Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.

    Bili Breg: Nema ničeg goreg od prepuštanja sopstvenom cinizmu

    25 april, 2023

    Tekst: Džejn Grejam
    Prevod: Mirjana Kosić
    Izvor: The Big Issue
    Fotografija: flickr

    Od kada se, početkom osamdesetih godina, pojavio na sceni, Bili Breg je svoj životni put gradio spajajući muziku sa aktivizmom, a svoj muzički put spajajući pank sa tradicijom protestnih folk pesama. Često je, sam ili sa drugim muzičarima, sa električnom ili akustičnom gitarom, stajao na binama i na protestima pevajući pesme duboko ukorenjene u njegovom antifašizmu i levičarskoj političkoj orijentaciji. Danas više ne misli da muzika može da promeni svet, ali, u pismu sebi mlađem, sebi iz tinejdžerskih dana ipak ne bi poručio da ta borba ne vredi truda. 

    Sada me je sramota da kažem da nisam uradio ništa kada su maltretirali drugu decu. Još uvek se loše osećam zbog toga. Jednom sam čak i sâm učestvovao u tome – nije bilo fizičko zlostavljanje već zadirkivanje. 

    Sve vreme sam znao da to nije u redu. Godinama kasnije, čuo sam da se klinac koga su maltretirali zaposlio u fabrici blizu železničke stanice u Vest Hemu, i svaki put kada sam bio u vozu i kada bismo stali na Vest Hemu, ugledao bih fabriku i pomislio na njega. Uvek. Tu fabriku su srušili pre mnogo godina, ali ja i još pomišljam na njega. 

    Kada su se nasilnici ostrvili na mene, to mi je na neki način uništilo samopouzdanje. U vreme kada je trebalo da se družim sa vršnjacima ili da idem na svirke, moja anksioznost je bila prevelika da bih radio bilo šta od toga. 

    Bilo mi je nepodnošljivo da budem u gomili jer je u mojoj podsvesti uvek bila prisutna misao šta bi moglo da se desi. Kako sam se približavao dvadesetima, prolazio sam kroz niz prilično dinamičnih promena koje su mi omogućile da osmislim novog sebe. Moje srednje ime je Vilijam, i tada sam od Stivena postao Bili Breg. 

    Žene u mojoj porodici su mi dale najviše snage. One su mi ulile razumevanje i saosećanje za druge. Mislim da je to uticalo na moje pisanje pesama. 

    Dugo sam mislio da je empatija glavna vrednost muzike. Pokušavaš da navedeš slušaoce da osete nešto u vezi sa situacijom koju oni sami možda nisu doživeli. Nekada sam se pitao da li muzika može da promeni svet. Ne može, iz mog iskustva. Ali muzika ima moć da nas uči saosećanju i razumevanju, a to je ogromna snaga. 

    Kada bih mogao da se vratim u prošlost, potpuno drugačije bih se nosio sa periodom kada je moj tata umirao. Imao sam samo sedamnaest-osamnaest godina, ali veoma žalim što nisam razgovarao sa njim o svemu tome. To se nije desilo brzo, njegovo umiranje je trajalo petnaest meseci. Pretpostavljam da smo mama i ja mislili da je bolje da sa njim ne pričamo o tome. Ali na kraju je to bilo potpuno suludo. Mislim, on je naprosto kopnio, a mi smo se pretvarali da se ništa ne dešava. Mama je umrla 2011. godine. Nekih šest nedelja pre smrti, završila je u bolnici gde su joj dijagnostifikovali rak. Došao sam u bolnicu i prvo što mi je rekla je bilo: „Moraš da razgovaraš sa mnom o ovome. Moraš mi reći šta god da ti kažu. I šta god da mi kažeš, nekako ćemo se nositi s tim. Ne sme da bude onako kako je bilo sa tvojim tatom”. 

    U vojsku sam otišao jer mi se činilo da nemam nijednu drugu mogućnost. U Barkingu, gde sam odrastao, svi su radili u Fordu ili nekoj od njihovih podružnica. Moj otac je radio u skladištu jedne od tih pomoćnih kompanija.

    Kada bi školskom službeniku za planiranje karijere rekli da ne želite da radite u fabrici, on bi odgovorio, i sad ga citiram: „Onda imaš tri mogućnosti, Breg – vojska, mornarica ili vazduhoplovstvo”.  

    Sa šesnaest godina sam imao svoj mali bend, svoju moju bandu, ali kada smo se raspali mislio sam da će me, odlaskom u vojsku, napustiti blesava ideja o karijeri u muzičkoj industriji. A zapravo je vojska imala suprotan efekat. To iskustvo je zagrejalo moju želju da se vratim i ponovo pokušam. 

    Čim sam počeo sa vojnom obukom, dobijao sam sve više ideja za pesme i shvatio sam da to neće tek tako nestati. Zato sam odlučio da uradim ono čega sam se najviše plašio – da zasviram električnu gitaru na bini potpuno sâm. 

    Mislim da je to bio poslednji preobražaj Stivena Brega, anksioznog mladića bez imalo samopouzdanja kakav sam bio kada sam išao u školu. Ako sam mogao da budem na bini, potpuno sam, i da gledam publiku u oči – onda je to mogao da bude početak Bilija Brega. 

    Ključna promena za mene je bio pank. Moj otac je umro u oktobru 1976. i, do trenutka kada sam prevazišao početni šok, pojavio se pank. To se nije moglo dogoditi u boljem trenutku. Godinu dana nakon očeve smrti, svirao sam u The Marquee sa svojim malim bendom Riff Raff. Pank mi je dao mapu. Omogućio mi da ponovo osmislim samog sebe. Postao sam druželjubiva i samopouzdana osoba koja voli gužvu i zna da razgovara sa devojkama. 

    Kada se desio štrajk rudara, bio sam uključen u Red Vedž, pokret muzičara u kom smo pokušavali da inspirišemo mlade ljude da glasaju za laburiste, a protiv konzervativne vlade Margaret Tačer. Dakle, bio sam u poziciji da otkrijem da li muzika može da promeni svet. Trudili smo se iz sve snage da u tome uspemo. 

    Danas mislim da muzika ne može da promeni svet, ali mlađem sebi ipak ne bih rekao da ne pokušava. Nema ništa gore nego se prepustiti sopstvenom cinizmu. 

    Kada bih mogao da se vratim u prošlost i ponovo proživim bilo koji trenutak u svom životu… Ta prva godina nakon izlaska albuma Life’s a Riot proletela je u trenu. Tada sam prvi put otišao u Ameriku, svirao u čuvenoj televizijskoj emisiji Top of the Pops, bio sam uključen u štrajk rudara – toliko neverovatnih stvari. Ali, ako bih govorio iz dubine srca, najpre bih se vratio u leto 1969. na farmu svojih rođaka u Vorvikširu. 

    Imali su dva psa, a mi smo im pomagali da muzu krave. Pomagao sam i u pravljenju bala sena za žetvu. Moji rođaci su imali male motore na kojima smo se vozili. Taj život je bio potpuno drugačiji od mog urbanog odrastanja. 

    Bilo je to, zapravo, najlepše leto mog detinjstva, i kad god uopšte pomislim na leto, setim se tog prelepog vremena provedenog na farmi. Čak i sada, kada se sretnem sa rođacima, odmah se vratimo na taj period i pričamo o tome. Od ljudi koje poznajem, malo je onih koji su poznavali mog oca, ali moji rođaci jesu, tako da kad se vidimo, to bude poput vraćanja u vreme pre njegove smrti. I, naravno, moji rođaci me zovu Stiven. Možda još uvek ima malo mesta za Stivena Brega.

    Podeli ovaj članak: