Razgovor vodio: Bojan Marjanović
Foto: privatna arhiva sagovornika
Ako razmišljamo, vodeći se stereotipima, ko se sve nalazi među navijačima na stadionu, verovatno nam ne bi baš prvo na pamet pao jedan antropolog. Ipak, naš sagovornik Ivan Đorđević je upravo to – antropolog i autor knjige „Antropolog među navijačima“ (Biblioteka XX vek, 2015). U svojoj knjizi, kao i inače u svom akademskom radu, Đorđević se bavi antropologijom sporta, te pogotovo time kako fudbal učestvuje u izgradnji identiteta jedne zajednice. O navijanju i huliganstvu, klasnom besu i nacionalizmu, kao i o tome kako je jednom brazilski igrač Sokrates fudbalom širio kulturu demokratije, čitajte u intervjuu sa Ivanom Đorđevićem.
Da počnemo terminološkim razgraničenjima. S jedne strane, biti navijač nije isto što i biti huligan, kao što ni biti huligan nije sasvim isto što i biti kriminalac. Svedoci smo da se u javnom govoru ove reči često koriste kao sinonimi. Kako vi shvatate svu tu terminološku zbrku?
Oko svih ovih termina koje pominjete ne samo da postoji terminološka zbrka već bih ja pre rekao da u najvećem delu javnosti jedva i postoji razgraničenje između pojmova navijača, huligana, pa čak i kriminalca. Diskurzivno stvaranje huligana od fudbalske publike već je, naravno, poznat fenomen, uspešno primenjen u Britaniji osamdesetih godina, kada se konzervativna vlada Margaret Tačer obračunavala sa ostacima radničke klase koji su se još pomalo oglašavali sa tribina fudbalskih stadiona. U našim okolnostima, međutim, došlo je do drugačijeg procesa. Fudbalski navijači nisu diskurzivno proizvedeni u huligane i kriminalce, već je u pitanju proces koji se odvijao u realnosti, zahvaljujući specifičnoj ulozi navijača neposredno pre i tokom ratova devedesetih, gde su stekli izvesnu vrstu političkog kapitala koji su kasnije na ovaj ili na onaj način unovčili, a sadašnje stanje je samo rezultat tog procesa koji traje već više od trideset godina.
Navijanje svakako nije jednoznačan fenomen. Od čega zavisi da li će okupljanje na stadionima biti praksa koja u sebi sadrži, ako nije preterano reći, i svojevrsne emancipatorne potencijale, ili će se ono svoditi na javne vežbe iz militarizma i jednoumlja?
Kao što se lepo primetili, navijanje je izuzetno kompleksna kulturna ili, radije, potkulturna praksa i teško se može svesti na jednostavna i jednoznačna objašnjenja, bilo da je u pitanju emancipatorski ili neki drugi, barem u mom svetu, daleko opasniji ekstremno desni aspekt. Koliko god politički kontekst i politička uverenja imali veliku ulogu u savremenim navijačkim pokretima, i mada se to veoma često svodi na militarizaciju, jednoumlje i izrazito konzervativne stavove, fenomen fudbalskog navijanja prevazilazi svakodnevni klasični doživljaj politike – u pitanju je znatno kompleksniji fenomen. Rekao bih da upravo to što navijanje za jedan fudbalski klub okuplja veoma raznoliku skupinu ljudi iz svih mogućih kategorija – klasnih, etničkih, uzrasnih – predstavlja prostor za emancipaciju. Ukoliko možemo da se dogovorimo da inače različite svetonazore ujedinimo se oko jednog simbola – fudbalskog kluba – to može značiti da te druge svetonazore možemo dovesti barem do tačke koja ne znači nužno sukob, nego suživot. Naravno, činjenica da odnos prema suparničkom timu često predstavlja suprotnost u odnosu na ove principe koje sam pominjao u prvi plan postavlja antagonizam. Ipak, taj antagonizam ne mora nužno značiti mržnju, ali se u našem kontekstu upravo dogodilo to da je mržnja postala ključni identifikacioni marker kada pričamo o, recimo, Zvezdi i Partizanu.
Osamdesete godine XX veka smatraju se periodom svojevrsne „radikalizacije“ na tribinima. Postoje dobri argumenti da se tadašnje nasilje na engleskim stadionima tumači kao „klasni bes“ u doba tačerizma, kada je na svim drugim poljima radnička klasa trpela nasilje. Takođe, postoje i dobri argumenti da se nasilje na stadionima, pogotovo u Istočnoj Evropi, tumači kroz prizmu ponovnog buđenja konzervativnog i nacionalističkog sentimenta. Grešimo li ako i „zapadne“ i „istočne“ navijače – kako tada, tako i danas – ne tumačimo koristeći oba ova pristupa?
Kao što sam već rekao, veoma je teško kompleksan fenomen kao što je navijanje tumačiti samo kroz jedan određeni aspekt ili jedan istorijski period. U pitanju su procesi koji se odigravaju u vrlo specifičnim istorijskim i društvenim okolnostima, i reakcije fudbalske publike ne mogu se razumeti mimo tog užeg konteksta. Specifičnost navijačke potkulture i pravila koja u njoj važe utiču na to da je ponašanje fudbalskih navijača na tribinama pre svega veoma glasno i vidljivo, pa se u tom smislu i tumači kao, kako se često može pročitati, „ogledalo društva“. Tako je u Britaniji već pomenuta diskurzivna proizvodnja huligana u medijima svesno i namerno urađena od strane vlade Margaret Tačer, ali su, istovremeno, tribine još od sedamdesetih godina dvadesetog veka postale mesto gde se flertovalo s različitim veoma sumnjivim političkim pozicijama, koje se ne mogu samo jednoznačno svesti na reakciju radničke klase na nasilje koje je nesumnjivo trpela. Sa druge strane, nasilje na stadionima u Istočnoj Evropi i navijačke grupe koje ga vrše jeste kontekst koji u određenom smislu podseća na radikalizaciju navijača u bivšoj Jugoslaviji. Ruski, poljski, pa čak i ukrajinski ekstremni navijači, uvek na liniji ekstremne desnice, zapravo predstavljaju produženu ruku vlasti, i spremni su, slično kao i u našem regionu krajem osamdesetih i početkom devedesetih, da se angažuju u (zvuči poznato!) „odbrani nacionalnih interesa“.
Da li se onda ti različiti narativi o „zapadnim“ i „istočnim“ navijačima mogu tumačiti i različitošću uloga koju su fudbalski klubovi imali unutar blokova u doba Hladnog rata? Uostalom, dva najveća srpska kluba i dalje su u državnom vlasništvu i još uvek se tretiraju kao identitetski važna mesta u široj zajednici, a ne samo u užem navijačkom krugu oko samih klubova?
Takva podela je, svakako, na liniji podele Evrope na centar i periferiju. Ekstremno ponašanje istočnoevropskih navijača, njihovi rasistički i drugi ispadi, uvek se interpretiraju kroz klasično orijentalističko paternalizovanje, što je posebno prisutno u britanskim medijima. Sa druge strane, žmuri se na to da je rasizam bukvalno eskalirao na stadionima u državama Zapadne Evrope, a nasilje na francuskim stadionima, kao slika podeljenog francuskog društva, takođe je retko tema kojoj se prilazi sistemski. U „raju“ su, dakle, nevolje samo sporadični i nebitni aspekt inače uspešnog društva, dok „pakao“ Istočne Evrope i dalje predstavlja mračni i „necivilizovani“ deo kontinenta.
Dobar deo svoje knjige posvetili ste i čuvenoj utakmici između Crvene zvezde i Dinama, kada su na zagrebačkom Maksimiru izbili veliki nemiri. U javnom prostoru se često čuje opaska da se „na toj utakmici raspala Jugoslavija“, iako to čak nije bila ni poslednja utakmica koju su ta dva kluba odigrala pre rata. Otkud ta mitologizacija, i zašto je baš fudbalski teren idealno polje za nju?
Naravno da danas niko ozbiljan ne tvrdi da je toga dana u Zagrebu počeo rat. Međutim, događaji na Maksimiru predstavljali su idealan simbolički okvir za objašnjenje onoga što se u tom trenutku dešavalo u bivšoj Jugoslaviji. Tuča između navijača i policije i zaista brutalne scene sa tribina i terena prenošeni su direktno, i ogroman broj Jugoslovena mogao je da vidi kako bi zapravo mogla da izgleda njihova budućnost ukoliko se nastavi s politikom čiji je zajednički imenitelj bio nacionalizam. Komentator koji je trebalo da prenosi utakmicu – a umesto toga je prenosio, po njegovim rečima, scene koje više odgovaraju dešavanjima u Bejrutu – u jednom trenutku je, citiraću po sećanju, rekao kako upravo gledamo prvi krug Danteovog Pakla, i da ćemo, ukoliko ne budemo pametni, ubrzo imati priliku da gledamo i drugi, treći, četvrti, sve do devetog kruga. Upravo činjenica da su neredi na takav način medijski ispraćeni i da je, da se tako izrazim, međuetničko nasilje postalo veoma opipljivo, uslovila je to da nikada neodigrana utakmica između Dinama i Zvezde dostigne mitski status. Sa druge strane, interesantno je primetiti da je kult tih maksimirskih događaja neuporedivo snažniji u Hrvatskoj nego u Srbiji, i mnogo prisutniji među Dinamovim nego među Zvezdinim navijačima. U slučaju navijača Dinama, događaji na Maksimiru bili su akt pobune protiv Jugoslavije i početak ostvarenja „sna o neovisnosti“, koji se ubrzo i ostvario. Kada je reč o navijačima Zvezde, činjenica je da je epilog sukoba na teritoriji Hrvatske bio katastrofalan, pa nije bilo mnogo razloga da se mit o Maksimiru previše eksploatiše. Ono što je, međutim, veoma značajno primetiti jeste da tog maja 1990. u Zagrebu nije stvarno počeo rat, ali da su na njemu regrutovani ljudi koji će biti među prvim dobrovoljcima na ratištu. Zaista, hrvatski navijači bili su jedni od prvih koji su se prijavili u novoformirane oružane formacije hrvatske države u nastajanju, dok su Zvezdine Delije, pod rukovodstvom Željka Ražnatovića Arkana, predstavljale idealnu regrutnu bazu za paravojne formacije od kojih su najpoznatiji upravo Arkanovi „Tigrovi“. Tako je, kako lepo primećuje Ivan Čolović, sve nasilje na stadionima krajem osamdesetih i početkom devedesetih poslužilo kao predvojnička obuka, priprema za stvarni rat koji je ubrzo nakon maksimirskih dešavanja i počeo.
Na jednom mestu u knjizi citirate duhovitu opasku Erika Hobsbauma da „zamišljena zajednica koju čine milioni deluje mnogo stvarnije kada je predstavljaju jedanaestorica ljudi sa imenom i prezimenom“. Kako vidite društvenu ulogu nacionalnih fudbalskih timova?
Hobsbaumova rečenica koju ste citirali zaista izvanredno ilustruje moć fudbala u reprodukciji onog identiteta koji nazivamo nacionalnim. Jedanaest muškaraca odevenih u dres u boji nacionalne zastave, s rukom na grbu koji se nalazi na srcu dok slušaju nacionalnu himnu, predstavljaju takoreći esenciju nacionalne države, onakve kakva nam je poznata u poslednjih otprilike dvesta godina. Enormnu popularnost fudbal između ostalog duguje i činjenici da je ta igra, zaista, medijum za koheziju u neverovatnim razmerama, što, da citiram Brubejkera, etnopolitički preduzetnici, obilato koriste u svrhu nikada nedovoljnog podsećanja o važnosti nacije i nacionalnog identiteta. U savremenom svetu, koji je sve više fragmentiran, događaji poput Svetskog prvenstva u fudbalu predstavljaju, u izvesnom smislu, pravi festival nacionalnog sentimenta. Zaista, retko šta danas ima kapacitet da okupi ljude oko ideje nacionalne pripadnosti kao što je to nadmetanje u loptanju između različitih nacija. U mnogim državama tokom ovog takmičenja život gotovo da stane, a uobičajene dnevne stvari, poput posla ili škole, prilagođavaju se terminima kada igra reprezentacija. Slike iz Argentine nakon njihovog trijumfa na nedavnom Svetskom prvenstvu pokazuju kolika je ta kohezivna sila koju generiše fudbal. S obzirom na tendenciju povratka važnosti nacionalnih država u globalnom kontekstu, ta uloga svakako neće biti manja, a ostaje da se nadamo da će simboličke bitke na fudbalskom terenu između različitih nacija biti i jedine.
Možemo li onda da zamislimo da, ako ta jedanaestorica ljudi sa imenom i prezimenom igraju dobar fudbal, to ima i izvesnu pokretačku snagu, koja bi unutar one milionske zamišljene zajednice neke stvari pomerila u boljem smeru?
Počeću odgovor na ovo pitanje sopstvenim mišljenjem da niti jedan nacionalizam nije dobar i da u ideologiji nacionalizma teško možemo pronaći mnogo pozitivnih ili emancipatorskih aspekata. U tom pogledu, iako je nesumnjivo lepo gledati ljude kako se vesele na ulicama nakon pobede njihove reprezentacije, nisam siguran da se može identifikovati neka snaga koja bi mogla uzbuđenje zbog trijumfa u fudbalu da pretvori u težnju ka promenama sistema nabolje. Veoma su retki primeri, koji istovremeno daju bar malo nade, da jedna nacionalna fudbalska reprezentacija odigra ulogu pokretača promena, kao što je bio slučaj sa ekipom Brazila osamdesetih godina prošlog veka pod liderstvom Doktora Sokratesa. Ovaj neuobičajeni fudbaler izuzetno širokog obrazovanja stvorio je, zajedno sa svojim saigračima kulturu demokratije, kako su je nazivali, kao antipod sumornoj stvarnosti vojne hunte u Brazilu tih godina. Njihov uticaj bio je zbilja jak, i može se reći da su u određenoj meri doprineli oslobađanju ove velike zemlje od stiska ekstremno desnih militarista. No, u velikoj većini slučajeva, fudbaleri, ma koliko obrazovani ili emancipovani bili kao pojedinici, uglavnom služe kao vojnici nacije i na taj način se i ponašaju i prikazuju u javnosti i medijima. Svež i meni vrlo interesantan primer jeste neverovatan uspeh reprezentacije Maroka na proteklom SP, koji je promptno instrumentalizovan od konzervativnih i diktaturi sklonih političkih elita koje su na vlasti u ovoj zemlji. Njihovo busanje u grudi i mahanje zastavama u suštini je imalo funkciju samolegitimisanja kroz fudbalske uspehe. Takvi slučajevi zvuče više nego poznato u našem kontekstu.
I na kraju, nešto o budućnosti koja je već stigla. Na koji način komercijalizacija fudbala i njegova nikad veća globalna popularnost utiče na kulturu navijanja? Recimo, šta danas znači mančesterski derbi ako znamo da su vlasnici jednog kluba američki kapitalisti, drugog arapski, a da i jedni i drugi verovatno, u poslovnom smislu, najviše računaju na zaradu od azijske publike? Da li su onda fudbalski stadioni zaista postali samo mesta skupe zabave nedostupne tzv. običnim ljudima, ili se na tribinima i dalje mogu artikulisati, ovakvi ili onakvi, glasovi koji reflektuju stanje unutar zajednice u kojoj ti klubovi igraju?
Hiperkomodifikovani fudbal o kome je reč kad pričamo o mančesterskim rivalima jeste, naravno, najpopularniji na svetu i, logično, proizvod koji privlači najviše konzumenata. U skladu sa time, taj je „proizvod“ sve manje dostupan onome što bismo nazvali lokalna zajednica, odakle su ti klubovi, onakvi kakvi su davno bili, i ponikli. Naravno, osim u sladunjavim PR sloganima, nikoga ko vodi Siti ili Junajted ta lokalna zajednica nimalo ne zanima. Gledanje tih utakmica uživo je „ikspirijens“, i na taj način se i prodaje, i dostupno je samo višim klasama i, naravno, turistima koji hodočaste na te stadione kako bi „proživeli“ iskustvo koje ni najmanje ne liči na ono opisano u, recimo, Hornbijevoj „Stadionskoj groznici“. Naravno, to iskustvo koje se često graniči s mazohizmom, tako poznato svima nama koji smo se smrzavali na tribinama gledajući kako neko naš tim rasparava po šavovima, nije proizvod koji bi iko želeo da kupi. No, treba voditi računa da je takav izrazito komercijalizovani fudbal „u manjini“, da tako kažem, odnosno da je broj elitnih klubova koji je u stanju da ponudi „proizvod“ zapravo jako mali. Fudbal je, globalno, i dalje igra koju igraju mahom siromašni. No ono što predstavlja realnu opasnost nije pretvaranje ove igre u još jedan content, već praksa koja je sve više prisutna, naročito u Africi, gde se pod kapom različitih fudbalskih „akademija“ dešavaju vrlo sumnjivi procesi koji često završavaju u eksploataciji. Ipak, ma kako sadašnje stanje delovalo mračno, i mada se fudbal transformiše u proizvod dostupan samo bogatima, nikada se ne sme zaboraviti da jedan Mbape, Mesi, Nejmar nisu počeli da šutiraju loptu s pet godina misleći na novac i slavu, već da zadive drugare i ekipu iz ulice. Bez zajednice – fudbal ne postoji. Ako bude postojalo nešto pod tim imenom a da ne potiče iz zajednice, to više neće biti fudbal.
