Bojana Ivanov i Petar Jugović: Zajedno, pa makar i u istom loncu - Liceulice

Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.


    Bojana Ivanov i Petar Jugović: Zajedno, pa makar i u istom loncu

    Razgovarala: Anja Mihić

    Fotografija: Sara Ristić

    Brojne poteškoće sa kojima su se Bojana i Petar susreli samo su ojačale njihovu vezu. Posle dvogodišnje pauze zbog zdravstvenih problema, sada ih ponovo možete sresti u centru Beograda, gde zajedno prodaju Liceulice.

    „Za vreme korone bilo nam je jako teško“, započinje Bojana priču. „Za te dve godine, koliko je trajala korona, imala sam i rak. Trebalo je da se operišem, ali mi je operacija stalno bila otkazivana jer su bolnice bile u kovid režimu. Veliki sam ljubitelj knjiga, puno sam čitala u tom periodu. Petar i ja smo gajili biljke. Čak smo uspeli iz semenki da odgajimo i limun i mandarine. Kad čovek ima neka interesovanja i hobi, onda sve lakše prođe, pa i bolest. Inače, kovid smo oboje imali. Bili smo u bolnici, na kiseoniku. Pre korone, kada je bilo neko normalnije vreme, od prodaje magazina uspeli smo da zaradimo i da odemo na more u Grčku. Stvarno nam je bilo mnogo lepo. Sada kad je sve poskupelo, prodajom magazina zaradimo za hranu i lekove. Na more ne možemo ići jer je preskupo. Zahvalni smo što možemo da prodajemo Liceulice jer ipak priuštimo sebi sve što nam treba za normalan, skroman život.“

    I Petar kaže da mu prodaja mnogo znači. „Na lokaciji gde se sada nalazimo srećemo ljude koji su druželjubivi, kulturni i koji žele da pomognu. To odlično deluje na mene, pozitivno kao psihoterapija. Osećam se opuštenije i zdravije, pošto imam psihozu. Šetamo se oko Palilulske pijace i po Tašmajdanu. Sad već imamo i stalne kupce.“ Ističe da su imali nekoliko neprijatnih situacija kada su bili u Knez Mihajlovoj: „Ponižavali su nas. Jedna žena je čak nahuškala psa skitnicu na nas.“

    budi sigurica

    „Sada prodaja ide solidno“, nadovezuje se Bojana. „Pera radi s novcem, a ja reklamiram časopis. Dobar smo tim. Nekad uspemo da prodamo deset, nekad tri, nekad ništa. Sve zavisi od dana, od toga kako su ljudi raspoloženi. Na nama ostaje da se trudimo. Od tri komada zaradimo trista dinara, to nam je večera. Svaki dinar nam vredi.“

    Ipak, Bojana kaže da se još nije sasvim oporavila od raka. „Imam epizode kada sam umorna, kada nemam snage. Pored raka štitne žlezde, koju su mi izvadili, imam i jednu autoimunu bolest. Imam i psihozu. Sa svim tim sam se izborila, ali ostale su posledice“, priča Bojana. Na invalidskoj komisiji su je proglasili nesposobnom za rad, mada ima poslovnu sposobnost. Trenutno nema nikakvih drugih primanja, sem od prodaje magazina. „Kad sam radila posao sa punim radnim vremenom, pogoršalo mi se stanje pa sam pokušala suicid i bila u bolnici. Ne želim da mi se to ponovo dogodi. U maju sam radila tumor markere, nemam metastaze. Doktor mi je rekao da pet godina moram da se proveravam. Ako se za to vreme rak ne vrati, biću izlečena. Do tad moram redovno da se kontrolišem i da živim zdravo. Vera u Boga mi puno pomaže. Odlučila sam i da promenim režim ishrane, a Pera me je podržao i rekao da će i on sa mnom početi tako da se hrani. Izbacujemo svu hranu životinjskog porekla, tako nam je preporučeno jer sam ja onkološki pacijent. Trudiću se svim silama da ostanem zdrava da bih mogla da budem sa mojim Petrom i da bismo mogli da živimo normalan život. Petar je moja velika ljubav i najveća podrška. U junu je bilo šest i po godina otkako smo zajedno. Čini me srećnom što se Pera i ja i posle ovoliko godina lepo slažemo. Uopšte se ne svađamo, za sve se dogovaramo. Baš kao prava složna porodica. Zajedno se borimo protiv svega što je loše i zajedno uživamo u svemu što je lepo.“

    Petar kaže da je vreme kada se Bojana borila protiv raka bilo jako izazovno i za njega, ali da je sada sve u redu: „Naš život je procvetao.“ Dodaje da se u tom teškom periodu iskristalisalo ko su njihovi pravi prijatelji na koje mogu da se oslone, a ko to nije. Prisetio se i njihovog susreta: „Prvi put sam video Bojanu u dnevnoj bolnici. Bila je okružena društvom i nisam znao kako da joj priđem“, priča Petar i dodaje da su se zvanično upoznali u udruženju „Duša“.

    U dnevnu bolnicu više ne idu jer su zaključili da je to gubljenje vremena. „Mi volimo da se družimo sa nekim sa kime možemo da pričamo o knjigama i zajedničkim interesovanjima, a ne da tračarimo, to nas ne zanima“, objašnjava Bojana. „U dnevnoj bolnici sam radila s knjigama. Organizovala sam čitavu biblioteku tamo. Napravila sam sveske gde se zapisuje ko je šta uzeo. Namestila sto i stolice da može da se sedi i čita. Međutim, ljudi su u toj prostoriji često vikali i pušili. U dnevnoj bolnici pušenje je dozvoljeno, to nama koji smo nepušači jako smeta. Baš sam se razočarala. Imamo nešto malo grupne psihoterapije, ali toliko malo da nam to ništa ne znači.“ Oboje se slažu da mnogo bolje na njihovu psihu utiče kad idu u prodaju, jer se tada ne osećaju se beskorisno i mogu da zarade za život.

    Kažu i da su im dani sada dinamičniji i ispunjeniji: „Rano ujutru volimo da odemo na Adu, da se fino isplivamo“, kaže Bojana. „Popodne idemo u prodaju, a uveče se družimo. Uvek imamo teme za razgovor Petar i ja. Nikada nam nije dosadno. Mnogo ga volim, a i on mene. Nekad smo pričali – samo kad bi mogli da živimo dugo, da budemo zajedno i da umremo zajedno. Da, kad jedno od nas umre, drugo ne pati. Nego zajedno da obavimo to. Ali da se ne desi da jedno ode u raj, a drugo u pakao. Samo da smo zajedno, makar se kuvali u istom loncu.“