Prijavi se na newsletter listu

Prijavljivanje na našu listu vam omogućava da primate redovna obaveštenja o našim aktivnostima, kao i drugim relevantnim LuL informacijama.

    Ako ti se igra, ti igraj! intervju – Dragoslava Barzut

    13 februar, 2023

    Razgovor vodila: Dunja Karanović

    Foto: Arhiva sagovornice

    Fudbal se u javnom prostoru često predstavlja kao „muška“ stvar – sport koji muškarci i igraju i gledaju. Međutim, sama fudbalska igra oduvek je imala izrazito demokratski, pa i emancipatorski potencijal, te je, ako se samo malo zagrebe ispod površine, sasvim jasno da nema razloga da fudbal ne bude tačka okupljanja i žena, i LGBT zajednice, i bilo koga drugog ko se ne uklapa u ustaljene fudbalske obrasce. O svemu ovome, kao i o mnogim drugim temama, možete čitati u romanu „Papirne disko kugle“ Dragoslave Barzut, koja je u intervjuu za naš magazin govorila o tome šta za nju fudbal jeste i šta bi to fudbal mogao biti.

    Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je sad već prošle godine održano u Kataru, obeležio je niz kontroverzi. Upitne finansijske odluke, maltretman radnika i radnica, i diskriminacija mnogima su pokvarili doživljaj ovog globalnog sportskog spektakla. Ako u startu niste ljubitelj fudbala, vesti o silnom sportwashingu, kršenju ljudskih prava i ućutkivanju aktivista i aktivistkinja od strane FIFA-e mogle su samo da vam potvrde predrasude o ovom sportu. Vredi se, međutim, podsetiti zašto je fudbal baš toliko važan tolikom broju ljudi širom sveta. Za početak, radi se o sportu kome su u srži demokratija, jednakost i mogućnost emancipacije. Dok su za većinu sportova potrebni silna ulaganja i privilegije, za fudbal su dovoljne krpenjača, improvizovan teren i želja za igrom. Činjenica je da fudbalske utakmice u 21. veku ostaju jedno od retkih mesta na kojima je moguće preokrenuti vekove kolonijalnih odnosa, i u kojima ekonomska i politička nadmoć na trenutak gube značaj. Činjenica je, doduše, i to da među jednakima uvek ima jednakijih, tim pre što je i dalje reč o sportu u kome primat imaju fizički zdrava (cis) muška tela. Književnost, sa druge strane, otvara mogućnost da se na ovakve nejednakosti ukaže i da se ponudi alternativna slika stvarnosti. Roman Dragoslave Barzut, „Papirne disko kugle“ (Red Box, 2017), u spoju istorije, angažovane proze i (pseudo)autobiografije, nudi upravo jedan drugačiji pogled na fudbal – fudbal pun ženske ljubavi, borbe i solidarnosti. Sažeto u jednoj rečenici s početka romana: „Ako ti se igra, ti igraj!“.

     

    Junakinje/herojke romana „Papirne disko kugle“ inspirisane su ženama koje su se profesionalno bavile fudbalom u Jugoslaviji sedamdesetih godina. Kako su izgledale pripreme za roman?

    Imala sam iskustvo rekreativnog igranja fudbala u okviru sportske aktivističke grupe koja je okupljala LBT žene s ciljem osnaživanja kroz sport. Fudbal je bio sigurno mesto za stotinak žena veoma različitih životnih okolnosti i starosne dobi, koje su tokom nekoliko godina „prošle“ kroz ovu grupu. Tu sam svakako upoznala žene čije su me priče inspirisale za pojedine junakinje u romanu. Tu sam, istovremeno, imala priliku da upoznam fudbalerke koje su aktivno igrale fudbal u Jugoslaviji 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Bio je to sudar svetova različitih generacija žena, koje su imale najrazličitije obrasce odrastanja i formiranja, a opet smo sve podjednako delile istu žudnju za drugom ženom, za ljubavlju i prepoznavanjem. Uradila sam i desetak dubinskih intervjua s nekima od njih, koji su mi poslužili da izgradim pojedine priče u romanu. S jezičke strane, koristila sam članke iz dnevnih novina iz tog vremena, sportskih leksikona itd. Književno, bilo mi je važno da oblikujem drugačiji narativ, ne znam koliko sam u tome uspela.

    Narativi o detinjstvu govore dosta o patrijarhalnim odnosima u društvu prethodnih decenija; „ćerke se ne broje“, „kad se igra fudbal, devojke idu da gledaju svoje momke“, u selima nema fudbala za devojčice… Koliko je današnje društvo spremno da prihvati da i devojčice vole fudbal?

    Nedavno sam slučajno naletela na TV prilog o požaru u kojem je izgoreo stan jedne porodice u Beogradu, s javnim apelom građanima i građankama za prikupljanje sredstava kako bi se porodici pomoglo. Reporterka je uzimala izjavu od oca porodice, koji se u tom obraćanju zahvalio fudbalskom klubu u kojem igra njegova ćerka na podršci koji su im pružili u tom, za njihovu porodicu teškom trenutku. Ono što mi je skrenulo pažnju jeste način na koji je izgovorio da njegova ćerka trenira fudbal. Učinio je to sa izvesnom zadrškom, kakvu obično imamo kad izgovaramo nešto za šta držimo da nije baš prihvaćeno u društvu pa činimo to sa stidom – tišim tonom i nesigurno. U toj zadršci dok izgovara „moja ćerka igra fudbal“ čoveka koji se, ipak, zahvalio klubu sadržana je razmera spremnosti našeg društva da prihvati drugačije uloge za devojčice.

    U romanu se herojke pored fudbala bave i kirijama, računima za struju, studentskim kreditima i sudskim izvršiteljima. Kakav je bio ekonomski položaj žena u fudbalu u Jugoslaviji? Koliko smo daleko od ravnopravne plaćenosti u ovom sportu?

    Egzistencijalni grč je utoliko veći kada ste u ulozi koju vam društvo nije namenilo. To uvek podrazumeva da ostajete izvan podrazumevajućeg sistema podrške. A definitivno su fudbalerke zbog svog poziva da igraju „muški“ sport bile odbačene, otpisane, pa i prećutane što je u konačnici i najteže. One su se mahom suočavale s predrasudama i dospevale u različite neizvesne situacije koje oni koji ne preispituju svoje privilegije ne razumeju. Ženski fudbal u tradicionalno orijentisanim društvima nije priznat, pri čemu ne nužno pripisujem tradiciji negativnu konotaciju, već po navici podrazumevam zatvoreno, ekonomski neosnaženo društvo, u kome su patrijarhat i autoritativnost značajni obrasci preko kojih se upravlja i vlada. U takvoj postavci su veoma smanjena očekivanja za razvoj ženskog fudbala. Dovoljno je uporediti mesečne zarade, transfere i godišnje premije fudbalera i fudbalerki. Naša društva su još uvek daleko ispod svakog dostojanstvenog života za žene u fudbalu.

    Homofobija i nasilje navijača još jedna su od narativnih linija u romanu, i to onih u kojima se prepliću fikcija i faktografija. Borba „čete žena“ protiv nasilja završava se u romanu srećno, ali kakva je stvarnost za LGBT zajednicu i osobe sa margine u fudbalu?

    Fudbal je u romanu, između ostalog, i mesto koje povezuje navijačku grupu, po pravilu palicu u rukama političara, za čiji račun sprovodi agende često u suprotnosti s pravnim poretkom, i fudbalerke, tu „četu žena“ koje, pored toga što igraju fudbal, vole žene. One, kao neprijatelji „nacije, časti i tradicije“, bivaju meta fizičkog nasilja grupe navijača. Njihov hibris je u tome što su doživljene kao pretnja postojećem poretku, u najširem smislu govoreći, zbog čega i stradaju. Međutim, fudbal je u romanu i mesto transformacije mržnje u ljubav, gde se pojavljuje nova snaga oličena u solidarnosti usled zajedničkog iskustva koje ove žene dele. U Srbiji je LGBT+ zajednica jedna od najugroženijih manjinskih zajednica, na čijoj se kičmi nepravedno slamaju razna nezadovoljstva i frustracije tranzicionog društva krnje demokratije.

    Da li ljubav prema fudbalu može da nadjača patrijarhat i nacionalizam s kojima je ovaj sport često u sprezi?

    Već godinama se na promociji „zdravog“ sporta radi kroz različite inicijative. Jedna od njih je svakako britanska inicijativa „Fudbalom protiv homofobije“, koja organizuje razne kampanje podizanje svesti o poštovanju različitosti u fudbalu. Svakako da su ovakve inicijative pokazatelj da postoji nada da fudbal može biti sigurno mesto za sve. Takođe, organizuju se brojni svetski i evropski turniri koji takođe promovišu vrednosti suprotne nasilju koje smo navikli da gledamo na fudbalskim stadionima. Sve su to razlozi zbog kojih možemo da verujemo u fudbal kao mesto pomirenja i zajedništva.

    Svetsko prvenstvo u Kataru prošle godine obeležila su brojna kršenja ljudskih prava, ali i aktivistički iskoraci igrača. Ono što junakinje vašeg romana spaja su ljubav i potreba za zajedništvom. Ako fudbal shvatamo kao jedan od najdemokratskijih sportova, ima li on potencijal da postane platforma za solidarnost i borbu protiv nejednakosti u društvu?

    Svetsko prvenstvo u Kataru je pokazalo koliko je FIFA nezainteresovana da se bavi pitanjima ključnih demokratskih vrednosti. Poražavajuće je bilo gledati kako se FIFA povlači pred nacionalizmom, rasizmom i homofobijom. Imali smo prilike da čitamo i izjave naših reprezentativaca koji su s „ponosom“ isticali da odbijaju da nose kapitenske trake solidarnosti s diskriminisanima. Imamo puno posla u svom dvorištu. Međutim, gestovi pojedinačnih fudbalskih saveza potvđuju da nećemo odustati od borbe za fudbal bez diskriminacije. Toj borbi svedočićemo u narednim decenijama.

    Podeli ovaj članak: