Boris Danilovac za sebe kaže da je enciklopedija sporta, voli da čita o borcima za ljudska prava i da igra šah sa prijateljima. Iako su njegovi počeci u magazinu Liceulice bili izazovni, on danas ne propušta da izađe u prodaju. Liceulice možete kupiti od Borisa u Novom Sadu, ispred Bazara.
Odrastao sam u Novom Sadu sa mlađom sestrom, mamom Radmilom i tatom Aleksandrom. Tata je, kao i ja, završio srednju Poljoprivrednu školu. Radio je u Zavodu za izgradnju grada i u Opštini, a mama u fabrici tekstila.
Kada je trebalo da upišem osnovnu školu u Novom Sadu, psiholog je smatrao da nisam dovoljno zreo. Tata me je tada odveo u Deronje, odakle je on. Tamo sam upisao i završio prvi razred. U Deronjama su me čuvali deda Siniša i baba Zorka. Mnogo sam ih voleo. Tamo sam upoznao i drugare sa kojima sam se kasnije godinama družio, iako sam u drugom razredu prešao u školu u Sremsku Kamenicu. Momci su bili dobri prema meni, to je bilo jedno veliko drugarstvo.
U Kamenici smo živeli kao podstanari, ali mi je u školi bilo lepo. Posle toga smo prešli na Salajku, to je četvrt u Novom Sadu, u jedan dvorišni stan. Bio je vrlo mali, nas je bilo četvoro. Sećam se kako je u njemu bila velika vlaga zimi.
Imao sam drugare sa kojima sam igrao fudbal; igrao sam baš dobro, imao sam dobru tehniku
Stalno sam išao na turnire, u sedmom i osmom razredu pogotovo. Bio sam u prvoj ekipi, bio sam među najboljim igračima malog fudbala. Čak sam bio pozvan da igram za reprezentaciju škole u osmom razredu, ali nisam igrao jer sam imao jaku tremu. Na tim utakmicama noge mi se odseku, i srce počne jako da mi lupa.
Prvo svetsko prvenstvo u fudbalu koje pamtim je Italija 1990. godine. Pratio sam i našu domaću ligu, veliki sam fan Crvene zvezde. Bio sam presrećan kad je postala šampion Evrope 1991. Na prvoj utakmici u Beogradu sam bio sa tatom devedesete. Crvena zvezda protiv Grashopersa. Za svetska prvenstva u fudbalu znam gde se igralo i ko su prvaci od Urugvaja 1930. do Katara 2022. Pratim i rukomet, vaterpolo, tenis i košarku.
Prvi put sam otišao kod psihijatra 2001. godine
Često sam imao napade panike, samo tada nisam znao da je to to. Imao sam strah od gutanja hrane i upadao sam u neku vrstu paranoje. Bio sam na terapiji samo dve godine. Igrao sam fudbal i pio pivo da bih prevazišao strahove. Radio sam i fizičke poslove, na primer krčio sam šume. Radio sam i kao čuvar na gradilištu. U tom periodu, bilo je sukoba u porodici. Mama i tata su se razveli. Nisu dovoljno pratili moje stanje. Tada sam psihički padao, sve do odlaska u bolnicu 2004. godine. Mama i tata su me odvezli. Posle toga, polako sam počeo da se oporavljam.
Želim da se zahvalim svom prvom psihoterapeutu Nataši Cvejić, dosta mi je pomogla. Sjajno smo radili zajedno, počeo sam normalno da jedem i da se družim. Ona me je poslala u Karitas. To je nevladina humanitarna organizacija. Tamo sam išao na psihoterapiju kod Maje Pavlov. I njoj sam veoma zahvalan. I, naravno, doktoru Borisu Goluboviću sa psihijatrije u Pokrajinskoj bolnici, koji me je lečio osamnaest godina.
Član sam udruženja „Patrija” od 2019. godine
Saznao sam za Patriju preko Karitasa. Počeo sam da dolazim na radionice, ali sam tada imao panične napade. Imao sam jake strahove i anksioznost. Majka je morala da ide sa mnom. Poslednje četiri godine sam se stabilizovao.
Na likovnim radionicama upoznao sam i najboljeg druga Miloša, sa kojim provodim dosta vremena. Igramo šah zajedno. U slobodno vreme volim i da slušam muziku, naročito jugoslovenski rok. A dosta i čitam. Najviše volim sociološke knjige i borce za ljudska prava – Indiru Gandi i Martina Lutera Kinga. Želja mi je da upišem sociologiju, ali videćemo koliko je to realno. Novac je problem.
Liceulice mi je pomoglo da se izvučem iz anksioznosti
U prodaju magazina Liceulice su me uvele Jovana i Tamara iz „Patrije”. Bilo je jako teško u početku. Sa mnom su u prodaju išli drugari Tomislav i Miloš, mama i Jovana i Tamara. Jednom prilikom imao sam panični napad, ali je Tamara bila tu. Odvela me je do fontane, pričala sa mnom pola sata, radila vežbe disanja i pomogla mi da se smirim. Nakon toga sam počeo da prodajem i išlo mi je odlično. Liceulice mi je pomoglo da se izvučem iz anksioznosti. Pozitivna stvar koju mi je donela prodaja magazina je i druženje s ljudima. Pored Bazara, prodajem i u kafiću Pastai. Tamo radi moja drugarica iz srednje škole, sa kojom sam se, zahvaljujući magazinu Liceulice, sreo posle više od dvadeset godina.
razgovarala: Anja Mihić
fotografija: Anja Mihić
