Poglavlja nekih budućih udžbenika iz istorije posvećena dvadesetim godinama 21. veka nesumnjivo će biti teško gradivo i za učenike i za nastavnike. „Istorija” koju trenutno živimo ispunjena je ratovima, krizama i podelama koje prevazilaze kognitivne i emotivne kapacitete odraslih ljudi, a kamoli onih mlađih koji svoje tek razvijaju. O tome kako s decom i mladima da razgovaramo o svemu što se oko njih dešava, za Liceulice piše Dunja Karanović.
Dečja emisija „Važne stvari”, koja se emituje na Drugom programu RTS-a, dospela je u žižu javnosti dvaput tokom prošle jeseni zbog navodne zloupotrebe maloletnika u političke svrhe. Krajem septembra, repriza jedne epizode „Važnih stvari” otkazana je zbog dečaka koji je samoinicijativno pomenuo studentske blokade, dok je epizoda iz oktobra skraćena za petnaest sekundi kako bi se izbegla izjava devojčice da u Zrenjaninu nema pijaće vode. Iako prema zvaničnim procenama REM-a zloupotrebe nije bilo, protiv urednice Dečjeg programa javnog servisa pokrenut je disciplinski postupak, a u prorežimskim medijima se nedeljama brujalo o „sramnoj” eksploataciji dece u „blokaderske svrhe”. Koncept „Važnih stvari”, preuzet iz holandske emisije „Hoofdzaken”, takav je da deca, dok sede u frizerskoj stolici, s voditeljem-frizerom slobodno razgovaraju o svojim iskustvima i temama koje ih zanimaju. U nekom idealnom svetu, deca bi možda govorila o Vili Zubićki ili o tome ko bi pobedio u tuči između rečnih i morskih riba, ali mi ne živimo u tom svetu.
Odrastanje u kontinuitetu kriza
Živimo u svetu u kome su se u rasponu od nekoliko godina desili i pandemija i Ribnikar i nadstrešnica i Ukrajina i Gaza i Iran i Mineapolis. Generaciji Alfa gotovo nijedna školska godinu nije prošla bez nekog oblika vanrednog stanja ili štrajka. Misliti da oni toga nisu svesni i da ih to ne brine duboko je problematično. Ako zanemarimo problem cenzure i to što o zloupotrebi najglasnije govori politička struja kojoj su deca i rađanje centralna tačka svih predizbornih kampanja, ostaje nam veoma opasna ideja da postoje teme o kojima s decom ne sme da se razgovara.
Odrastanje u „kontinuitetu kriza”, kako za Liceulice objašnjava psihološkinja Anja Simonović, kod dece i mladih stvara doživljaj sveta kao nepredvidivog i nesigurnog mesta, što dovodi do porasta anksioznosti, somatskih simptoma, napetosti, izolacije, problema s koncentracijom i snom. Zadatak odraslih jeste da obrate pažnju na promene u ponašanju i mentalnom zdravlju dece, ali to ne znači da se izbegava razgovor o stvarima koje ih potresaju.
„Najvažniji zaštitni faktor za mentalno zdravlje nije odsustvo kriza, već prisustvo emocionalno dostupnih odraslih koji mogu da tolerišu dečje strahove i brige, da decu ne ućutkuju, da ih saslušaju i pomognu im da razumeju šta se dešava”, ističe Simonović, koja radi kao asistentkinja na Departmanu za psihologiju Fakulteta za medije i komunikacije i kao članica stručnog tima Centra za mlade „Cezam”. Direktan rad sa decom i mladima 10–30 godina pokazuje da oni daleko više prate svakodnevna dešavanja nego što to odrasli pretpostavljaju – brine ih nasilje u društvu, ekonomska nesigurnost, nastavak školovanja, kao i politička previranja. Ono što najviše narušava njihovo mentalno zdravlje, međutim, jeste izostanak podrške.
„U mnogim porodicama se izbegava razgovor o aktuelnim temama, često uz rečenicu ’ne želimo da opterećujemo decu’.
U tim porodičnim sistemima deca i mladi najčešće žele objašnjenja i priliku da izraze strah, ljutnju ili tugu u vezi s događajima koji ih okružuju. Kada se o teškim temama ne razgovara, deci preostaje to da praznine popunjavaju samostalno ili uz pomoć svojih vršnjaka. Takve dopune njihovog kognitivnog i emotivnog aparata, bez dovoljno informacija i znanja, često mogu odvesti decu u zamišljanje najgoreg i katastrofičnog scenarija, kako za njih same, tako i za porodicu i celo društvo”, kaže naša sagovornica.
Važno je da decu i mlade učimo kritičkom mišljenju
Generacija koja odrasta uz internet, društvene mreže i algoritme koji ih uređuju preplavljena je potresnim i polarizujućim informacijama koje su retko kontekstualizovane, i u tom smislu više i ne može biti „zaštićena” na način na koji je to bilo moguće pre samo deset ili dvadeset godina. Iz tog razloga je važno da decu i mlade učimo kritičkom mišljenju, da ih pitamo kako shvataju sadržaje s kojima se susreću i da im pomažemo da razumeju kontekst bez nametanja unapred definisanih pozicija i rešenja.
„Informacije postaju problem onda kada o njima nemaju s kim da porazgovaraju, kada nemaju kome da iznesu svoj doživljaj u vezi sa onim što su pročitali i kada informacije koje ih zbunjuju ili zabrinjavaju ostanu samo u njima. Teške teme ne treba skrivati od dece, ali ih treba dozirati – važno je da pojave objašnjavamo onoliko koliko dete može da podnese u svom uzrastu, bez zastrašivanja i bez detaljisanja koje prelazi granicu emocionalne sposobnosti. Decu ne štiti izolacija od stvarnog sveta, već regulisan i miran odrasli koji može da bude njihov filter i njihov oslonac”, objašnjava Simonović, ističući i to da je ključna poruka koju deci treba preneti to da se mišljenje gradi, a ne preuzima.
Pored samih roditelja i staratelja, važnu ulogu u doziranju informacija igra obrazovni sistem. Prema rečima Ane Dimitrijević, profesorke engleskog jezika u Devetoj beogradskoj gimnaziji, deca i mladi koji u ovom trenutku idu u školu bili su primorani da veoma rano shvate da svet u kome žive nije uvek pravedan i lep.
„Tragedija u OŠ ’Vladislav Ribnikar’ bila je najveći šok i potres. S druge strane, kovid je deci poremetio svakodnevne rutine, i one koje vole i one druge. Pad nadstrešnice ih je, čini mi se, zatekao malo spremnije, nakon ovih prethodnih nedaća, koje su ih, reklo bi se, osnažile u životnom smislu. Svako iskustvo, lično i nečije drugo, čak i ono najstrašnije, može nam biti nauk, može nas pripremiti za ono što nas može zadesiti kasnije u životu. Mislim da su ubrzano sazreli i razvili svest o drugome, o društvu u kojem žive i sopstvenoj ulozi u njemu”, ističe Ana Dimitrijević za Liceulice.
Koliko je razvijena svest mladih postalo je očigledno tokom prošlogodišnjih protesta, u koje su se, između ostalih, uključili i srednjoškolci. Ipak, ne treba izgubiti iz vida da se ta svest još uvek razvija, a da je odgovornost za društvenopolitički sistem u kome živimo i dalje na odraslima. Škola je, kako kaže naša sagovornica, deo svakodnevice mladih koji utiče na formiranje stavova. Uloga nastavnika je da pomognu učenicima da razumeju sve što vide i čuju od vršnjaka, iz medija i sa interneta, i nema smisla izbegavati razgovor o aktuelnim događanjima ili „teškim” temama poput politike, nasilja, ratova i podela.
„Potrebno je razgovarati o svim tim temama, pojasniti ih, pomoći deci da shvate uzroke i posledice i dođu do sopstvenih zaključaka. Tako se razvija kritičko mišljenje – kroz razmenu mišljenja i argumentovanim razgovorom. U učionici uvek možete pričati o svim društvenim temama bez direktnog osvrta na dnevnu i stranačku politiku. Razgovori se vode na nivou ljudskih bića, članova društvene zajednice, u korelaciji s gradivom i temama koje se obrađuju bez indoktrinacije i nametanja bilo kog stava”, objašnjava Dimitrijević, i dodaje da se granice povlače tako što deci dopustimo da izraze stav ali i da saslušaju suprotne argumente, tako što im dajemo objektivne informacije i povezujemo ih s primerima iz istorije.
S decom moramo biti otvoreni, pošteni i hrabri
Teško je, međutim, postaviti granice i ostati objektivan kada su u pitanju teme oko kojih se i sami ne slažemo ili događaji koji izazivaju strah, bes i osećaj bespomoćnosti, kakvih je u poslednjih nekoliko godina bilo mnogo. Umetnost, a književnost pogotovo, često nam omogućava da teške teme obradimo i razumemo na način koji svakodnevni razgovor ne dozvoljava. Književnica za decu i mlade Jasminka Petrović višestruko je nagrađivana upravo za dela koja na duhovit i uzrastu prilagođen način obrađuju teme poput ratova, vršnjačkog nasilja, različitosti, ali i seksa i poremećaja u ishrani. S decom, kako ona kaže, moramo biti otvoreni, pošteni i hrabri.
„Nedavno sam prisustvovala razgovoru između sedmogodišnjeg Marka i njegove mame. Dečak je iznenada pitao: ’Šta je to kapitalizam?’ Mama se u prvi mah zbunila, ali se brzo snašla: ’Teško mi je da se koncentrišem na ulici, ali čim dođemo kući, pričaćemo.’ Deca su radoznala i postavljaju pitanja o najrazličitijim temama bilo kad i bilo gde. S obzirom na to da današnja deca odrastaju uz stalne potrese, strahove, neizvesnost i nasilje, nije čudo što pitaju i ’zašto u ratu stradaju deca’, ’da li je siromaštvo bolest?’, ili ’zašto policija stoji ispred studenata?’… U redu je odrediti vreme i mesto za razgovor, kao što je to uradila Markova mama, ali ne smemo ćutati i ostaviti ih da sami prerađuju stvarnost koja je za njih prevelika”, ističe Jasminka Petrović.
Važno je, kako kaže naša sagovornica, da na dečja pitanja odgovaramo u skladu s njihovim uzrastom i interesovanjem, na način koji pruža podršku, motiviše i umiruje. Ćutanje, s druge strane, ostavlja prostor strahu, zabludama i ravnodušnosti. Ono što primer emisije „Važne stvari” pokazuje jeste da su deca vrlo svesna polarizacije u društvu i uticaja koji politika ima na svakodnevni život, tako da je posebno važno ponuditi im alate za razumevanje narativa koji ih okružuju.
„Decu moramo učiti da nasilje nije u redu, da nepravda nije prihvatljiva i da je svaki život jednako vredan. Treba ih ohrabrivati da sumnjaju, istražuju, razlikuju dobro i zlo, razvijaju solidarnost i empatiju, prepoznaju manipulaciju i, naravno, postavljaju pitanja. Zato je u odrastanju neophodna podrška odraslih, kvalitetno obrazovanje i kulturni sadržaj… U kontekstu aktuelnih protesta, dobro je da deca razumeju zašto studenti izlaze na ulice i šta znači građanska borba. Važno je da shvate zbog čega se neslaganje u stavovima ne treba pretvoriti u vređanje i nasilje. Podela na ’ćacije’ i one koji podržavaju studente ne sme se preseliti u učionice. Decu treba učiti da se do zajedničkih rešenja dolazi razgovorom, argumentima i međusobnim poštovanjem”, smatra Petrović.
Decu ne možemo ućutkati
Pokušaj da se dečja radoznalost i bunt potisnu iz medija, ali i da se politička pismenost prikaže kao nešto čemu nije mesto u obrazovnom sistemu (što je trend i kod nas i u svetu), više govori o nespremnosti odraslih da se nose s teškim istinama nego o tome šta deca i mladi (mogu da) razumeju.
Totalitarni i autokratski režimi se, kako Petrović ističe, plaše slobodnog izražavanja i kritičkog mišljenja koji su deci svojstveni: „Njihova radoznalost i spremnost da preispituju autoritet čini ih ’opasnim’ za svaki sistem koji počiva na kontroli i strahu. Zato vlast, u želji da sve drži pod nadzorom, cenzuriše kulturu i umetnost, oblikuje obrazovanje po svojim normama, gasi slobodne medije, pa čak zabranjuje i sadržaje namenjene deci. Serijal ’Važne stvari’ upravo je pokazao koliku moć ima dečja iskrenost. Upravo ta čestitost i nepatvorena istina uznemiravaju sistem, pa se dečja nevinost doživljava kao pretnja, a iskren govor kao napad. Otuda dolaze pritisci, zabrane i kažnjavanje ’krivaca’. Po prirodi stvari, decu ne možemo ućutkati, kao što ne možemo zabraniti suncu da sija ili snegu da veje. To je jednostavno tako. Iskrenost uvek pronađe put do slobode.”
tekst: Dunja Karanović
ilustracije: Anna Dial
