Združena akcija Krov nad glavom već pet godina brani ljude od izbacivanja na ulicu. Zahvaljujući Krovu mnogima je postalo poznato kako ljudi ostaju bez krova nad glavom i šta je moguće uraditi da im se pomogne. Manje je vidljivo ko smo mi i šta to za nas znači, a još manje da polovinu nas čine hrabre i istrajne žene. Zato smo odlučile da kroz ovaj kratki autointervju ispričamo kako smo postale i ostale aktivistkinje koje učestvuju u sprečavanju iseljenja ljudi iz svojih domova.
Kako si odlučila da se uključiš u Krov nad glavom? Zašto baš solidarne akcije Krova?
Verica (30): Brat i ja smo razmišljali kako da prestanemo da pričamo o tome šta u ovoj zemlji ne valja i da uradimo nešto. Onda smo otišli na iseljenje.
Ceca (26): Šta ćemo bez solidarnosti? Suštinski smo potrebni jedni drugima, živimo jedni sa drugima i živimo u društvu. Ako nam je makar jedno oko otvoreno, videćemo šta se dešava i nećemo više moći da ga zatvorimo. Onda to zahteva da reagujemo. Ja sam došla u Krov jer sam se tada bavila Zakonom o izvršenju i mislila sam da tu najbolje mogu da doprinesem rešavanju problema.
Dragica (41): Ja sam se priključila zato što se Krov bavi stanovanjem koje mene inače zanima. Posbeno mi je važno što se pitanje iseljenja uvek povezuje sa širim kontekstom — sa stanovanjem, privatizacijom, radnim i socijalnim pravima. Meni se čini da tek tako dotičemo strukturne uzroke iseljenja. Drugo, ja puno verujem u zajednički rad, a Krov ga razvija iznutra i među članovima, ali i u objašnjenju problema. Insistira na tome da je problem zajednički, a ne individualni. Tako je i rešenje u zajedničkoj, a ne individualnoj borbi. Jedino tako možemo promeniti društvo.
Da li si ti ti pod pretnjom iseljenjem? Da li je to razlog zašto si u Krovu?
Radica (51): Nisam, ali ko zna… Ali nije to za mene ključno. Ključno je to da ne želim da učestvujem u tome. Ja sam rođena u poziciji srednje klase koja može i ne mora biti ugrožena u kapitalizmu. Ali ja ne želim da živim u tlačiteljskom sistemu i osećam se odgovornom da to promenim. I mislim da protesti nisu dovoljni. Mislim da je neophodno preći sa toga u šta ljudi veruju i o čemu pričaju na nešto što je otpor, direktna akcija da se nešto promeni. Ja Krov prepoznajem kao jedinu istinsku inicijativu direktne akcije.
Žaklina (46): Ja sam se uključila zbog svog problema, a onda sam ostala iz solidarnosti sa drugima koji imaju isti problem. Zahvaljujući Krovu još uvek se borim za svoja prava iz svog doma umesto sa ulice. Loše bih se osećala da ne pomognem drugima ako je neko meni pomogao. Smatram da tako treba. Treba da se priključite, ljudi! Lepo je i uzbudljivo i činite dobro delo. Čak i kada se plašiš, nije ništa toliko strašno. Posebno kad znaš da radiš pravu stvar.
Šta je tebi najbolje u Krovu? Šta te je tu zadržalo?
Ljudmila (33): Ja mislim da je mene u Krov dovelo to što je to pobuna protiv nepravde, a pri tom je uzbudljivo. Na prvom sastanku na kom sam bila saznala sam da nam je neko dojavio da će sutradan rano izvršitelji u tajnosti iseliti jednu nepokretnu baku i to sa hitnom pomoći koja će doći da je sedira. Išla sam u pet ujutru po praznom Beogradu i došla ispred tog ulaza. Samo sam ja znala da je pun ljudi koji će presresti zlikovce u njihovoj nameri. I uspeli smo da ih sprečimo.
Goca (65): Ja vidim oko sebe ljude koji razmišljaju slično kao ja i mislim da će oni dalje to da guraju, iako ja verovatno neću biti tu da sve to vidim. Pri tom, ja stalno učim nešto novo. To je doista važno. Ja nemam nikakvo prethodno iskustvo u aktivizmu. To mi prija, kao i to što sam okružena mlađim ljudima koji na mene ne gledaju kao na nekog „babca”. To je način da čovek ostane mlad.
Julka (34): Činjenica da pravimo neki pomak, on nekada nije dovoljno brz niti veliki, ali Krov jeste napravio veliki pomak u razgovoru o stambenom pitanju, pomogao je desetinama ljudi u praksi i otvorio prostor da se priča o tome da nije okej da se pojavi neko na vratima i da vas izbaci iz kuće. Nije mnogo aktivizma napravilo takav rezultat. To može da vodi ka konkretnom menjanju stambene politike.
A šta je najteže? Kako posle toga ipak nađeš motivaciju da ponovo dođeš na iseljenje?
Julka (34): Ja sam generalno optimista. Do poslednjeg momenta veruješ da možeš nešto da uradiš. Ali kad dođe do toga da ljude izbace, shvatiš da se boriš protiv takve mašinerije. Kod Dobrile su stajali kordoni policije; jedan ozbiljan represivni aparat je bio angažovan da izbaci ženu, decu i baku iz stana. Ti ne možeš protiv tri kordona policije koji tu već stoje. E, ta nemoć je najgora.
Dragica (41): Najteže mi je da prihvatim da moramo da prevaziđemo naša ograničenja. Mi ne možemo svakog da spasemo. Najteže je emotivno pregurati da radiš na promeni koja te čeka u nekoj dalekoj budućnosti, a ti vidiš situaciju i njene posledice sada.
Verica (30): Najteže je da se pomiriš sa time da, kada ih isele, izgubila si jednu bitku. A to nije kao da si izgubila partiju karata. Ljudi su ostali bez doma. Svih tih godina su gubili i zdravlje i živce, i tog dana je izgubljena i ta poslednja bitka. Najteže mi je da se nakon toga skupim sama sa sobom i pronađem novu motivaciju, a motivacije opet ima. Toliki ljudi su odbranjeni i to je velika stvar. Velika stvar je to saznanje da par ljudi koji stoje ispred vrata mogu da naprave toliku promenu. Mislim da nema veće motivacije od te.
Ukoliko želite da se priključite ovoj inicijativi, pišite na zakrovnadglavom@gmail.com ili facebook.com/zakrovnadglavom, a ako želite da ih novčano podržite, to možete da uradite preko računa 160-6000000983608-62 (Udruženje „Grad za sve“, Pilota Mihaila Petrovića 15, Beograd) ili preko Paypala (zakrovnadglavom@gmail.com).
