Bojana Novaković je australijska glumica srpskog porekla poznata po ulogama u filmovima „Mala smrt“, „Đavo“, popularnim serijama „Shameless“ i „Love Me“, kao i filmu „Šišanje“ domaćeg reditelja Stevana Filipovića. U Srbiji je pak javnost zna ne toliko zbog uspeha u Holivudu koliko zbog podrške koju od 2020. godine pruža ekološkim aktivistima i aktivistkinjama kao koordinatorka kampanje „Marš sa Drine“. U intervjuu za naš magazin, Bojana Novaković objašnjava šta je motiviše da se bavi aktivizmom, kako se održava nada u borbi protiv multinacionalnih kompanija, i koja je uloga kolektivne brige u izgradnji pravednijeg društva.
- Pored uspešne glumačke karijere već godinama unazad se bavite aktivizmom, koordinišete mrežu „Marš sa Drine“, na lokalnom nivou organizujete proteste protiv rudarenja, i sve to na relaciji između Australije, Amerike i Srbije. Gde se trenutno nalazite i na kom projektu radite?
Trenutno sam u pustinji u Kaliforniji sa Institutom za globalnu održivost Univerziteta u Bostonu, istražujemo životni ciklus solarnih panela, sve od rudarenja za minerale i sirov materijal, preko produkcije, do povlačenja iz upotrebe. Posebno gledamo kakav je socijalni uticaj industrijskih solarnih panela, kako utiču na lokalno stanovništvo, kako privatne kompanije sarađuju s lokalnom vladom, i gde ide novac. Već mesec dana pričamo s ljudima i pravimo fokus grupe. Industrijski solarni paneli su štetni kao i bilo šta drugo, to je velika količina sirovih materijala i infrastrukture, a sama struja koja se proizvede ne može da se potroši. Korporacije s lokalnim i federalnim vlastima prave dogovore, grad ne dobija energiju od solarnih panela, nego struja ide u „grid“ i odlazi u glavne gradove. Ti solarni paneli ne treba da postoje na divljoj zemlji jer je pustinja ceo ekosistem, i ljudi koji ovde žive je vole.
- Kako je to istraživanje povezano s borbom protiv rudarenja u našem kontekstu – da li su industrijski solarni paneli sledeći korak u eksploataciji?
Postoje te „zone žrtvovanja“, kompanije dolaze u divlju pustinju i grade preko lokacija važnih za domorodačke kulture, a struja ide u glavne gradove. Ovo je mali grad u kome ima puno radničke klase, a njima su cene struje skočile iako su okruženi solarnim panelima. To je veliki greenwashing, i u tom smislu je povezano s radom Rio Tinta u Srbiji – i mi smo jedna žrtvovana zona jer je ugrožen način života u Jadru, a narodu je rečeno da je to sve za zelenu tranziciju. Privatizacija rešenja klimatske krize uopšte nije rešenje, već samo način da se ljudi ubede. Ne možete da kažete da pravite rešenje za klimatsku krizu ako uništavate zemlju koju treba da održavate, bilo da je u pitanju pustinja, planina, ili reka. Nama kao narodu i celom svetu potrebna je svaka zelena površina, mi nemamo više kapaciteta da žrtvujemo bilo koju zelenu površinu.
- Kako ste počeli da se bavite ekološkim aktivizmom?
Ja ovo ne gledam kao ekološki aktivizam, ovo što ja radim pravo je svakog građanina da štiti zemlju, vodu, vazduh. Imamo pravo na čist vazduh, čistu hranu, krov nad glavom; ja koristim zakonsku osnovu da štitim ta prava za sebe i za druge kad ih već ne štiti država. Pre nego što sam postala glumica, još sam u gimnaziji organizovala proteste i pridruživala se raznim pokretima kao volonterka. Gde god da sam živela – u Los Anđelesu, u Australiji – uvek sam bila uključena u nešto u tom društvu. Za vreme pandemije 2020. godine zvali su me iz inicijative „Kreni Promeni“ da im pomognem da predaju peticiju „Stop policijskom nasilju“ Ujedinjenim nacijama. Istovremeno je grupa iz dijaspore „KAS mreža“ pokrenula temu Rio Tinta. Preuzela sam organizaciju kampanje, i tako je „Marš sa Drine“ počeo, upoznala sam se s raznim aktivistima, incijativom „Ne damo Jadar“, naučnicama Draganom Đorđević, Biljanom Stojković i Ljiljanom Tomović. U međuvremenu se priključilo još ljudi, postoje udruženja na terenu, na nivou Srbije, i na međunarodnom nivou, i zato smo toliko uspešni.
- Rio Tinto je kompanija koja postoji već 150 godina, i imali su mnogo vremena da razrade pregovaračke i marketinške taktike pre nego što su došli u Srbiju. U Zapadnoj Australiji je čak izbio skandal jer je uništen lokalitet od religijskog značaja za domorodačko stanovništvo, ali je kompanija bila uporna da popravi reputaciju. Kako se borba protiv Rio Tinta u Srbiji razlikuje od drugih slučajeva u svetu?
Ta upornost Rio Tinta je kao ponašanje nasilnika u nasilnoj vezi. Nateraju te da se osećaš nepristojno ako ne uđeš u dijalog s njima, jer ti se predstavljaju kao nešto humano. To se dešava u Srbiji u metaforičkom smislu, ljudi su počeli sebe da krive, ali je to u stvari jedna poznata taktika rudarskih kompanija i drugih korporacija koje se infiltriraju u društvo. Jako je interesantno to što u Srbiji nisu uspeli u tome, uspevali su neko vreme dok nisu osnovana udruženja kao „Marš sa Drine“ i „Ne damo Jadar“. Oni su se deset godina infiltrirali u društvo, donirali novac gradu Loznici, školi i fudbalskom klubu u Nedeljicama, išli su čak na slave i svadbe.
„Rio Tinto“ u svetu ima reputaciju čiste kompanije, jer više ne kopaju ugalj i ne rade s naftom, ali ta ideja je čista laž jer cela njihova infrastruktura zavisi od tih sirovina. U Australiji su napravili ogromnu grešku; kad su uništili tu pećinu odmah su platili uspešne snimatelje aboridžinskog porekla da naprave video, pa su zaposlili aboridžinskog ministra kao direktora kompanije, a sve je to zapravo kolonizacija. To su neke taktike da se uništi otpor, ali mislim da stvarno nisu očekivali tako jak otpor u Srbiji i da će grupe civilnog društva toliko opstati.
- Protesti protiv rudarenja u Srbiji mobilisali su veliki broj ljudi, i „Rio Tinto“ je zvanično „oteran“, ali šta se sada dešava?
Ono što se nama dešava u Srbiji zove se socijalni inženjering, to je krenulo posle ukidanja projekta „Rio Tinta“. Održavaju sastanke sa Evropskom unijom, gde se razgovara o novim strategijama projekta, iako su im ukinute sve dozvole i ukinut prostorni plan. Ulažu milione evra u istraživanje socijalne licence u javnosti, u to kako da ubede narod da prihvati rudarenje. Istovremeno su u devet pravnih postupaka protiv vlade; to je i psihički rat protiv naroda – pokušavaju da nas umore, naročito stanovnike Nedeljica i Loznice; isto se dešava i lokalnom stanovništvu i građanskoj opoziciji u Boru, na Homolju i u Majdanpeku.
- Kako održati optimizam i motivaciju za otpor u odnosu na sve resurse i propagandni sistem kojim ovakve kompanije raspolažu?
Oni su bogatiji od same Srbije i zbog toga misle da mogu da rade šta hoće, ali to što mi branimo nema cenu. Nema veze ako možeš da kupiš nečiju kuću ili zemlju, mi branimo mnogo više od nekog imanja – mi branimo zemlju i suštinu suvereniteta, brani se vazduh, voda, hrana, zemlja, i identitet naroda. To nije nacionalistička ideja, ljudi koji obrađuju tu zemlju na nju gledaju kao na nešto što treba da ostane budućim generacijama, a to nema cenu. Zbog toga se priključilo toliko ljudi.
Treba gledati na širu sliku, „Rio Tinto“ je samo mali deo ogromnog globalnog sistema nasilja. Drago mi je da se Srbija pokrenula protiv nasilja jer živimo u jednom sistemu koji ne može da funkcioniše bez nasilja – prema ljudima, ženama, deci, edukaciji, ili zemlji koja nas hrani. Ali principi kolektivne nege i zaštite nešto su mnogo veće od toga. Kad teramo „Rio Tinto“ mi istovremeno nešto gradimo, neke principe po kojima želimo da živimo u budućnosti. Principi kolektivne nege su nešto što decenijama koriste žene u Južnoj Americi koje se bave zaštitom zemlje. Meni se lično desio ogroman burnout, i sa koleginicama sam razgovarala o tome kako da se nosimo s količinom psihičkog nasilja u ovom poslu, i one su me uputile u principe kolektivne nege. Skupljamo se kao grupa bliskih žena, pružamo podršku jedna drugoj, pričamo, i bavimo se kreativnim i kolektivnim radom. „Rio Tinto“ će da ode, doći će neko drugi, ali te veze koje odnegujemo su najvažnije. Nije samo da se borimo protiv nečega, već gradimo i štitimo društveno zdravlje. Zato sam jako zahvalna „Rio Tintu“ i okupatorskim snagama, pošto su me povezali sa stvarno neverovatnim ljudima, naročito ženama.
- Kolektivna nega, ili briga, postala je jako važan pojam u aktivističkim krugovima širom sveta, posebno u kontekstu preispitivanja neoliberalnog kapitalizma i kolonijalnih odnosa; kod nas još nije toliko prisutan u medijskom govoru, ali neki principi su, čini se, ipak već tu?
Kod nas postoje principi kolektivne nege, samo što nemamo te definicije. Meni to i nije akademski pojam, i ne bih volela da nauka uzurpira te teorije koje su kreirale domorodačke kulture i najugroženiji delovi društva. Postoji opasnost da se to pretvori u nešto što se posle plasira na tržište. Ne bih volela da u Srbiji to uzurpira korporativni svet i da to postane deo biznisa. Kolektivna nega je bliska anarhiji kao decentralizovanoj organizaciji društva, i to je najjače oružje protiv kompanija. U nekom smislu mi to već imamo: kada se ljudi na selu sastanu na ulici da zaustave kompaniju, to su principi kolektivne nege, oni štite svoj identitet, svoju kulturu, i posle zajedno svi odu na kafu – i to je kolektivna nega.
razgovor vodila: Dunja Karanović
fotografije: Vesna Lalić i Zoran Lončarević / Nova.rs
