Izvanredna uloga u novoj predstavi Tomija Janežiča 1981 u Novosadskom pozorištu, objavljivanje monografije Boris Isaković: Priča o Glumcu i Glumi, koja je usledila nakon nagrade za životno delo Dobričin prsten, nagrada Zlatna Arena na ovogodišnjem festivalu u Puli za film Rajka Grlića Svemu dođe kraj bili su povod da za naš novogodišnji broj razgovaramo s glumcem i profesorom glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Borisom Isakovićem.
- Nedavno ste doživeli veliko priznanje da o vašem radu izađe monografija, koju je objavilo Udruženje dramskih umetnika Srbije, a uredio Aleksandar Milosavljević. Da li ste kroz rad na monografiji otkrili nešto novo o sebi ili svom putu u glumi?
Zapravo, čini mi se da jesam. Drago mi je da sam morao da sagledam svoj dosadašnji rad. Drugačije to nikako ne bih uradio. Ne bih ni znao šta sam sve uradio. Video sam jednog Borisa Isakovića koji nije lenčario, iako za sebe često imam utisak da sam lenj. Monografija mi je ukazala na drugačiju sliku o tom čoveku kojeg ja i ne poznajem dan-danas baš do kraja. Drago mi je da je on toliko stvari uradio i da je sam put bio zanimljiv. Setio sam se svojih profesora, perioda u KPGT-u i Ljubiše Ristića, predstave Bure baruta… Puno je tu bilo pozorišta. I susreta sa tolikim brojem ljudi i značajnim glumcima rediteljima. Osetio sam mir i zadovoljstvo.
- S obzirom na dugu pozorišnu karijeru i iskustvo u mnogim teatarskim kućama, kako vam se čine kulturne i repertoarske politike sada i na početku vaše glumačke i profesorske karijere?
U institucijama se ranije, čini mi se, dublje promišljalo o repertoarskoj politici. Današnji repertoar je odraz strahovitog smanjenja budžeta pozorišta, a sa druge strane učinjeni su veliki rezovi u ljudstvu. Zbog toga pozorišta moraju da biraju naslove koji mogu da privuku potencijalne gledaoce. Udvaranje publici nekad može da dovede do repertoara koji nema svoju ozbiljnu, stratešku osnovu. Pošto ja nisam zaposlen ni u jednom pozorištu, repertoarske politike krojim sam sebi. Idem i radim sadržaje koji me privuku.
- Iako predstava 1981 Tomija Janežiča govori o decenijama života srpsko-mađarske porodice u Novom Sadu, politika služi samo kao vremenski kontekst ili izvor humora. Šta mislite da je pomeranje fokusa na čoveka i porodicu donelo ovoj predstavi?
Mi smo svi prolaznici u ovom vremenu. Predstava obuhvata gotovo dva veka u kojima se prepliću ljudske sudbine. Svako od nas u porodici može da ispriča takvu priču i svi se prepoznajemo u ovakvoj priči. Ljudske sudbine, lične priče, Čovek — to je za mene najuzbudljivije.
Današnji repertoar je odraz strahovitog smanjenja budžeta pozorišta. Zbog toga pozorišta moraju da biraju naslove koji mogu da privuku potencijalne gledaoce. Pošto ja nisam zaposlen ni u jednom pozorištu, repertoarske politike krojim sam sebi. Idem i radim sadržaje koji me privuku.
- O čemu bi, po vama, pozorište danas trebalo da govori?
Ako pokušate eksplicitno da prenesete stvarnost koju živimo u pozorište, onda umanjujete značaj pozorišne moći. Po mom osećanju, današnje pozorište treba da se okrene pričanju priče, vraćanju na ljudskost, pokušaju da se vrati poverenje između ljudi, da se shvati značaj nečije sudbine, da govori o ljudskim sudbinama. Pričajući o drugoj ljudskoj sudbini, povezujemo se kao gledaoci. Treba da govorimo o drugima i da tek onda počnemo da govorimo o sebi.
Ono što ja ne volim su pokušaji političkog, pamfletskog pozorišta. Pozorište može mnogo više. Šta imamo od toga da tumačimo ljudima gde oni žive? To je svima potpuno jasno. Tomi Janežič je rekao da ljudi odlaze u pozorište ili gledaju film kako bi doživeli ono što ne mogu da osete u životu. To je govorio i Čehov, da pozorište treba da bude onakvo kakvim ga vidimo u snovima. U pozorište kao gledaoci idemo da bismo doživeli nešto što ne možemo na ulici ili na nekom drugom mestu. Ono je jedini medij koji stvara živi odnos u datom trenutku između gledaoca i glumca. To je njegova moć.
- Film Rajka Grlića Svemu dođe kraj, za koji ste dobili Zlatnu Arenu, podcrtava opravdano nepoverenje u institucije zbog njihove korumpiranosti, što je tema koja muči sve stanovnike nekadašnje Jugoslavije. S tim u vezi, kako gledate na sve češče regionalne saradnje u filmografiji?
Moje ponovno povezivanje sa tim prostorom traje sigurno dvadeset pet godina. Ja drugačiju zemlju nisam imao i ona je ostala u tim granicama za mene i danas. Ogroman je krug ljudi koji se na taj način povezao, i treba im davati još više prostora. U našoj je profesiji to postalo normalno. Na to treba da se naviknu druge strukture, možda i distributeri. Jasno je da je tržište celog regiona povoljnije od mnogo manjih, izolovanih tržišta. Zašto bi tržište pašteta i jogurta ili drugih proizvoda funkcionisalo drugačije od filmskog i pozorišnog? Ne razumem. Očigledno još uvek postoje nacionalističke težnje sa svih strana, međutim, koprodukcije i saradnje se ne mogu zaustaviti. To je toliko rašireno. Pored toga, Svemu dođe kraj nije komercijalan film. Distribuira se u Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori. Razumemo jezike kojima pričamo i treba da gledamo filmove. Radujem se susretu sa svakim kolegom iz bivših nam republika.
- Igrali ste u i filmu Miloša Pušića Heroji radničke klase, očekuje nas i premijera filma Zvečarke reditelja Nikole Ljuce. I ova dva filma govore o nemoći običnog čoveka u susretu sa vlašću i njegovom stradanju u kapitalizmu. Mogu li filmovi, i uopšte umetnost, da menjaju našu stvarnost?
Uvek sam razmišljao: Šta ja drugo mogu da uradim? Mi, ljudi, glumci, radimo najviše što možemo da u određenom trenutku progovorimo o važnim stvarima, da konstatujemo, da postavimo pitanje, eventualno da ponudimo odgovor. Ali već sama zapitanost nad stvarima je značajna.
Heroji radničke klase adresiraju važnu temu — posledice građevinske mafije. Njima svedočimo i danas. To je tema filma i to znači da te pojave nisu ostale nezapažene, da ih nismo ignorisali. Film je rađen u teškim produkcijskim okvirima, ali zainteresovao je ozbiljne ljude u Berlinu da ga pozovu na festival. Znači da nekog smisla ipak ima. Sudbine zapostavljenih ljudi izlaze u prvi plan. S vremena na vreme moramo se setiti čoveka, običnog čoveka koji ide na gradilište, koji nije obezbeđen i koji pogine. Baš kao što se desilo u filmu. Moramo da se sećamo tih ljudi i da neprestano o njima govorimo.
- Igrali ste Ratka Mladića u filmu Quo vadis, Aida? i Slobodana Miloševića u seriji Porodica. Kako odlučujete koje uloge prihvatate?
Uvek mi postavljaju pitanje o ta dva lika. Imam utisak da ih na određeni način reklamiram, a to nikako ne želim. Ne treba da se zaborave, moramo da ih upamtimo u negativnom kontekstu, ali nemam snage da o tim ljudima govorim.
- Beograd se smatra centrom umetničkih zbivanja. Vi ste jedan od retkih umetnika čije mesto stanovanja nije odredilo karijeru. Da li je teško graditi karijeru van centra, postoje li prednosti u tome, i šta biste savetovali studentima?
Naši studenti su svuda, što mi je izuzetno drago. Tako sam promišljao i prijemne ispite. Nikad nisam gledao da na klasi budu samo ljudi iz Novog Sada ili Beograda. Studenti su iz cele Srbije, a posle i rade u čitavoj zemlji. Znanje i svet koje ponesu odavde prenose dalje svuda. Oni su ti koji će krojiti buduće repertoarske politike. Na Akademiji uče da osećaju da su deo sveta, da mogu da učestvuju u čemu god žele. Davno sam imao dilemu gde da budem, da li u Novom Sadu ili Beogradu. Divnu rečenicu mi je rekao moj kolega Miodrag Krivokapić: Borise, pa pozorište je tamo gde si ti.
Hoću da verujem da žrtva koju su podneli nastradali ljudi mora na nešto dobro da se preokrene. Naravno da je ovo podiglo čitav grad i zemlju. Pojavio se talas koji je i sada prisutan, i ne sme da nestane i da zaboravimo. To je kao kamen bačen u vodu koji pravi koncentrične krugove i ne postoji ništa što to može da zaustavi.
Da li može izvan centra, to zavisi od nas induvidualno, od svakoga čoveka ponaosob. To sigurno može, ali zavisi od ljudi. Gde će neko naći svoj kreativni prostor i od kog mesta će napraviti kreativno mesto isključivo je pitanje snage individue. Ja podstičem svoje studente na to. Umesto da se zatvaraju u uštogljene pozorišne sisteme koji odavno ne funkcionišu, da sede, da čekaju da li će biti izabrani, treba da prave svoja pozorišta na svakom koraku. Pozorište je moguće bilo gde. Naravno da tu treba podnositi određenu žrtvu. Nisam ni ja prolazio puteve koji su bili lagodni. To je borba nakon završetka Akademije, kada se čovek upušta i radi. Ima puno studenata koji ne dopuštaju da ih nešto ograniči. Odličan primer je Pozorište Promena, gde su i bivši i sadašnji studenti. Novosađani su dobili scenu koja je toliko značajna publici. Deluje mi da ljudi mnogo više vole da dolaze u Promenu nego u neko drugo pozorište.
- U jednom od prethodnih intervjua rekli ste da ste optimista i da verujete da se humanost rađa iz najtežih situacija. Poslednjih nedelja u Novom Sadu je zbog tragedije, ubistva petnaest ljudi i još dvoje koji su teško povređeni, teško biti optimista. Imate li savet odakle crpeti optimizam?
Na Železničkoj stanici u Novom Sadu se desilo ubistvo, kako i kažete. Deo sam i protesta. Ja ne smem da prestanem da se divim ljudima – ako to prestanem, i ako tu ljubav prema čoveku zamenim nečim drugim, trebalo bi odmah da se maknem iz ove profesije. Moram da imam veru u ljude. Znam da nam je svima zajedno teško, nama, običnim ljudima. Ne znam dokle nivo nepravde može da narasta. Prosto moram da verujem u kosmičku pravdu. Hoću da verujem da žrtva koju su podneli nastradali ljudi mora na nešto dobro da se preokrene. Da će ti ljudi morati zauvek da ostanu upamćeni. Da, to je petnaest mrtvih ljudi, ali vi morate uzeti u obzir veći broj. To su njihove porodice, prijatelji… I ne znamo koliko smo svi mi povezani. Naravno da je ovo podiglo čitav grad i zemlju. Mora da se pomene traljav rad i odsustvo ozbiljne promišljene akcije opozicije. Ipak, pojavio se talas koji je i sada prisutan, i ne sme da nestane i da zaboravimo. Ne smemo da zaboravimo ljude koji se i dalje bore i kojima su životi preokrenuti u potpuno drugom smeru. Ne samo njima, nego i njihovim porodicama i prijateljima. To je kao kamen bačen u vodu koji pravi koncentrične krugove i ne postoji ništa što to može da zaustavi. Ja tako razmišljam i plašio bih se da mislim drugačije jer bih se onda još više zatvorio i od ovako suženog kruga u kojem funkcionišem. Verujem da ovo mora da dovede do katarze iz koje će proizići nešto dobro.
Razgovarala Divna Stojanov
Fotografije: Nemanja Jovanović, nova.rs
