Muhamed Beriša Memet: Osmeh sa ulice – Liceulice

Muhamed Beriša Memet: Osmeh sa ulice

Muhamed Beriša Memet već više od pola godine prodaje magazin Liceulice, a mogli ste ga najčešće sretati u KC Gradu. Već smo i ranije, u više navrata,  pokušavali da uključimo Memeta u prodaju, ali mu životne prilike do sada to nisu dozvoljavale. U ovom broju pročitajte priču o Memetu, koju je zabeležio Vuk Vučković, član Liceulice tima zadužen za rad sa našim korisnicima i dugogodišnji Memetov prijatelj.

Upoznali smo se pre više od pet godina. Tada sam radio u Info centru za azil. Jednog dana, on je ušao na vrata zajedno sa grupom izbeglica tražeći hranu i ćebe. Sećam se, dao sam mu mleko i ćebe, a on je odmah otišao. Naš prvi susret nije ukazivao na to da ćemo se više od godinu dana gotovo svakodnevno družiti. Nekoliko dana kasnije, ponovo sam ga video u parku kod Ekonomskog fakulteta. Sedeo je na betonu, razgovarao sa nekim ljudima i smejao se. Pomislih tada kako nikada nisam video lepši i iskreniji osmeh. Kad bi se nasmejao, čitav bi treperio kao da se smejao celim telom. Tako je i komunicirao – celim telom. Prepoznao me je , osmehnuo se, ustao sa betona i prišao mi da se pozdravi. Tu je počelo naše prijateljstvo.

Ono što nisam spomenuo na početku jeste da Memet ne ume da govori. Ima glas, ali i jako mali fond reči. No, bez obzira na to, svako ko je sa njim proveo više od tri dana naučio je da sa njim razgovara. U komunikaciji koristi čitavo telo, kao i glasove koje bi mogao da izgovori i koji su često približni imenima ljudi koje hoće da pomene, ali uz to uvek pokaže i rukama nešto karakteristično za osobu ili pojavu o kojoj bi govorio. Mene je objašnjavao drugima tako što bi digao ruku u vis do svog maksimuma, kao da meri nekog visokog. Nekog bi objasnio pokazujući na nos jer ta osoba ima pirsing u nosu, a nekog tako što rukom pokaže stavljanje šešira na glavu jer ta osoba nosi šešir. Kada je Memet imao šesnaest godina, bili smo na proveri njegovog govornog aparata kod logopedai on nam je rekao da Memet ima govorni aparat na nivou deteta od godinu dana, kao i da ima lenji, odnosno zadebljani jezik što mu, takođe, otežava izgovaranje reči i komunikaciju sa ljudima.

Bez obzira na to, on po ceo dan razgovara sa ljudima. Pita ih da mu skuvaju kafu tako što sklopljenom šakom napravi dva-tri kruga po vazduhu, kao da zakuvava kafu u nekoj džezvi. Kad je raspoložen „onako”, otvorenom šakom mahne nehajno nekoliko puta kroz vazduh. Kad nešto propusti ili mu neka akcija propadne, načini pokret rukom kao da tera vazduh. Sagovornika uvek pita kako je i raspituje se o njegovom životu. Zato je za sve ove godine stekao veliki broj prijatelja na ulici. Ne postoji osoba koju sam upoznao koja je ostala ravnodušna prema njegovoj energiji i šarmu.

Kad smo se upoznali, spavao je na ulici. Njegova braća govore da je to video od njih jer su i oni to radili, ali ih je prošlo pa su se vratili kući. Međutim, za njega je prva prespavana noć u gradu značila večni ostanak u njemu, makar to bilo i na ulici. Nakon nekoliko meseci našeg druženja i svakodnevnog odlaska do pekare ispred Železničke stanice, gde bi Memet svake noći legao na beton i spavao i odakle je, pokriven ćebetom, mahao dok bih ja odlazio u svoj topli stan, napisao sam jednu pesmicu za njega. Početni stihovi su bili:

Bio jednom jedan Memet

Kojem je ulica bila krevet.

Jednom prilikom odrecitovao sam mu ta dva stiha, a on je počeo da se smeje i da pokazuje na sebe. Tad sam mu rekao da stvarno ne bih voleo da zauvek ostane na ulici, a on je onda počeo da priča o kući. Želeo je svoju kuću. To je pokazivao tako što bi spojio prste obe raširene šake pod oštrim uglom tako da izgledaju kao krov. Mislim da je to pokazao bar nekoliko hiljada puta otkad se poznajemo.

Memet je neko vreme živeo u Miksalištu, mestu gde su različite organizacije radile na pružanju pomoći izbeglicama. Vodio sam ga na utvrđivanje starosti u Institut za majku i dete, zatim smo uzimali izjavu njegovog oca o datumu njegovog rođenja da bi dobio rodni list. Odlazio sam na sud jer on nije želeo da ide na sud sa starateljem i ljudima iz Centra za socijalni rad zbog čega su me oni molili da ga dovedem što sam i učinio jer se radilo o njegovoj dobrobiti. Inače, nikada više ne bih pomagao državnoj ustanovi koja se tako olako godinama oglušivala o probleme jednog dečaka koji živi na ulici. I na kraju, posle nekoliko godina, uspeli smo da dobijemo ličnu kartu. Memet je bio toliko srećan da smo napravili bar dve žurke povodom toga. Svakom koga bi sretao, pokazivao je da je dobio papire tako što bi jednom stegnutom pesnicom lupao po drugoj otvorenoj, kao što zaposleni u opštini lupaju pečatom po papirima.

U narednim godinama smo se nešto ređe viđali, ali smo održavali kontakt. On je sazrevao. U početku je samo tražio ljubav, a sad je i on sam pokazivao ljubav prema svim ljudima koji su bili dobri prema njemu. U jednom trenutku, Komesarijat za izbeglice Republike Srbije preuzeo je Miksalište i Memet se, nakon nekoliko godina ponovo našao na ulici. Bio je veoma povređen i ljut zbog toga. Nije mogao da shvati kako to sad odjednom ne može ni da uđe na kafu u zgradu u kojoj je nekoliko godina spavao. Ko bi tako nešto, uopšte, mogao da razume? Tada smo, uz pomoć ljudi iz Helping hands in Belgrade, uspeli da pronađemo hostel za njega, a on je rešio da prodaje Liceulice. Nadao sam se da će ga to držati bar nekoliko dana, ali on je ostao u prodaji više od pola godine pre nego što se desila pandemija korona virusa. Njegovo prodajno mesto je KC Grad, mesto gde su ga svi dočekali raširenih ruku, iako u početku nikoga nije poznavao, mesto koje sada obožava i čije ponovno otvaranje jedva čeka, kao što jedva čeka i da se vrati na posao.

Dok traje pandemija i policijski čas, on je kod brata, ali jedva čeka da se vrati u grad. Ne poznajem nikoga kome toliko nedostaju grad i ulice kao što nedostaju njemu, Muhamedu Beriši zvanom Memet, dečaku koji jednim osmehom ispriča više nego mnogi ljudi govorom za čitav život.

Tekst: Vuk Vučković

Slike: Sara Ristić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *