Svaka generacija ima svoje Bitlse i Nirvanu. Svoj Vudstok i nulti Exit. Svoje Svetsko prvenstvo na kome Maradona daje gol rukom, ili ono na kome Mijatović iz penala zakuca loptu u prečku. Drugim rečima, deluje kao da svaka generaciju ima svoju kulturu koja je, u dobroj meri, i definiše. Šta podrazumevamo pod pojmom „generacijske kulture“ i šta sve olako preskačemo kada njoj govorimo?
„Svi ste vi jedna izgubljena generacija“, rekla je Gertruda Stajn jednom prilikom, opisujući pre svega američke pisce koji su se dvadesetih godina motali po Parizu i dane provodili u njenom salonu – Hemingveja, Ficdžeralda, Ezru Paunda, Šervuda Andersona. Zanimljivo, sâm Hemingvej je taj njen citat iskoristio i kao epigram na početku svog prvog romana „Sunce se ponovo rađa“, po mnogo čemu ključnog književnog teksta te generacije. Međutim, Gertruda Stajn nije samo dala krovno ime jednoj inače heterogenoj grupi autora labavo povezanih izvesnim modernističkim stremljenjima i širim društveno-političkim kontekstom u kome su stasali, već je na taj način dala ime i prvoj Generaciji otkada se s tom vrstom klasifikacije uopšte i počelo.
Moderno računanje generacija stvar je dvadesetog veka
Naime, moderno računanje generacija sasvim je stvar dvadesetog veka– neke dve-tri godine pošto je Hemingvej u svom romanu obznanio reči Gertrude Stajn, mađarski sociolog Karl Manhajm objaviće esej „Problem generacija“, koji je ključan za današnje poimanje ovog fenomena. Manhajm generaciju definiše kao grupu ljudi koju oblikuje neko veliko i zajednički proživljeno, a često i traumatično iskustvo. Na primer, Prvi svetski rat (i opšti gubitak vere u smisao bilo čega nakon takve klanice) formirao je sve te američke pisce s privremenim boravkom u Parizu, ali i druge njihove ispisnike s kojima su delili sličan weltschmerz i sa kojima su postavili temelje gotovo čitave moderne književnosti. Recimo Krležu i Džojsa, Crnjanskog i Virdžiniju Vulf, Andrića i Foknera, Rastka Petrovića i T. S. Eliota.
Naravno, iskustvo Velikog rata i još većeg poratnog beznađa oblikovali su i čitav niz drugih muškaraca i žena rođenih između 1883. i 1900. godine. Sve njih danas takođe prepoznajemo kao pripadnike Izgubljene generacije, iako oni svoju izgubljenost nisu izražavali pišući o jeseni i životu bez smisla, ili o tome kako je april najokrutniji od svih meseci. I tu dolazimo do prvog paradoksa u priči o generacijskoj kulturi. Čitavoj jednoj generaciji se može retroaktivno čak i nadenuti ime u nekom književnom salonu, a da to i dalje ne znači da su svi pripadnici te generacije bili duboko određeni tom vrstom kulture, ili kulturom uopšte. Ne, ti drugi ljudi su svoju izgubljenost, naprosto, samo živeli, a možda se mnogi od njih i nisu osećali naročito izgubljenim. Da ste ih tada pitali, neki od njih bi izvesno rekli da je, uprkos ratu i stradanjima koje je on doneo, njihov život i dalje sasvim smislen, hvala na pitanju, a te mračne i teskobne knjige uopšte ne reflektuju njihov pogled na svet.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Kulturne forme postaju metajezik kojim se specifična generacijska iskustva bolje artikulišu
No, bez obzira na to što je nemoguće utvrditi da svi pripadnici neke generacije imaju iste ili čak slične kulturne navike, očigledno je da u označavanju generacija bitnu ulogu ne igraju samo ratovi, pandemije, ekonomske krize i druga kolektivna iskustva, već i to kako se o njima govori. Drugim rečima, određene kulturne forme – svejedno da li govorimo o književnosti, modi, muzici, vizuelnoj umetnosti, žargonu ili nečemu šestom – ipak postaju neka vrste metajezika koji služi da se specifična generacijska iskustva bolje artikulišu. Neki pripadnici jedne generacije budu u epicentru tog stvaralačkog procesa, a neki su posvećena publika i čitav život pamte dan kada su prvi put u rukama držali „Lovca u žitu“ ili na kindlu otvorili „Normalne ljude“. Neke pripadnike generacije sve te stvari samo usputno okrznu, i nikada nisu sasvim sigurni da li je Metalika ime benda ili muzičkog pravca. Neki su prema svim tim stvarima potpuno indiferentni, a neki su im čak i agresivno suprotstavljeni, pa i ljuti na vreme u kojem žive. Ipak, dovoljan broj ljudi u svakoj od dosadašnjih generacija – od izgubljenih Džojsa i Virdžinije Vulf do Gen Z Bili Ajliš i Grete Tunberg – pomeraju stvari unapred i svojim radom čine da se nove forme, ili novi pristupi starim formama, ili novi pogledi na svet, pomeraju s margina alternativne i omladinske kulture ka mejnstrimu i dnevnoj sobi vaših roditelja. Na tom te putu neko podržava, neko ne, ali kotrljanje se ne zaustavlja – jednog dana si mladi, protestni folk pevač koji poručuje starijima „da ne kritikuju ono što ne razumeju“ jer „vremena se menjaju“, a već sledećeg ti stiže pismo iz Stokholma, dobio si Nobelovu nagradu za književnost i primljen si u klub u kome već odavno sede oni izgubljeni mladi pisci – Hemingvej, Sinkler Luis, T. S. Eliot, Fokner – koji su sada crno-beli portreti na zidovima kanona. I među svima njima jedan nekada mladi, protestni folk pevač po imenu Bob Dilan.
Naravno, oblikovanje nešto jasnijih obrisa tog i dalje mutnog pojma „generacijske kulture“ uzelo je maha s razvojem medija i popularne kulture. Knjige jesu bile važne, putovale su i prevodile su se, ali tek su štampa, radio, film, televizija, strip, sport i popularna muzika učinili kulturu na takav način masovnom da je ona mogla postati taj ključni generacijski lepak, neuporediv sa bilo čim drugim. Štaviše, od sredine XX veka i bejbi bum generacije uživanje u kulturi postalo je toliko važan i veliki deo svakodnevice – a pogotovo svakodnevice mladih – da je, na neki način, upravo sama kultura postala to Veliko Zajedničko Iskustvo. Zabavno je prisetiti se kako je Mark Kuper, dugogodišnji muzički urednik na BBC-ju, na jednom mestu u sjajnoj knjizi „Retromania: Pop Culture’s Addiction to Its Own Past“ muzičkog novinara i pisca Sajmona Rejnoldsa, duhovito komentarisao starenje rokenrol generacija (uglavnom već pomenutih bumera, ali pripadnika naredne generacije X), te njihovu potrebu da snimaju stotine i stotine dokumentaraca o svojim generacijskim idolima. „Mislim da je to zato što nismo imali dovoljno ratova“, rekao je Kuper i dodao da je zlatno vreme rokenrola, od Bitlsa i Dilana do glem roka i panka, tim generacijama dalo nešto najsličnije kolektivnom osećanju smisla na način na koji je to Drugi svetski rat dao prethodnoj generaciji.
Mi smo srednja deca istorije
Međutim, ovo šaljivo spominjanje deficita ratova dovodi nas i do drugog ozbiljnog paradoksa generacijske kulture. Zadržimo se nakratko na generaciji X i njihovoj ključnoj deceniji, makar kada je u pitanju kulturna produkcija – danas tako famoznim i tako često mitologizovanim devedesetim godinama. Na početku te decenije svet je eksplodirao jer je jedan lepuškast plavokos momak u prugastom džemperu izbacio iz sebe neverovatan album bučnih pop pesama. Naravno, reč je o Nirvani i albumu „Nevermind“. Istom bendu koji u jednom intervjuu, desetak godina kasnije, spominje glumac Edvard Norton. Naime, magazin Total Film je negde početkom 2000-ih godina proglasio film „Borilački klub“ tzv. najboljim filmom naše generacije, a Norton, jedan od glavnih glumaca u filmu, u tom tekstu kaže i ovo: „Mislim da je bejbi bum generacija bila mnogo nevinija od naše. ’Borilački klub’ je zašao duboko u samu teksturu sveta u kojem smo odrasli i u psihološki uticaj tih specifičnih iskustava s pop kulturom, marketingom, oglašavanjem i materijalizmom. Ne kažem da niko stariji od četrdeset pet godina nije razumeo film – to je suludo, mnogi ljudi su ga duboko cenili – ali mislim da iz istih razloga iz kojih nije razumela Nirvanu gomila ’bejbi bumera’ nije razumela ni Borilački klub. Mislim da je većina njih gledala svoju decu i pitala se: ’Zašto ste tako negativni?’“ Tu negativnost u „Borilačkom klubu“ dobro bi ilustrovao jedan od najpoznatijih monologa iz filma, onaj koji izgovara Bred Pit u ulozi Tajlera Dardena: „Mi smo srednja deca istorije. Nemamo ni svrhu, ni mesto. Nemamo naš Veliki rat. Nemamo Veliku depresiju. Naš Veliki rat je duhovni rat. Naša Velika depresija je naš život.”
Međutim, kako šaljive reči stvarnog Marka Kupera „da naša generacija nije imala dovoljno ratova“ i upozoravajuće reči fiktivnog Tajlera Dardena da „naša generacija nema svoj Veliki rat“ zvuče njihovim generacijskim ispisnicima koji su, umesto na BBC-ju ili u mašti Čaka Polanika, živeli na jugoslovenskim prostorima? Najstariji pripadnici generacije X imali su dvadeset šest godina kada je izašao Nirvanin „Nevermind“ i trideset pet kada je izašao „Borilački klub“, a najmlađi petnaest i dvadeset četiri. Šta se njima desilo u tih osam godina između velikog generacijskog albuma i velikog generacijskog filma? Između njih su, između ostalog, stali i raspad države u kojoj su rođeni, rat u Sloveniji, rat u Hrvatskoj, rat u Bosni i Hercegovini, rat na Kosovu i Metohiji i bombardovanje SR Jugoslavije. I u tih tako uzajamno različitih osam godina leži drugi dubok paradoks ideje generacijske kulture. Iako je svet globalizovan i umrežen, iako pratimo slične medije i trendove, iako slušamo istu muziku i gledamo iste filmove, naše svakodnevice često nisu tako slične i formativna iskustva nam se bitno razlikuju. Što opet, naravno, ne znači da ta zajednička kultura i te rascepljene svakodnevice ne ostaju na neobičan način komplementarne. Recimo, to sjajno opisuje još jedan pripadnik Generacije X, pesnik Faruk Šehić, u svojoj pesmi „Miss Sarajevo“: „mi, odbačeni od sarajevske vlasti, prepušteni svojim tijelima/ vraćajući se sa ratištâ koje sami branimo/ u kafiću Ferari gledamo MTV/ to je naš magični prozor u Mliječni put/ jer za nas je sve izvan Okruga Bihać/ Mliječni put, egzotičan i nestvaran čak i u snovima/ boje na ekranu su življe od naših civilnih odijela/ pustili smo kose, mladi smo i slušamo grunge/ Nirvanu, Pearl Jam, Soundgarden, Alice In Chains/ gledamo na CNN-u kako Mostar nestaje u stubovima dima/ i kako Juka Prazina stanovnicima Dobrinje baca vekne kruha/ dok spiker govori: the man called Juka…“
Izvestan jaz između generacijske kulture i generacijskih iskustava može postojati čak i kada govorimo o istim društvima. Recimo, Elvis Presli je aposlutna kulturna ikona, tzv. Kralj Rokenrola, koji je zaludeo američku mladež kada je zamahao kukovima u emisiji Eda Salivena koju je 1956. godine pratilo preko šezdeset miliona gledalaca. Pa ipak, jedan dečak koji će se roditi četiri godine kasnije nije bio toliko impresioniran time, jer će njegovo iskustvo crnog momka koji odrasta u njujorškom Kvinsu biti znatno drugačije. Toliko drugačije da će taj momak 1989, pod imenom Chuck D, odrepovati i sledeće čuvene stihove: „Elvis was a hero to most/ But he never meant shit to me you see/ Straight up racist that sucker was/ Simple and plain/ Motherfuck’ him and John Wayne”. Public Enemy, njihova pesma „Fight The Power“ i film Spajka Lija „Učini pravu stvar“, u kome se, između ostalog, ta pesma pojavila bili su specifičan generacijski krik – krik mlađih bumera i starijih Iksera čije iskustvo nije bilo tzv. univerzalno (čitaj: belo), jer su zbog svoje boje kože bili žrtve konstantnog institucionalnog i uličnog rasizma. Međutim, njihovu kulturu su prepoznali i oni koji nisu imali iskustvo istovetno njihovom, ali su njihov angažovani poklič protiv represije doživeli kao svoj. Dve godine kasnije, 10. marta 1991. i prvi dan nakon velikih demonstracija u Beogradu, u emisiji „Makroi, dileri i muzički saradnici“ na Radiju B92, jedna od prvih emitovanih pesama bila je baš „Fight the Power“ benda Public Enemy. Ista pesma će devedesetih godina postati neka vrsta himne radio-stanice koja je artikulisala opozicioni bunt, ali i generacijsku kulturnu matricu. Ili kako je to na jednom mestu rekao jedan od osnivača ovog radija Gordan Paunović: „Public Enemy su bili naši heroji jer to što su oni radili u SAD u borbi za jednakost mi smo radili ovde u borbi za demokratiju.“
Da li gubljenjem tzv. monokulture više nećemo imati nikakvu kulturu koja bi definisala nove generacije?
Međutim, uza sve razlike i sličnosti između ovih ili onih društvenih konteksta, jedna stvar je važila za sve predinternetske generacije i njima pripadajuće kulture – postojao je relativno jasan mejnstrim u odnosu na koji su se obrazovale različite alternative. Naprosto, Majkl Džekson, Madona i Britni Spirs su svuda bili velike pop zvezde, a „Prijatelji“ i „Simpsonovi“ popularne TV serije. S druge strane, danas se često govori o tzv. smrti monokulture, a fenomeni poput serije „Stranger Things“, Marvelovih filmova ili Tejlor Svift predstavljaju se kao poslednji trzaji nepovratno prošlog vremena. O čemu je reč? Društvene mreže, striming platforme i sve to onlajn provedeno vreme doveli su to toga da više ne postoji tako izraženo iskustvo deljenja zajedničkog kulturnog prostora. Naprosto, svako je unutar svog algoritma i svog mehura, te može biti sasvim blaženo nesvestan postojanja bilo čega što nije neka – često sasvim uska – niša u kojoj on obitava i skroluje svoje dane. Da li to znači da s gubitkom tzv. monokulture više nećemo imati nikakvu kulturu koja bi definisala nove generacije? Zavisi kako definišemo samu monokulturu. S jedne strane da, kulturna ponuda deluje raspršenije nego ikada ranije – pogotovo u odnosu na, na primer, 1990. godinu kada su se u tzv. prajmtajmu za pažnju publike borile dve tako različite, a tako kultne serije kao što su „Kafić uzdravlje“ i „Tvin Piks“ – ali je muzički pisac i istoričar Ted Đoja sasvim u pravu kada kaže da na jednom suštinskijem nivou kultura nikada nije bila monolitnija. Nikada nije bilo manje velikih filmskih studija ili izdavača knjiga koji kontrolišu gotovo čitavo tržište, a o monopolu koji na našu pažnju drže platforme poput Netfliksa, Spotifaja ili društvenih mreža izlišno je i govoriti. Upravo zato se možda i čini da su mnogi popularni i od ovih platformi favorizovani sadržaji zapravo toliko slični. Ukratko, poenta nije u tome da pojedinačni filmovi ili serije budu izvanredni, poenta je u tome da beskonačno skrolujemo i ostanemo što duže očiju zalepljenih na digitalni izlog ove ili one platforme. U tom smislu, zanimljivo je kako Đoja definiše šta bi danas bila kontrakultura – ona bi pre svega bila ona kultura koja bi u prvi plan stavila i autorsku i ekonomsku nezavisnost u odnosu na ove monopoliste, te obnovila zajednicu kroz direktan kontakt umetnika i publike. Da se vratimo na generacijsku kodifikaciju kulture – važno je što ovakvi kontrakulturni impulsi danas dolaze i iz nečega što bi trebalo da bude i mejnstrim (recimo, kada Bili Ajliš prima nekakvu nagradu i u istoj sali u kojoj sedi Mark Zakerberg postavi pitanje „Ako si milijarder, zašto si uopšte milijarder? Bez ljutnje, ali podeli daj novac sa ostalima”) i nečega što bi trebalo da bude alternativa (recimo kad bendovi poput KNEECAP, Geese, IDLES i Fontaines DC pozovu na bojkot Spotifaja jer ta kompanija finansira genocid u Gazi).
Formativna traumatična iskustva današnjih naraštaja – lajvstrimovanje genocida u doba pandemije, klimatske katastrofe i večna upitanost da li je fotka koju smo lajkovali „stvarna“ ili „AI“ – čine se kompleksnijim i potencijalno opasnijim nego bilo koja druga prethodna. Kao što su se uvek i činila. Apokalipsa jedne generacije odlazi i apokalipsa druge generacije dolazi. Izvesno je samo da ostaju neke dobre knjige i video-igre, filmovi i jutjub videi, albumi i stripovi, da o tim apokalipsama i o tim generacijama svedoče.
tekst: Bojan Marjanović
fotografija: Rowland Scherman / National Archives and Recors Administration; Crommelincklars; aliina s. (Wikicommons)
