Klimatske promene, i sav bagaž koji ide uz njih – od ekstremnih vrućina do ekstremnih padavina – osećamo svi, i mi koji smo svesni njihog postojanja i oni koji ih, uprkos svemu, negiraju. Ipak, kad se skinu nanosi straha, poricanja i senzacionalističkih naslova, koliko se zaista zbog klimatskih promenio život u našim gradovima? I još važnije, šta da radimo tim povodom?
„Nikada nešto ovakvo nismo videli. Neverovatno je, nezabeleženo…”
Beograd, sredina jula 2024.
Vrhunac jednog od najdužih i najintenzivnijih toplotnih talasa usred najtoplijeg leta u istoriji merenja u Srbiji. U klimatizovanoj sobi telefonom pričam s meteorolozima, beskrajno ponavljamo o rekordima, poredimo podatke, prepričavamo iskustva. Moja jadna Pegi čitave dane provodi ležeći na pločicama u kupatilu, a sada je vreme da se izađe napolje, u pakao. Pas je pas, i šetati se mora.
U liftu zgrade srećem komšiju. Još su mi u glavi oni razgovori kada me upita: „Kako je, komšija?“ „Ma dobro je”, odgovaram, po liftovskom bontonu. „Samo da prođu ove vrućine i biće bolje.”
Ali onda stiže aperkat, narodna mudrost, prihvaćeno znanje, inat, prkos, ironični otklon: „Ma kakve vrućine! Leto kô leto, kao da nikad ranije nije bilo toplo.”
***
Intuicija je važan alat u arsenalu svakog čoveka, ali je mahom beskorisna kada pričamo o klimatskim promenama. Čak postoje i naučne studije koje pokazuju da se ljudi izrazito brzo navikavaju na nove „normale” kada je vreme u pitanju, čak i kada su te „normale” nesnosne vrućine i noći bez sna. Ali to je samo leto, zar ne? Srećom, meteorologija umesto intuicije ima detaljne, lokalne, konzistentne, zvanične podatke koji sežu decenijama u prošlost i meteorologija nam kaže: ne, to nije samo leto.
Nauka će reći: klimatske promene su dosad zagrejale planetu u proseku za 1,1°C. Doduše, ta brojka je verovatno već i viša, samo što na tako velikim skalama merimo višegodišnje proseke, a ne godišnje oscilacije, pa su procene spore… Dobro, to je zapravo vrlo kontraintuitivna brojka. Uostalom, kome i treba prosečna zagrejanost čitave planete, osim možda naučnicima i Ujedinjenim nacijama.
U Srbiji se zagrevaju leta, i to brže od proseka
Hajde da to sagledamo izbliza. Ne zagreva se cela planeta podjednako. Postoje mesta koja se zagrevaju sporije, a postoje i „vruće tačke” koje se zagrevaju brže. Jedna takva vruća tačka, osim što nije tačka uopšte jer je ogromna, jeste šire područje Mediterana, u koje spada i Srbija.
Naime, Srbije se od početka industrijskog doba nije zagrejala za 1,1°C, već za 1,8°C. Ali nismo ni time ne znam koliko pomogli razumevanju. To je prosek zagrevanja na čitavoj teritoriji zemlje, u toku cele godine. Da budemo još precizniji, zagrevanje nije uniformno tokom cele godine, a u Srbiji se zagrevaju leta, i to brže od proseka. Drugim rečima, leta su toplija od ranijih leta više nego što su proleća toplija od ranijih proleća. Ako je prosek zagrevanja u Srbiji 1,8°C, prosek letnjeg zagrevanja je čak 2,6°C.
Uzmimo jedan grad, na primer Beograd. Porast temperature u Beogradu nije veći od srpskog proseka, između ostalog zato što je on, usled toga što je velika urbana zona, već bio topliji od ostatka zemlje. Ali upravo zato što je velika urbana zona, ovo zagrevanje od par stepeni celzijusa zapravo je drastično promenilo sliku grada. On je danas neprepoznatljiv.
Jedno pitanje za Beograđane: koliko često tokom leta temperatura pređe 30°C? U meteorologiji se ovakvi dani zovu „tropski”, iako smo toliko navikli na visoke temperature da 30°C u julu danas smatramo prijatnim, lepim vremenom, pa i zahlađenjem.
Evo šta kažu podaci Republičkog meteorološkog zavoda (RHMZ), s napomenom da meteorološko leto nije isto što i kalendarsko, već se računa od 1. juna do 31. avgusta (pa se „leto” nekad piše i jun-jul-avgust ili JJA). U drugoj polovini 20. veka, u Beogradu je u proseku bilo 21,7 tropskih dana tokom ova tri meseca. Otprilike svaki četvrti letnji dan bio je tropski, odnosno nešto ređe od toga. Da, dobro ste pročitali – 21,7 u toku čitavog leta. U pitanju nije nikakva procena, već tačna sredina zabeleženih podataka o dnevnim maksimalnim temperaturama od 1961. do 1990. godine.
Kada pomerimo ovu tridesetogodišnju normalu unapred, i posmatramo prosek za period od 1991. do 2020. godine, dobijamo malo drugačije brojke. U Beogradu je u ovom periodu u proseku tokom leta bilo čak 38,2 tropska dana. Drugim rečima, nekada je u proseku svaki četvrti dan bio s temperaturom preko 30°C, a samo par decenija kasnije ta brojka je porasla, i sada je to skoro svaki drugi dan. Postaje vruće, i približavamo se današnjoj realnosti.
Naravno, niti ova nova normala više nije normalna. Poslednji put u Beogradu je bilo manje tropskih dana od ovog „proseka” – to jest manje od 38 – pre skoro deset godina, 2016. U poslednjih deset godina, u Beogradu je zapravo prosek broja letnjih tropskih dana ravno 49. Više od pola ukupnog broja dana od juna do avgusta. „Tropski” dani postali su češći od onih koji nisu „tropski”. Kakva je onda letnja klima Beograda?
Visoke dnevne temperature nisu unikatne za velike gradove kao što je Beograd. Tropski dani su usled klimatskih promena drastično češći širom Srbije. Primera radi, u Zaječaru je nekada prosečan broj tropskih dana tokom leta bio 25,4, a onda je porastao na čak 44,9.
Ali neke druge pojave nisu univerzalne, već su specifične za velike gradove. One nam pokazuju na koje načine su gradovi specifično osetljivi na klimatske promene, više nego ruralna područja. Jedna takva pojava su tzv. tropske noći, to jest one noći tokom kojih temperatura ne padne ispod 20°C. Kada je reč o ovakvim noćima, Beograd je apsolutni šampion Srbije, ali verovali ili ne, nekada ta pobeda i nije bila toliko sigurna. Pošto za tropske noći nemamo normale RHMZ-a, možemo pogledati nešto manju skalu. Primera radi, prosek broja tropskih noći u toku godine, za dva perioda sa tačno 50 godina razlike – jedan je 1965–1974, a drugi 2015–2024. Šta nam kažu podaci? Pre pedeset godina, u Beogradu je u proseku tokom godine bilo tek nešto preko šest tropskih noći. U poslednjih deset godina, taj prosek je malčice porastao – danas ih u toku godine u proseku bude 42.
Naravno, reći će ona naša usvojena skepsa, to je zbog divljeg urbanizma, uništavanja zelenih površina, masovne ugradnje klima uređaja… I ta skepsa donekle stoji. Ali to ne znači da klimatske promene nemaju uticaja. Nijedan faktor nije ostrvo.
Uostalom, iako druge merne stanice širom Srbije ne mogu ni da priđu Beogradu po broju tropskih noći, većina beleži drastičan porast, što govori u prilog uticaju klimatskih promena. Od Sombora do Loznice, Valjeva, Kraljeva, u poslednjih pedeset godina prosečan godišnji broj tropskih noći porastao je preko deset puta. Izuzetak su gradovi gde su tropske noći, usled okolne geografije, ostali gotovo nezabeležena pojava: Požega, Zaječar, Vranje, Kuršumlija…
Klimatske promene pospešuju gradsko zagrevanje
Mada ne deluju samostalno, klimatske promene pospešuju gradsko zagrevanje. Retko kada je pametno zabetonirati neku površinu, ali to posebno nije pametno kada vreme postaje sve toplije, a stanovništvo vapi za hladovinom i komforom.
Onda kada je tropskih noći u Beogradu bilo daleko manje, 1972. godine, bio je usvojen generalni urbanistički plan koji je prestonicu zamislio kao „arhipelag naselja u moru zelenila”. Danas, umesto ove poetične slike, Beograd bismo pre mogli opisati kao betonsku rernu kojoj se pokvarilo dugme za gašenje.
Nije stvar samo u temperaturama. Fizika kaže da zagrejaniji vazduh može da zadrži više vodene pare, a više vodene pare u vazduhu znači da će, ako dođe do oluje, ona biti intenzivnija. Nisu slučajno neke od najvećih oluja na svetu tropski cikloni, koji svoje „gorivo” crpe iz okeana.
U Srbiji, dugoročne klimatske projekcije vrlo su jasne: neće biti nekih većih promena u ukupnim godišnjim količinama padavina. Međutim, klimatske promene hoće uticati na njihovu raspodelu, pa će padavine biti manje ravnomerne, sa češćim sušama koje će prekidati intenzivne padavine.
I tu opet ulazimo u jedan uzročno-posledični vrtlog. Suše ugrožavaju biljni svet, uključujući i drveće, koje je naš saveznik u borbi protiv klimatskih promena, a osušena zemlja se ponaša kao beton – kad grunu jake padavine, suva zemlja je manje sposobna da upije višak vode, pa su posle suša letnje poplave još češće i intenzivnije. Naravno, suva zemlja se ne ponaša baš kao beton. Dok je suva zemlja manje sposobna da upije vodu, beton je za taj zadatak gotovo potpuno nesposoban, pa više betona tipično znači i više poplava u gradovima.
S jedne strane, mogli bismo reći da imamo sreće, makar načelno govoreći. U borbi protiv klimatskih promena i njihovih posledica možemo ubiti najmanje dve muve istim udarcem: više zelenila i prirodnog zemljišta pomoglo bi nam kako u hlađenju gradova tokom nesnosnih leta, tako i u zaštiti od sve češćih poplava. Naravno da je spisak prednosti zelenila daleko duži – ono pomaže u očuvanju svega i svačega, od biodiverziteta do našeg mentalnog zdravlja (zaista, i o tome postoje studije).
Naši gradovi se „razvijaju” suprotno realnim potrebama okoline
S druge strane, mi sreće zapravo nemamo jer je očuvanje i razvoj gradskog zelenila u našim gradovima skrajnuto na račun investitorskog urbanizma. Samim tim, mi nijednu muvu ne ubijamo, već se umesto toga naši gradovi „razvijaju” suprotno realnim potrebama okoline.
U Parizu se, kao deo prilagođavanja na nove klimatske uslove, sprovode opsežni projekti zatvaranja ulica za saobraćaj i novih sadnji na ulicama i šetalištima. Neki Parižani se bune – između ostalog, drveće će promeniti izgled grada, i sakriti prelepe fasade pariskih bulevara, ali u urbanizmu, kao i u psihologiji, mora postojati hijerarhija potreba. Život i zdravlje moraju biti na prvom mestu.
Jedna nedavna studija procenila je da je u Evropi tokom samo jednog ovogodišnjeg junskog toplotnog talasa, od posledica vrućina život izgubilo 2.300 ljudi, a da bi ta brojka bila oko 800 da nije bilo uticaja klimatskih promena. Procenjuje se, drugim rečima, da su klimatske promene krive za 1500 izgubljenih života, samo tokom jednog letnjeg toplotnog talasa, samo u Evropskoj uniji.
Baš tako treba da merimo klimatske promene – u šlogovima, toplotnim udarima, pobačajima, u izgubljenim životima. To je, između ostalog, cena investitorskog urbanizma, i cena šireg korpusa „loših klimatskih politika”, koje još uvek vladaju Srbijom i našim pregrejanim gradovima.
Tekst: Nikola Zdravković, urednik Klima 101
Ilustracija: Ksenija Pantelić
