Pesnikinja, prevoditeljka i filozofkinja Anica Savić Rebac bila je među najučenijim i najprogresivnijim osobama 20. veka, ne samo na području svih verzija Jugoslavije već i šire.
Rođena je 1892. u Novom Sadu. Njen otac Milan bio je dugogodišnji sekretar Matice srpske i urednik Letopisa Matice srpske. Od detinjstva je poznavala Lazu Kostića, Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, kao i Simu Matavulja, koji joj je bio kum. Odrastanje u kulturnim kružoocima i salonima definisaće njena kasnija interesovanja, a književni teoretičar i njen prijatelj iz mladosti Milan Kašanin pisaće o njenoj impulsivnoj naravi, ali i o tome da je „ceo Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom“…
U dvanaestoj godini je štampala svoje prve prevode, u trinaestoj prve stihove, a u sedamnaestoj svoj prvi esej. Rano je razvila interesovanje za savremenu književnost i filozofiju, kao i za antiku, koja će umnogome odrediti njeno razmišljanje.
Upisala je klasičnu filologiju u Beču, ali se kao apsolventkinja tokom Prvog svetskog rata vraća u rodni grad. Zbog proceduralnih poteškoća, diplomirala je tek 1920. godine. Iako je znanjem i predanošću zasluživala univerzitetsku profesuru, brojni uticajni glasovi, listom muški, radiće na tome da ne uđe u akademsku zajednicu. Naročito se u tome isticao velikan izučavanja starogrčke književnosti Miloš Đurić. Ipak, očigledan talenat za pedagogiju vodio ju je u gimnazije u Novom Sadu, Beogradu, Skoplju i Sarajevu. U tom periodu, 1927. godine, bila je među osnivačicama jugoslovenske ispostave Udruženja univerzitetski obrazovanih žena. Pored nje su stajale i Isidora Sekulić i Ksenija Atanasijević, protofeminističke heroine međuratnog perioda.
Ako ceniš priče koje donosimo i veruješ u nezavisno, angažovano novinarstvo, tvoja podrška nam je važna. Liceulice omogućava direktnu zaradu, socijalno uključivanje i siguran oslonac za prodavce magazina. Da bismo opstali i nastavili da menjamo društvo, potrebna nam je stabilnost. Izaberi pretplatu ili nas podrži donacijom — tvoj doprinos čuva važne teme i izvor prihoda za najugroženije sugrađane.
Pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se odvoje
Svetlana Slapšak
U slučaju Anice Savić Rebac, osetljivost za odgovornost nikada nije bila sporna. Bila je socijalistkinja i antifašistkinja, nije prihvatala ni patrijarhat, ni monarhiju, ni docnije kvislinge odnosno četnike u Srbiji. Rebeka Vest, koja je tri godine vredno učila za svoju posetu Kraljevini Jugoslaviji, koju je htela da vidi i opiše pre nego što je osvoje nacisti (to daje kao cilj svog putovanja), išla je u Skoplje samo zato da tamo upozna Anicu Savić Rebac. Priča je poznata, sa sve genijalnim vodičem Rebeke Vest, Stanislavom Vinaverom.
U razgovorima dve žene, koje će se još deceniju dopisivati, čita se možda najbolje Anica Savić Rebac, čiji šarm, lakoća, duhovitost, kosmopolitizam, filozofska oštrina, naučni rad, pesnički zanos i politička opredeljenja ne mogu da se razdvoje – naročito ne na biografiju i na nauku + stvaralaštvo. Imam naime utisak da je sudbina Anice Savić Rebac, a posebno njeno samoubistvo, skrenula pažnju i doprinela da se izgubi mnogo vremena i prilika za dostojno prikazivanje izuzetnog doprinosa ove žene.
Prvo, nije napravljen nijedan prevod njenih dela – ono što je Anica Savić Rebac sama znala i htela da radi: prevela je svoju doktorsku tezu da bi o njoj debatovala s drugim stručnjacima, prevela je Njegoševu Luču mikrokozma na nemački i engleski sa istim ciljem, prevodila je celog svog života. Između ostalog, jugoslovenske partizanske pesme, da zapadni svet upozna sa živom usmenom tradicijom i okolnostima koje su je podstakle. Njena knjiga o pretplatonskoj erotologiji, jedinstvena kombinacija filozofije, filologije i antropologije, nije odmakla dalje od očiju ljudi s kojima ju je htela raspravljati. U mlađim generacijama istraživača antike pojavio se termin erotologija i u značenju filozofije ljubavi, ali bez navođenja njenog imena. A ona je termin izvadila iz profesorskog „separea“ u kojem je označavao naprosto antičku pornografiju, i dala mu filozofsko dostojanstvo.
Kada je u pitanju Antička estetika i nauka o književnosti, stvari su još grublje nepravične i neopravdano potisnute: ova knjiga je smeli upad u negirano i zapostavljeno područje, protiv teza uticajnog Benedeta Kročea… Politička, odnosno demokratska relevantnost estetike kosi se sa svim navikama estetiziranja sve do danas, ali i sa onim nesrećnim uguravanjem estetike u partijske kalupe.
Pa ipak, knjiga nije ponovo objavljena trideset godina, i zajedno sa Pretplatonskom erotologijom, kružila je u kopijama među studentima: bilo je potrebno da se nađe nekoliko žena pa da se knjiga pojavi u seriji svih njenih knjiga. U međuvremenu, 1974. prevedena je u Nolitu Teorija o lepom u antici Ernesta Grasija (Grassi), objavljena 1962. na nemačkom. Zbog čega je prevedena, i zašto istovremeno s tom knjigom nije preštampana knjiga Anice Savić Rebac?
Ernesto Grasi, nekoliko godina mlađi od Anice Savić Rebac, umro je u dubokoj starosti, 1991, i njegova karijera nije nikada zaustavljena, čak ni usporena: rođeni Italijan, posle studija u Italiji preselio se u Nemačku; bio je otvoreni obožavatelj nacizma, profesor u Frajburgu, Berlinu i Minhenu, osnivač instituta za humanistiku Institutum studiorum humanitatis, 1942. Kada se institut s takvim imenom početkom devedesetih stvarao u Ljubljani, primetila sam da nije dobro da ima isto ime, ali su me prvaci projekta preglasali – i bili su jedini kod kojih sam mogla da se zaposlim. Grasi je lepo preživeo rat, slikao se na govornici u Berlinu pod zastavom s kukastim krstom, i ostao na svom profesorskom položaju. Njegova knjiga, koja se ne bavi naukom o književnosti, sadrži umereno kritičko raspredanje o promenama umetničkih zahteva i izvesno nije zanemarivo delo. U poređenju s radom Anice Savić Rebac deluje usko i zamorno. Kako je bilo mogućno da se sredinom sedamdesetih, u doba obračunavanja s nacionalistima i „liberalima“ u Jugoslaviji i u doba grubog stezanja slobode izražavanja, prevodi i objavi knjiga jednog naciste, a gura se u zaborav knjiga jedne antifašistkinje, socijalistkinje i znatno originalnije autorke? Ima li smisla pitati svedoke i uticajne učesnike toga doba? Verovatno ne: ostaje paradoks da su bili osetljivi na svaki nagoveštaj problematizacije demokratije, čak i antičke, a da su na miru ostavljali praznjikavo teoretisanje okolo estetike.
(odlomak iz teksta „Dve sudbine oko antičke estetike“, Peščanik, 2015)
Suprotstavljajući sebe i svet
Nada Marinković
Pretapajući u poeziju znanje i osećanja stečena proučavanjem antike, nalazeći u svetu koji je okružuje asocijacije na jedan davno prohujali život i njegova merila lepote i dobrote, ljudskih kategorija vrednosti, Anica Savić Rebac sama predstavlja svoju poeziju kao emotivni komentar svoje razumske i vrlo slojevite intelektualne ličnosti. Pa i dalje, kada opeva more, kada se divi gradovima u svitanje i razmišlja nad divljim planinskim vrhuncima, kada analizira tkivo ljudskih snova, ili sasvim idilično uživa u bogatstvu kakvog pitomog pejzaža, ona uvek traži i nalazi drevni antički odnos prolaznog i beznačajnog čoveka prema superiornoj i stvaralačkoj prirodi. Introspektivna, s priličnom dozom pesimizma, ova žena, čiji je unutrašnji život sav u vrenju, suprotstavljajući sebe i svet, neumorno traga za harmonijom, da bi je našla na trenutke i delimično; onda, ispod prividnog spokojstva i uravnoteženosti, gradi jednu poeziju punu nemira. (…) Pa iako uvek na ivici tragike, na rubu antičkog osećanja čovekove nemoći pred neumitnom prolaznošću, ona se hvata za stub nade i kaže: „Sunca zalaze zato da bi se ponovo rodila! Nade padaju zato da bi ponovo vaskrsle!“ Jedno istančano i nenametljivo osećanje patriotizma izvire iz ove utišane poezije. „Domovina večna kao nebo“, kaže pesnik i detinje se privija uz voljene gradove, uz reke zavičajne, uz mlade jeseni u kojima kuca „srce jednog starog davnog proleća.“ Samo jedna zbirka pesama i – čitava kao ispovest u dahu. Trošenje bez kraja, uvek započinjanje iz početka. Bez sitnih koristi, bez služenja taštini i prividnosti. Tako se penje i raste jedan život sav u davanjima. Tu se završava poezija Anice Savić Rebac da bi još jednom progovorila, nemušto, kroz izbor njene smrti. Umrla je godine 1953, kao što sama reče, „svesno i autonomno“ birajući s pravom koje joj, po njenom mišljenju, daje priroda način svog nestajanja.
Odlazeći iz života za drugom koji je bio deo njene celine, ona je još jednom ostala verna antičkom uzoru svog života. U tom životu Anice Savić Rebac, u životu i u predanom radu, idealu savršenstva i čistote, intelektualne i duševne, njena poezija, ta pregršt intimnih ispovesti, ostaje kao dragocena reč iskazana u času tihog i potpunog otvaranja duša. Bez svojih stihova, filozof i čovek Anica Savić Rebac ne bi bila do kraja jasna i celovita kao kulturni radnik u jednom određenom vremenu. Iako u senci čitavog njenog drukčijeg pregnuća, ovi stihovi su dovoljno jasni i glasni da iz polutame u kojoj se nalaze kažu svoju poruku: veru – u vrednosti i lepote života. Ta vera je za Anicu Savić Rebac bila konkretizovana, nimalo apstraktna. Zato je, ispivši svoj pehar do kraja, nazdravila životu i, mirne savesti, spokojno otišla iz njega.
(odlomak iz teksta Nade Marinković objavljenog u časopisu Polja 80, 1965)
Ako odavde do Kine ima dvadeset osoba kao što je ova žena, naša civilizacija neće propasti
Drugi svetski rat provela je u Beogradu kao izbeglica. Njen suprug Hasan Rebac, mostarski filozof i političar koji se izjašnjavao kao „Srbin i Jugosloven muhamedanske vere“, nakon okupacije se našao pod lupom Tanasija Dinića, komesara za personalna pitanja u novoj upravi.
Godinu dana nakon Drugog svetskog rata, Anica Savić Rebac je konačno izborila zaposlenje na Beogradskom univerzitetu. Tada je, kao zagovornica jugoslovenstva i socijalizma, postala članica Antifašističkog veća žena Jugoslavije.
Godine 1953, posle smrti supruga Hasana, zbog čije se veroispovesti bračni par i dalje susretao s problemima, pokušala je sebi da oduzme život. Njeni studenti su je tada stavili pod svojevrsnu prijateljsku prismotru. U trenutku bez nadzora, Savić Rebac je uspela u prvobitnom naumu.
„Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkog shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode… to ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času; ali baš zato ne želim da živim bedno… život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno“, napisala je u oproštajnom pismu.
Zajedničko grobno mesto Anice i Hasana bilo je obeleženo skulpturom koju je sama osmislila – uspravna ženska skulptura s rukama podignutim ka nebu, u obliku polumeseca. Grob je odavno bez te skulpture.
Opsežno je pisala o antičkoj filozofiji i estetici, Njegoševoj poeziji i Spinozinoj misli, Geteu i Tomasu Manu, s kojim je održavala prepisku… a za sobom je ostavila i zbirku pesama Večeri na moru, objavljenu 1929. godine.
Njena doktorska disertacija Predplatonska erotologija ostaće njeno najznačajnije delo koje je otvorilo misaone rukavce previđene i u sredinama znatno razvijenijim od jugoslovenske. „Vašu će knjigu prećutati u našoj kritici, ali samo zato što ne znam ko bi umeo da o tome kažu pravu reč“, pisaće joj pesnik i diplomata Jovan Dučić.
Prevodila je Manova dela, a u njegovim romanima mogu se naći teze koje mu je u pismima obrazlagala. Francuski antropolog Deni Sora je, nakon čitanja njene prepiske s Rebekom Vest, o njoj rekao: „Ako odavde do Kine ima dvadeset osoba kao što je ova žena, naša civilizacija neće propasti.“
