Od početka 2026. godine u svetu je zvanično aktuelno preko 120 ratnih sukoba. Od vesti o bombardovanju na Bliskom istoku i zločinima nad civilnim stanovništvom u Palestini do razaranja Libana, okupacije Ukrajine i sukoba u Sudanu, Mjanmaru i Burkini Faso, opravdano bi bilo da se u medijima ni o čemu drugom ne govori. A ipak, aktuelne su i nove sezone Netfliksovih serija, dodele Oskara preplavljuju društvene mreže, a rezultati utakmica i sportskih događaja dominiraju na listama najpretraživanijih pojmova na Guglu. Šta nam istovremeno praćenje genocida i „Bridžertona” govori o vremenu u kome živimo?
Netfliks objavio koja romansa će biti u fokusu pete sezone „Bridžertona”.
SAD za samo šest dana potrošile 12.7 milijardi dolara na rat u Iranu.
Lemur uživa u jutarnjem suncu.
U Libanu ubijeno 1.094 ljudi od početka rata s Izraelom.
Majmunčić Panč ima drugaricu i polako se odvaja od svoje narandžaste plišane igračke.
U Gazi ubijeno 1.722 medicinska radnika.
U pisanoj formi, ovakav niz informacija nema mnogo smisla, ali kada vesti pratimo putem društvenih mreža, načela logike i dramaturgije podređena su načelima algoritamskog uređivanja. Fragmentisane informacije o tome šta se dešava u svetu smenjuju se sa zabavnim sadržajima u vrtlogu pokretnih slika čiji je glavni cilj da što duže drže pažnju. Na društvenim mrežama od pre deset godina, jedno od glavnih algoritamskih načela bio je potencijal da se izazove bes ili razdor. Takav algoritam je potpomogao jednu tad neočekivanu predsedničku kampanju, ali i percepciju da društveni dijalog nije moguć jer je jaz između crvenih i plavih, desnih i levih, naprosto nepremostiv.
Svet je u plamenu, to svi znamo, ali ako na plamenu insistiramo, stvara se loš vajb
Polarizujuće, šokantne i kontroverzne političke izjave bile su tada najmoćniji način da se privuče i zadrži pažnja. To pravilo i danas važi, s tim da političke teme više nisu favorit algoritama. Da bi niz informacija koji vidimo kad otvorimo fid bio nalik onom s početka teksta, potreban je trud korisnika – dodatni korak da se aktivira opcija za političke sadržaje, dodatni korak da se ukloni oznaka za „osetljiv sadržaj“, dodatni korak da se informacije pretražuju, beleže, dele, lajkuju.
Vrtlog preferira zabavu jer se u poslednjih desetak godina naučilo da korisnici ne mogu da se izbore s poplavom negativnih informacija. Svet je u plamenu, to svi znamo, ali ako na plamenu insistiramo, stvara se loš vajb. Loš vajb je, na primer, da se govori o genocidu u Gazi, pa tako novinari i novinarke koji žele o tome da informišu javnost moraju da primenjuju čitav niz mehanizama kojima se zaobilazi algoritam – od različitih deminutiva kojima se prikrivaju pojmovi Gaza, genocid i Izrael i piktograma lubenice koji treba da sažme decenije dehumanizacije i zločina, do TikTok trendova i fotografija sa dodele Oskara preko kojih su nalepljene vesti o bombardovanju. Mehanizmi zasad rade posao, utoliko da se vesti povremeno probiju do publike, ali pitanje je u kojoj meri dopiru do svesti kada jednim pokretom palca možemo da ih zamenimo nečim veselijim.
Umetnost ili politička propaganda
Istorija medija nam pokazuje koliki uticaj vizuelni sadržaj ima na društvenu percepciju, ali i koliko je važan kontekst u kome se s tim sadržajem susrećemo. Od mnogih stvari koje su obeležile dugi devetnaesti vek, za vreme u kome sada živimo značajni su izumi nekolicine Francuza i jedne Engleskinje. Mogućnost da se na papiru, cinkanim i bakarnim pločicama i celuloidu zabeleže prvo trenutak, a potom i niz trenutaka koji sačinjavaju pokret, razvijali su naučnici i umetnici tokom čitavog devetnaestog veka, ne sluteći u kojoj će meri fotografija i film transformisati društvo. Danas su ovi mediji, uz višestruke nadgradnje koje je donelo digitalno doba, nerazdvojivi od slike koju imamo o svetu, ali i političkih, društvenih i tehnoloških sila koje na tu sliku utiču.
U vreme kada je jedna od najrazornijih političkih sila u istoriji širila svoj uticaj u Nemačkoj, filmovi rediteljke Leni Rifenštal služili su indoktrinaciji, raspirivanju mržnje i ideološkoj pripremi društva za rat. Jedan tih filmova, „Trijumf volje” (1935), motivisao je, s druge strane, američkog reditelja Džordža Stivensa da se pridruži borbi protiv nacističkog režima. Stivensovi dokumentarni snimci nastali tokom oslobađanja koncentracionog logora Dahau korišćeni su kao dokazni materijal u Nirnberškim suđenjima. Malo koji pisani dokument je u toj meri doprineo javnom razumevanju, osudi i sećanju na zločine iz Drugog svetskog rata kao te crno-bele sekvence masovnih grobnica i izgladnelih i izmučenih zarobljenika.
Nakon rata, Stivens osvaja Oskara za najboljeg reditelja 1952. godine, dok Leni Rifenštal započinje dugogodišnju bitku za reputaciju nakon što je u okviru Nirnberških suđenja obeležena kao pristalica nacističkog režima. Jedna od glavnih poruka od kojih Rifenštalova nije odustala do svoje 101. godine jeste da se bavila umetnošću, a ne političkom propagandom. Valja pomenuti da, sa izuzetkom „Trijumfa volje”, većina njenih uradaka nije toliko eksplicitno širila nacističku ideologiju. Prvi veliki (i skup) film koji snima po narudžbini Gebelsa i Hitlera nakon 1935. jeste „Olimpija“, dokumentarni film o Letnjim olimpijskim igrama u Berlinu 1936.
Koliki bi uticaj imali Leni Rifenštal i Džordž Stivens da im je dozvoljeni okvir bio 7 sekundi
Gebelsovo Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu razumelo je moć pokretnih slika da formiraju javno mnjenje, ne samo direktno, kroz tehnološki napredne prikaze moći nemačke vojske, već i indirektno – kroz zabavu i umetnički i estetski neosporiva dostignuća. Pokretne slike pokreću, zaokupljaju pažnju, pobuđuju emocije i po potrebi pacifikuju. U eri preplavljenosti pokretnim slikama znamo verovatno mnogo više od Gebelsa o vezi između filma i fizioloških promena koje izaziva u mozgu, poput uticaja na nivo važnih neurotransmitera dopamina i serotonina, potencijalnog stvaranja zavisnosti ili različitih efekata na pažnju.
Ono što je velika razlika danas u odnosu na period od pre 80–100 godina jeste količina i kontekst u kojima smo izloženi pokretnim slikama, ili, savremenim rečnikom, sadržaju.
Slike ratnih razaranja smenjuju se sa insertima iz video-igara, koji se smenjuju sa snimcima klimatskih katastrofa, koji se smenjuju sa smešnim macama, koji se smenjuju sa AI-generisanim brainrot animacijama, koje se smenjuju sa šokantnim izjavama ekstremnih desničara na čelu vodećih svetskih sila, i sve to u maksimalno devedeset sekundi, od kojih većina ljudi pogleda samo prvih sedam.
Gebels bi možda brzo savladao dubiozni svet algoritama i veštačke inteligencije, ali pitanje je koliki bi uticaj na publiku imali Leni Rifenštal i Džordž Stivens da im je dozvoljeni okvir bio sedam sekundi.
„Trijumf volje” je Stivensa zgrozio, ali i podstakao da pođe u rat. Veliki broj Nemaca je gledajući taj film osetio ponos, dok je isto tako veliki broj njih osetio stid nakon gledanja Stivensovih snimaka iz 1945. Za sve te emocije – ponos, oduševljenje, bes i stid – potrebni su vreme i pažnja, dve stvari koje danas imaju gotovo neizmernu tržišnu vrednost, a koje nam ujedno sve više nedostaju. Ono što ostaje kad završimo sa skrolovanjem kroz more pokretnih slika, od japanskog majmunčeta Panča i njegove plišane igračke iz Ikee do stravičnih scena iz Gaze i Irana, jesu zamor i beznađe – dve emocije koje teško da mogu da nas pokrenu.
Izbegavanje je odbrambeni mehanizam koji ima svoju psihološku funkciju i vrednost
S konstantnom anksioznošću na koju smo pretplaćeni životom u dvadesetim godinama 21. veka veliki broj ljudi nosi se bekstvom u fiktivne ili makar prividno uređene svetove. To znamo na osnovu toga što je četvrta sezona Netfliksove serije „Bridžerton” u prvih nedelju dana dostigla gledanost od preko tri milijarde minuta, dok je kanadsku seriju „Heated Rivalry” („Žestoki rivali”) samo u Sjedinjenim Državama pratilo oko deset miliona ljudi po epizodi. Zimske olimpijske igre u Italiji su na striming servisima dostigle gledanost od preko šesnaest milijardi minuta, dok je nastup Bed Banija na Super boulu imao rekordnih 4,157 milijardi pregleda za samo 24 sata. Od pedeset najpretraživanijih pojmova na Guglu u prva tri meseca ove godine, Netfliks se nalazi na 25. mestu, ispred Irana i Trampa, jedinih političkih pojmova na ovom Top 50 spisku.
Eskapizam je uvek bio prisutan u ljudskom društvu jer je izbegavanje odbrambeni mehanizam koji ima svoju psihološku funkciju i vrednost, ali kad se meri u milijardama minuta, pregleda i klikova, postaje zastrašujući.
Poznata je izjava nemačkog filozofa Teodora Adorna da je varvarstvo pisati pesme nakon Aušvica, i sasvim je sigurno da bi se ovaj sentiment mogao primeniti na gledanje „Bridžertona” u trenutku kad se iznova krše sva načela međunarodnog humanitarnog prava. U današnjem svetu, međutim, biti svestan patnje i nepravde u svetu zahteva konstantno obitavanje u algoritamskom vrtlogu bez osećaja da išta možemo preduzeti. Ono što nude fiktivni svetovi i spektakli kakvi su Super Boul, dodela Oskara ili domaštani svet regentskog doba koji je stvorila Šonda Rajms jesu osećaj kontrole i sigurnosti, jasna pravila i relativno predvidljivi narativni tokovi uz taman toliko neizvesnosti da drže pažnju ali ne uznemiravaju. U stvarnom svetu se, nasuprot tome, nižu katastrofe koje nas traumatizuju i retraumatizuju, a jedina akcija koja nam je dostupna jeste da skrolujemo dalje. Drugim rečima, ne bi bilo fer bindžovanje nazvati varvarstvom jer živimo u vremenu koje je na mnogo načina kompleksnije od Adornovog, ali ne treba se ni prepustiti vrtlogu. Čak i „Bridžerton” i Super boul mogu otvoriti prostor za politički dijalog – to nam pokazuju, na primer, irska glumica Nikola Kaflan, koja svoju slavu koristi da govori o Palestini, ili Bed Bani, koji je svojih 4,157 milijardi pregleda iskoristio da ukaže na rasizam i kolonijalno nasilje u SAD. Ili sve svetske zvezde koje su na dodelama Oskara zahtevale prekid vatre.
Umereno i kontrolisano praćenje vesti je lek za doomscrolling, a odmor i briga o sebi nisu prestup ako nas ne odvraćaju od stvari nad kojima još uvek imamo kontrolu – šta ćemo čitati i gledati, na šta trošimo novac, za koga ćemo glasati i kad i s kim ćemo izaći na ulicu.
tekst: Dunja Karanović
ilustracija: Zoran Svilar
