš anonimni a genijalni učitelj, sažimajući delatne, javne i komemorativne funkcije kulturne baštine. Ako ta misao deluje suviše vetropirasto, možemo da je formulišemo i ovako. Pitanje: „Ko je dužan da čuva kulturno nasleđe?“ Odgovor: „Svako“ (Ustav Republike Srbije, Član 89).
Na kraju, čini se prikladnim da se vratimo korenima. Vuk Karadžić u Srpskom rječniku iz 1818. godine beleži i termin baština. Etimološki dosledno, navodi da je to očevina. Ali, neočekivano, dodaje i da je to „ono mjesto đe se ko rodio“. Preselimo ovaj dodatak u naše doba, imajući na umu rođenje kao početak života. Možemo li da zaključimo kako nas negovanje i razumevanje baštine, tog jezgrovitog korpusa kulturnog pamćenja, oplemenjuje tako da imamo osećaj da proživljavamo iskustva nekoliko generacija? Ili nas, zapravo, to simbolično mesto rođenja podseća da život treba proživeti razborito, poput spomenika na ulici?
tekst: Milan Popadić
ilustracija: Nikola Velicki
