Osobe koje se nalaze u situaciji beskućništva na mnogo načina predstavljaju „nevidljiv“ deo društva, a nadležne insituticije i država održavaju takvu situaciju odbijajući da se bave sistemskim promenama u ovom polju. Ova zima je, prema rečima humanitarne organizacije ADRA, možda i najteži trenutak za ljude koji žive na ulici još od 2020. godine, kada su zbog pandemije zatvarana sva mesta pomoći. Naime, ove zime su svi kapaciteti i prihvatilišta i prenoćišta u Beogradu puni i mnogi ljudi su primorani da ostanu napolju. Zato su aktivisti ove organizacije krajem decembra 2025. organizovali Solidarni dan, koji „nije humanitarni događaj, servis ili projekat, već čin solidarnosti, uzajamne pomoći i direktne akcije“.
Jutro kada je organizacija ADRA organizovala Solidarni dan sa osobama u situaciji beskućništva nije obećavalo, uprkos optimističnoj vremenskoj prognozi. Na ravnijoj strani Brankovog mosta, u blizini razrušenih lokala koji izgledaju kao scenografija distopičnog filma, bilo je nekoliko stolova. Na njima, kutije s mahom suvom hranom. Nad njima tende, koje su se klimale pred udarima vetra, dok se u pozadini tresao baner s natpisom „Niko bez doma, niko bez hrane, niko bez podrške“. DrumoDom – plavi autobus koji nudi besplatne usluge tuširanja, pranja odeće, šišanja i upotrebe toaleta – ovog puta je izostao, baš zbog hladnoće. Ipak, mnogobrojne vlažne kapuljače tiskale su se i čavrljale na malenom platou. Okupljanje je, ispostaviće se, služilo za različite oblike pomoći, ali i za druženje.
Kako je napolju, tako je i domu. Svako u svom životu.
„Najgore je kada je čovek nezadovoljan. Onda lako postane malodušan. Sad mogu da kažem da sam grešio u životu, ali da se opet rodim ili da vratim vreme, to ne mogu. I šta ćemo sad“, kaže za LUL Dragan, čovek od šezdeset i kusur, jedan od oko dve stotine korisnika Gerontološkog centra u Mladenovcu.
Pre toga je godine proveo u jednoj napuštenoj prostoriji nadomak beogradskog hipodroma, a pomisao na tadašnju svakodnevicu, bez mesečne socijalne pomoći od 5.000 dinara, tri obroka dnevno i dušeka tokom noći, prestravljuje ga.
Danas mu, ipak, smeta usamljenost. „Kako je napolju, tako je i domu. Svako u svom životu. Ljudi malo neće jedni drugima da smetaju, malo neće ni da kopaju po sebi, i tako“, zaključuje on.
Ipak, neizrečeno se taloži, dodaje Milorad, čovek nadomak sedamdesete, iz Crne Trave. „S jedne strane kriviš sebe, kaješ se, tražiš svoju odgovornost. S druge ne možeš ni da se ne ljutiš na okolnosti“, kaže on za LUL.
Miloradov slučaj pokazuje koliko one mogu da budu surove. U mladosti se preselio u Mostar, gde je dobio posao u tamošnjem aluminijumskom kombinatu, a kada se zaratilo, proveo je četiri meseca u logoru. Nakon razmene zarobljenika, pozlata duševnih i fizičkih rana ratnih i vojnih veterana očekivano je izostala, a ljudi uništenih života prepušteni su sami sebi.
„Počeo sam da pijem, da se ljutim na sve i svakoga. Srećom, dugo se ne hvatam za flašu. Poslednje dve godine imam smeštaj u domu na Karaburmi, i ne nedostaje mi ulica. Kad si okružen ljudima u problemu, ne možeš da ne razmišljaš kao oni. Svašta čuješ, vidiš i iskusiš, i to postane deo tebe“, kaže Milorad.
Osobe u situaciji beskućništva ne postoje kao kategorija u administraciji Srbije
Naša dva sagovornika jesu dograbila nekakvu slamku spasa u inače nepovoljnoj situaciji, ali nipošto nisu pravilo. Pa opet, nisu ni izuzetak, jer da bi nešto predstavljalo iznenađenje, morala bi se imati celokupna slika, a osobe u situaciji beskućništva, recimo, ne postoje kao kategorija u administraciji Srbije. Opstaje nada da će se to promeniti usvajanjem Strategije socijalne zaštite iduće godine.
Prema rečima Milene Blagojević, socijalne radnice u ADRA, birokratsko slepilo već ima nesagledive posledice koje će odjekivati i u budućnosti. Naime, osobe u situaciji beskućništva čine jednu od najheterogenijih marginalizovanih grupa, u koju se slivaju praktično svi zamislivi faktori rizika. Ako ona za državu ne postoji, ne mogu postojati ni mehanizmi koji će im olakšati životne nedaće, mnogima nezamislive.
„Nadala sam se i da će popis stanovništva iz 2022, kojim je u Srbiji prepoznato tek nešto više od 9.000 osoba u situaciji beskućništva, pružiti jasniju sliku, ali to se nije desilo. Korišćena je stara metodologija, koja se zasnivala na evidenciji centara za socijalni rad. Pitanje je i da li su stručni radnici evidentirali osobe u situaciji beskućništva pod kategorije ekstremnog siromaštva ili traženja zaštite od nasilja. I već tu je očit začarani krug – u kategorisanju beskućnika nisu uračunate osobe bez lične karte, koje dokumenta ne mogu da izvade bez prijave prebivališta, a stan ili posao ne mogu da nađu, opet, bez lične karte. Kada se i zaposle, recimo na crno, eksploatacija je sveprisutna, i radna i politička, a mora se shvatiti i da osoba sa zaposlenjem mora imati osam sati sna, mesto gde će se istuširati i odmoriti, ako ništa drugo. Iznuđeno rešenje je što osobe u situaciji beskućništva prijavljujemo na adrese centara za socijalni rad, što je duga i mukotrpna procedura koja neizostavno pokaže da beskućništvo nije lični, već društveni problem koji se reprodukuje“, kaže Blagojević za LUL.
Znamo da smo na teretu državi, ali nismo to birali
O tome svedoči slučaj našeg sagovornika Danila, koji s porodicom živi u Čenti. Njegov stariji sin, koji ima trideset devet godina, boluje od šizofrenije i izvesno će uskoro prestati da prima finansijsku pomoć u iznosu od petnaestak hiljada dinara mesečno. Njegov mlađi sin nalazi se na autističnom spektru, a otkako je završio posebnu školu u Umki, svakodnevica u banatskom selu teško mu pada. Iako i dalje prima pomoć, ona nije dovoljna da se reše porodični problemi, niti je moguće sanirati ih prihodima od Danilovog travarskog zanata, odnosno supruginog rada na pijaci.
„Nismo beskućnici, ali će moji sinovi, kada supruga i ja odemo, verovatno to postati. Mehanizmi zaštite ne postoje. Znamo da smo na teretu državi, ali nismo to birali“, kaže Danilo za LUL.
Koji minut kasnije, krhka starija žena u pohabanoj zimskoj jakni pojavljuje se s krvlju na slepoočnici. Pala je i udarila glavu. Srećom, četvoročlani medicinski tim koji čine Đorđe, Marijana, Milica i Jelena – inače zaposleni u Hitnoj pomoći – pritekao je u pomoć. Teško je ne zapitati se šta bi se desilo stotinu metara dalje ili dan, dva ranije ili kasnije.
„Ispod Brankovog mosta smo ponedeljkom i sredom, kada pregledamo oko stotinu ljudi dnevno. Ako ima sredstava, ostalih dana širimo domašaj i broj pregleda se popne na 500–600 nedeljno. Do juna smo imali budžetsku liniju od oko 250.000 dinara mesečno, a otad radimo na osnovu donacija u materijalu i sredstvima i sporadičnih dotacija. Projekat nam se završio 31. decembra i neizvesno je hoćemo li i dalje moći da pružamo elementarnu negu osobama u situaciji beskućništva“, kaže Milica za LUL.
Dugoročna nega suštinski je nemoguća
Prema Marijaninim rečima, prisutnim pacijentima često nije dovoljno dati vitamine za imunitet ili paracetamol u slučaju temperature, nego se mora razmišljati i o bazičnijim, higijenskim stvarima.
„Dugoročna nega suštinski je nemoguća. Mnogo je hroničnih bolesnika, ima ljudi koji su preživeli operaciju ili infarkt, zastupljene su i pulmološke bolesti. Većina tegoba je hronične prirode i posledice su očajnih životnih uslova, iz kojih je, čini se, nemoguće pobeći“, kaže za LUL Marijana.
Opet malo o začaranim krugovima – malo ko od njihovih korisnika ima ličnu kartu, a samim tim i zdravstveno osiguranje. Oni sa zdravstvenom knjižicom najčešće nemaju sredstva za participaciju za kupovinu lekova koji su, uzgred, u poslednjih godinu do dve dana poskupeli za oko pedeset odsto. Ono što ne pokrije RFZO, pokrije ADRA. Ono što ne urade zaposleni u ustanovama javnog zdravlja – gde korisnici neretko naiđu na hladan doček ili se jednostavno na licu mesta ne snađu – obavi upravo volonterski medicinski tim, koji služi kao skup vodiča u dugom maršu kroz institucije. I sve to često ne bude dovoljno. Kao i u drugim oblastima, zdravstveni rad sa osobama u situaciji beskućništva više je rešavanje nagomilanih simptoma i posledica nego adresiranje njihovih uzroka.
Primer je sudbina sedamdesetogodišnje Gordane, koja je radni vek provela u preduzeću Lasta, na južnim obroncima prestonice. Povremeno je neprijavljeno radila u kafićima i poslastičarnicama. Korisnica je usluga socijalne zaštite od 2016, a organizaciji ADRA se prvi put javila pre dve i po godine.
„Jedan izvršitelj je izmislio da dugujem nekoliko hiljada dinara za vodovod, iako imam samo česmu u dvorištu, i kanalizaciju, iako nije bila priključena. Blokirao mi je račun, zbog čega nisam mogla da otplaćujem dug za telefon, a kamoli da uoči zime iznajmim neku sobu“, kaže naša sagovornica za LUL.
Do aprila je boravila u Beogradu, a potom je otišla na porodični plac nadomak Obrenovca. Kuća je neuslovna za život, a imovina, usled zamršenih imovinskih odnosa koji bi prevazišli i pravnički mnogo pismenije osobe od Gordane, nije podložna raspolaganju.
Osoba u situaciji beskućništva u Beogradu ima čak 4.000 – i to samo zvanično
Osim tu, mir nalazi i u prihvatnom centru na Autokomandi, koji su zajedno pokrenuli Sekretarijat za socijalnu zaštitu i Crveni krst. Čuveno prihvatilište u Kumodraškoj se urušilo, što može, a i ne mora da ima veze s najavama gradonačelnika da će biti srušeno, a da će umesto njega biti izgrađeno lepše i modernije, ali na drugoj lokaciji. Kako bilo, istovremeno se priča i o rekonstrukciji postojećeg, koje će, ako se desi, vrata ponovo otvoriti u aprilu dogodine. A dotad, smeštajni kapaciteti su sa 104 spali na sedamdesetak mesta, u obližnjem Gerontološkom centru na Voždovcu. Nasuprot tome, valja podsetiti, osoba u situaciji beskućništva u Beogradu ima čak 4.000 – i to samo zvanično, pa se realnija brojka procenjuje na dvostruko veću (i dalje manju od broja neiskorišćenih stambenih jedinica u prestonici!). Na nivou države – i do petostruko. U tom smislu, nekih 900 korisnika koji su se u nekom trenutku i nekim povodom obratili organizaciji ADRA ne predstavlja ni kap u moru. A kamoli nekoliko desetina njih, koliko ih se u hladno decembarsko jutro okupilo kod Brankovog mosta.
Komešanje skreće pažnju okupljenih. Visok naočit muškarac u jakni jedne od dostavljačkih firmi prekršio je pravilo o neulaženju u kamionet s hranom i počeo da viče. Osetljiv je na fizički kontakt. Suštinski bezopasan, kažu iz ADRA, ali dovoljno svadljiv da potencijalno uznemiri osetljive.
„Treba nam mnogo da se smirimo i malo da se unervozimo“, objašnjava jedan čovek.
Njihovi problemi ne samo da neće biti rešeni no će se i uvećavati
Nažalost, deluje da njihovi problemi ne samo da neće biti rešeni no će se i uvećavati. Na mikronivou, kad se njihovi korisnici odvaže da se jave na razgovor za posao, naiđu na manje ili više ljubazan prijem i ne dobiju povratni poziv. Ili kada se, u slučaju sređenih dokumenata, jave na šaltere Nacionalne službe za zapošljavanje, čime iskazuju naivnu nadu veću no što bi je iskazao bilo kod od nas s krovom nad glavom, a bez posla. Ili u slučaju jedne njihove korisnice s nesigurnim smeštajem, ali i doktoratom, kojoj je bila potreba psihosocijalna pomoć za prilagođavanje na život s kojim nije mislila da će se susresti. Ili svaki put kada korisnicima nedostaje para za kupovinu kredita ili šteker da napune mobilni telefon. O kartonima za pod glavu i raznim prekrivačima da i ne govorimo.
Na širem nivou, i dalje će svaka četvrta od deset mladih osoba koja napusti državni dom ili hraniteljsku porodicu završiti u situaciji beskućništva. Stomake će puniti u Narodnim kuhinjama – u kojima se, recimo, mora pokazati lična karta ili drugi identifikacioni dokument – i Solidarnim kuhinjama, koje taj uslov ne postavljaju.
Na pitanje da li joj se neko nekada nađe, Gordana odgovara previše lako, kao da ju je neko pitao koliko je sati: „Ima dobrih ljudi. Evo, juče mi je jedna gospođa kod Maksija dala nešto para da ne budem gladna.“
Pitanje krova nad glavom ukazuje se kao pitanje hleba i posla, i dokumenata i prepoznatosti, i društvene nepokretljivosti i održivog zdravstvenog stanja. Rečju, dostojanstva.
tekst: Stefan Slavković
fotografije: Svetozar Petrović
