Milan Ćulibrk je i penzioner i urednik ekonomije u nedeljniku Radar. U ovaj kratki iskaz ujedno staju i celokupna njegova radna etika i filozofija o kojoj je pisao sebi mlađem. Kako razumeva novinarstvo, a kako život? Koje su ga odluke koštale, a koje proslavile i donele mu brojna priznanja i nagrade? Na koncu, šta bi kao novinar koji je dvanaest godina bio glodur nedeljnika NIN, gde je u odnosu na kolege provodio ubedljivo najviše vremena, poručio momku iz Mladenova koji je u novinarstvo ušao takoreći – slučajno?
Dragi mladiću,
Ne bih da ti stajem na muku, ali da sam pre četiri decenije mogao da pretpostavim na šta će danas ličiti mediji u Srbiji, verovatno bih ti rekao isto što je pre nekoliko godina predsednik države, posle havarije elektro-energetskog sistema, rekao tadašnjem direktoru EPS-a, čiji je nadimak, kao i naš – Mića.
Aaaa, ti ne znaš? Nisi čuo ni za predsednika, a kamoli za Miću? Pa da, logično. Nego da ne dužim, rekao mu je doslovno: „Ja mislim da do Nove godine ti to stabilizuješ (valjda je mislio na EPS, mada ga je on i destabilizovao), a onda, Mićo, nešto drugo da radiš.“ A s obzirom na to da znam da nisi vidovit i da krajem 80-ih svakako nisi mogao da pretpostaviš šta će se dešavati u trećoj deceniji 21. veka, samo da ti kažem da se ovaj Mića iz EPS-a ništa nije ni pitao. Samo je slušao šta mu „šef“ kaže.
U redu, izvini što te poredim s Mićom iz EPS-a. Znam da ne voliš da ti drugi sole pamet, pa ne verujem da bi i sam sebe poslušao, čak i sa četiri decenije nagomilanog iskustva u novinarstvu, a kamoli nekog „šefa“. A opet, avansno si ga poslušao, i pre nego što si postao novinar već si rešio da okreneš drugi list i da sigurno, i s materijalnog aspekta mnogo perspektivniju poziciju komercijaliste u bačkopalanačkoj „Majevici“ zameniš novinarskim hlebom sa sedam kora u novosadskom „Dnevniku“. I u to vreme, dok je još važila floskula da su mediji „sedma sila“, mnogima je ta odluka bila čudna. Šta bi tek rekli sada, kada vlast medije tretira kao poslednju rupu na svirali ili kao trinaesto prase?
I sâm si hteo nešto da menjaš. Za početak sebe.
Molim te, šta god se desilo, obećaj da se nećeš ljutiti na kuma Žarka, koji je, a da nisi ni znao, poslao prijavu na konkurs za novinara u „Dnevniku“, jer je znao da dotadašnjim poslom nisi baš zadovoljan. A i sâm si hteo nešto da menjaš. Za početak sebe, kad već ne možeš da menjaš svet oko sebe.
Na stranu što si danima mislio da te neko „namešta“ i da ti je poštar Johan kući doneo pismo, s pozivom na testiranje, za koje si bio ubeđen da ga je poslao neko iz stare ekipe, s kojom si slobodno vreme provodio na terenu za basket, u seoskoj kafani, uz jamb, šah ili raub, ili pod platanom u centru Mladenova. Ličilo je to na Đovanija, Mićka, Pidžina, Čonjka, Džoa, Babića, Kecu, Zokija, Liju… Na sve osim na Jovana i Žarka, koji je još u osnovnoj školi napisao prvu knjigu, a u gimnaziji sam već prestao da ih brojim. Sve dok mi sam nije priznao da je on prijavio obojicu, da mu pravim društvo. Ironija je htela da prime mene, iako nikad, ali baš nikad do tada nisam razmišljao da ću biti novinar. Kao što sam sad siguran da ni ti tada nisi znao da će te taj „virus“, jači od kovida-19, zaraziti za sva vremena i da od njega nema leka.
Sa ove vremenske distance, moram ti odati priznanje za nekoliko odluka, koje mnogima tada nisu delovale baš racionalno. Svakako se sećeš da su ti početkom 90-ih dvojica visokopozicioniranih funkcionera SPS-a, onako izokola, nudili mesto glavnog urednika Dnevnika, u nadi da ćeš prihvatiti taj „pakt sa đavolom“. I kako su se čudno pogledali kad si im rekao da nisi „dovoljno dobar“ za njih, naročito za ono što oni od glodura očekuju. Ma i oni su znali, ali su probali. Mislili su, valjda, da je to ponuda koja se ne odbija. Kasnije sam shvatio da svaka vlast u početku nešto nudi, a ako im to ne prođe, onda idu druge metode, ali, da te ne smaram, sve znaš. Bitno je da si odbio, iako ništa od ovoga što ja sada znam nisi znao.
Mnogi te nisu razumeli ni kada si u dva navrata, prvi put neposredno posle 5. oktobra 2000, a drugi put nekoliko godina kasnije odbio da iz malog lokalnog Dnevnika pređeš u Politiku, najstarije dnevne novine na Balkanu. Da ne bude neozbiljno, prvo me je zvao Ljubodrag Luša Čudomirović, a drugi put tadašnja glavna urednica Ljiljana Smajlović. I hvala ti što si me poštedeo odlaska iz još jedne redakcije, jer ih se u međuvremenu nakupilo i bez Politike.
Dok si mlad nekako lakše podnosiš rastanke
A sa pedeset tri godine baš mi je teško pao odlazak iz Ekonomist magazina. Još čuvam fiktivnu naslovnu stranu, na kojoj je najavljen moj transfer u NIN, nakon što sam prethodno veče direktorki, u prisustvu dotadašnjeg suvlasnika, inače ministra, rekao da mi ujutro spremi rešenje kojim raskidam radni odnos. Kakva je to bila ekipa. Još se povremeno viđamo, samo ne na redakcijskim sastancima, već u kafani, uz muziku. Da je mogla nekako da opstane, i danas bih bio deo iste redakcije sa tri Ivane, Snežanom, Biljanom, Vojom, Katarinom, Stevanom, Vesnom, Zokijem, Anom, Mijatom, Oliverom…
O NIN-u ne znam šta bih ti rekao. Sećaš se dok si kao dopisnik Dnevnika delio i dobro i zlo sa Slavoljubom Šćekićem, dopisnikom podgoričke Pobjede, kasnije jednim od osnivača Vijesti. Obojici je na početku karijere san bio da objavite bar povremeno tekst u NIN-u, a onda na mestu glavnog urednika najstarijeg nedeljnika na Balkanu provedeš skoro dvanaest godina. Moram ti reći da sam mislio da ću u NIN-u završiti novinarsku karijeru, ali nije se dalo. Tačnije, drugi nisu dali. Hteli su da NIN izgleda drugačije nego što smo ga mi pravili. A to nije moglo ako se u početku ne zažmuri na jedno, a kasnije na oba oka na profesionalne standarde i novinarski kodeks.
U ovim godinama lakše je spakovati stvari i promeniti firmu nego mišljenje
Da ne dužim, tako je praktično cela ekipa NIN-a u martu 2025. počela da pravi nov nedeljnik, Radar. Za sada nam dobro ide, ali đavo izgleda ne miruje. Jedino što mogu da ti obećam jeste da ćemo nastaviti kao i dosad. Gde da te sad obrukam pod stare dane? Priznaj da ni ti tako neiskusan ne bi na to pristao. Pa taman morao da, kao Mića iz EPS-a, ponovo menjaš posao. I zato nemoj da te začudi ako ti se uskoro javim s neke nove službene imejl adrese, jer su nam prošlu iz NIN-a oduzeli istog dana kada smo svi dali otkaze. Čuj, u ovim godinama lakše je spakovati stvari i promeniti firmu nego mišljenje, samo zato što se to nekome ne sviđa.
I za kraj, citiraću ti vladiku Grigorija, koji mi je nekoliko puta rekao, a u jednom je autorskom tekstu, ne sećam se više da li za Radar ili NIN, i napisao: „Na kraju će sve biti dobro. Ako nije dobro, znači da nije kraj.“
A nije dobro, mladiću. Srećom, čini mi se da se prvi put nazire svetlo na kraju tunela. Nadam se samo da nije lokomotiva. Mada u poslednje vreme svako malo one iskaču iz šina, bože me prosti, kô leteći automobili. Ovo poslednje zaboravi, kako tebi da objasnim šta nam sve vlast obećava već dogodine, za Ekspo. Bolje pročitaj neku knjigu Žila Verna. On bar ne fantazira kao jedan čovek koji nam već godinu dana preti da će uskoro objaviti bestseler, a izgleda da ni prvu rečenicu još nije napisao.
Milan Ćulibrk
fotografija: Anja Mihić
