Bojan Kopanić: Život je nekad siv, nekad žut - Liceulice

Bojan Kopanić: Život je nekad siv, nekad žut

Razgovarala: Milica Terzić

Fotografija: Sara Ristić

Iako je tek tri meseca deo tima Liceulice, Bojan je vrlo brzo postao jedan od omiljenih prodavaca zbog osmeha i vedrog duha. Rođenog na Vračaru, život ga je šetao po Kumodražu i Voždovcu, a poslednjih desetak godina živi u Nemačkoj. Zbog korone nije u mogućnosti da se vrati u Minhen, a dok ne ode ponovo, možete ga sresti kod Vukovog spomenika i on će vrlo rado popričati s vama.

Prodajem magazin od januara, i prvi utisci su super, nikakvih problema nisam imao. Za pozitivne utiske najzaslužniji su ljudi koji kupuju magazin, svi su fini i humani. Sad već mnoge mušterije znam, sa dosta njih imam kontakt, popričamo kad se vidimo.

Rođen sam u Beogradu, na sreću ili nažalost, i to na Vračaru. Posle smo se preselili u Kumodraž, tu sam i odrastao, završio osnovnu školu. Srednju školu sam učio za metalostrugara. Tokom devedesetih su mi mnoge druge stvari bile zabavnije od škole. Imao sam šesnaest-sedamnaest godina, teško vreme za odrastanje. Bilo je teško da se preživi, ali bio je i težak izbor nekih uzora, modela na koje treba da se ugledamo. Sada, nažalost, ima dosta sličnosti s devedesetim. Finansijska situacija jeste malo lakša, ali ovo što se događa, što gledamo na TV-u i čitamo, u tom pogledu možda je još gore nego što je bilo.

Ima toga i u Nemačkoj, mada nije toliko primetno. Oni više pričaju o tome kako da potroše te pare koje zarade, nego što pričaju o politici. Život preko mi trenutno više odgovara, mada je presudan finansijski momenat. Pokušavao sam ovde da radim razne poslove, na parkingu, pumpi i nešto privatno s nekom perionicom, ali to mi je sve bilo kao neka priprema za Nemačku.

Tamo radim sve što neće Nemci, selidbe, moleraj, fizičke poslove. Kad je počela korona bio sam u Nemačkoj, a u julu sam došao u Srbiju. Od tada do oktobra radio sam moleraj kod rođake. Izbegavao sam kontakt sa svima zbog korone. Liceulice mi je bilo prvo rešenje kad sam stigao, nešto mora da se radi dok čekam povratak. Preko Ivana sam došao u Liceulice, njega znam ceo život; sa ostalim prodavcima volim da popričam kad se vidimo. Znači mi što mogu da budem napolju, da pričam s ljudima, jer sam izbegavao kontakt sa svima. Svi mi volimo i da se družimo i da izađemo, ali trenutno je važnije da ne dovedem nikoga u situaciju da nekome ne znajući prenesem virus.

Kad se vratim kući, jedem, legnem i gledam televiziju. Vodim običan život. Često nemam volje, motivacije, ne bude mi ni do čega. U se i u svoje kljuse, i guraj dalje dokle god možeš. Nekad je dobro, nekad je loše, nekad je očajno, ali šta da se radi, tu smo gde smo, moramo da se borimo. Motivacija mi je i ćerka, ona živi u Hrvatskoj. Viđamo se kad god stignemo.

Bilo je dosta trenutaka kad mi je bilo dosta svega, baš pre odlaska u Nemačku, tad je bila loša situacija i mislio sam da možda neću moći da isplivam. Zato sam i otišao 2012. godine, i planiram do penzije da ostanem, pa da penziju provedem ovde. Beograd mi nije opcija, preko glave mi je i gužve i ovakvog života. Penzionerski san mi je da imam nešto pored neke reke ili jezera, da pecam. Možda Vojvodina, možda istočna Srbija, možda i Šumadija, nije mi određena lokacija, samo da je priroda.

Postoje ljudi koji imaju mnogo veće probleme od mene. Drago mi je da sam deo Licaulice, i ako mogu ikako da pomognem drugim prodavcima, tu sam. Važno je da postoji ovakva organizacija, koja se trudi da motiviše ljude, da im pomogne da stvore nešto, da ih socijalizuje. Dobijamo osećaj da nismo sami, čak i kada smo na ulici, nismo sami jer mnogi pričaju s nama, interesuju se za naš život. Kad se vratim u Nemačku, potražiću da li postoje slične organizacije. Nisam nikad pokušavao niti želeo da uzimam pomoć od socijalnog. Iskreno, koliko god meni bilo teško, mislim da je bilo mnogo više ljudi kojima je pomoć bila potrebnija, a i sposoban sam da radim i izborim se s novčanim problemima.

Prodavcima želim samo da nastave da se bore i da znaju da nisu sami. Siguran sam da oni to već znaju i da im to olakšava posao. A ljudima koji kupuju želim da nastave da nas podržavaju. Možda sam subjektivan, ali predivni ljudi kupuju Liceulice, i jedino mogu da im se zahvalim što kupuju magazin i podržavaju nas.